Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Krenula bih od dve paralele u ekonomskim kretanjima.
Sigurno da je u toku 2007. bilo dobro to što je rast bio relativno dobar, sedam posto, i koliko mogu da vidim za 2008. godinu nema predviđanja da će rast biti sedam posto nego će biti šest posto, biće smanjen u odnosu na ovu godinu. To bi bile neke dobre vesti. Da dodam još i to, kako smo vrlo često čitali u novinama, dobar pokazatelj je bio veliki porast izvoza, negde između 28 i 29 posto.
Ako sada postavimo pitanje šta je bilo loše i koje su to tendencije bile zabrinjavajuće u 2007. godini – o čemu smo već razgovarali pre šest meseci, to je velika ekspanzija državne potrošnje. Reč je naročito o enormnom povećanju plata u državnom sektoru koje je za ovu godinu iznosilo 32 posto. A obećali ste da će u toku ove godine biti zamrzavanja plata. Mislim da ste dali jedan rok, jun ili jul, a zatim ste rekli da će to biti negde u novembru. Međutim, do tog zamrzavanja nije došlo. I sada, evo, na tu osnovu od 32 posto rasta plata u javnom sektoru ta tendencija se nastavlja. Dalje, koliko sam videla, prema izjavama vaših i drugih eksperata, da se taj trend rasta plata proteže i na sledeću godinu, predviđen je porast od 16 posto.
Takav rast plata će, svakako, da se odrazi na inflaciju. Vrlo bi teško bilo zamisliti da neki

se makroekonomska stabilnost, inflacija i sprečavanje rasta inflacije osloni samo na monetarnu politiku, da će doći do rasta kamata i da će u nas biti veoma nepovoljni krediti. To navodi na jedan zaključak koji su u ovoj raspravi mnogi već istakli, da ovakva predimenzionirana državna potrošnja mora da vodi do toga da neće biti dovoljno investicija. Verovatno smo svesni toga da će priliv investicija biti znatno manji. A kada nema investicija, bukvalno rečeno, teško možemo očekivati neki veći porast zaposlenosti. Niti možemo govoriti o rastu i razvoju privrede.
Iz svega rečenog, zaključila bih da, kako se meni čini, nismo napravili jedan ekonomski model, koji će da »radi«. Znači, nismo uspeli da napravimo jedan model koji će da funkcioniše, nego sve prekriva da je to jedan budžet koji pokriva razne stvari.
Sada bih postavila pitanje zašto je do ovoga došlo.

Kada smo usvajali budžet za 2007. godinu, govorili ste, a ponovili ste i sada, da je to došlo zbog toga što su se tu pojavila neka stečena prava. Prethodni ministar finansija je, zbog izborne godine, jako mnogo povećao plate. To je jedan čist populizam i zato mnogi ekonomisti, u čije znanje ja verujem, ovo nazivaju izbornim i predizbornim budžetom. Naime, nikakvog drugog razloga nije bilo, nego vi sada nasleđujete taj nivo, pa na taj nivo nadgrađujete još ovaj drugi, jer opet smo u izbornoj godini. Vi kažete da se nije moglo drugačije. Zato što i ovoj vladi odgovara izborni budžet. To je i DS prihvatila, i njoj odgovara ovakav budžet. Nastavlja se izborni ciklus, izbor predsednika Republike. Vlasti, dakle, odgovara da taj rast plata u »državnom sektoru« i dalje postoji, da se ne ide na kresanje, a moglo je da se ide. U tom kontekstu, ja bih volela da postavim jedno pitanje: kada se kod nas često kaže da su neke stvari kao što je budžet uslovljene društvenim okolnostima, to je kao nekakva mistična formula koju niko ne obrazlaže. Na koje i kakve društvene okolnosti se misli, šta se tu podrazumeva?
Tu formulu sam jasno zapazila kada je Rade Bulatović, šef BIA, izjavio da ne može da se hapsi Ratko Mladić zbog »društvenih okolnosti«.
U svakom slučaju, hoću da kažem da se pod »društvenim okolnostima« veoma često krije jednostavna politička volja ili populizam.
Kada se kaže »društvene okolnosti«, mi onda referiramo na nešto objektivno, nešto što je valjda van nekakve volje i mi tu nemamo šta da činimo, kao da je na delu gravitacija, kada bacite kamen, onda taj kamen mora da padne po zakonu gravitacije. Tako i ova sintagma »društvene okolnosti« prikriva jasnu političku volju da se ide na ovakve populističke budžete koji privredi, društvu i državi nanose ogromnu štetu.

Šta se u, stvari, dešava? Čemu služi ovakav budžet? Izvesno je da je taj budžet rastao veoma mnogo upravo u sklopu rasipničke i skupe države. On raste u onom delu iz kojeg se finansira najviše državno činovništvo. Vi ste videli, ove godine, formirano je 25 ministarstava, a da vam samo pomenem da u Francuskoj ima 15 ministarstava. Znači, država u jednom užem smislu reči – ne društvena potrošnja, gde imamo i penzije i socijalna osiguranja itd. – nego baš ovakva država postaje sve skuplja. Da li je iko napravio računicu da pokaže koliko koštaju silne agencije, komisije, kancelarije, savetnici, medijski centri, putni troškovi... Svaki od ministara uzeo je po 10 savetnika. Čula sam da ministru Slobodanu Samardžiću za Kosovo treba 50 savetnika.
Moj je utisak da je u toku formiranje jedne lažne srednje klase. Naime, preko nove koalicije došlo je do masovnog zapošljavanja upravo u samom državnom aparatu. To nije rast srednje klase koja je iznikla iz dinamike tržišne privrede nego iz dinamike državne vlasti, a na grbači ovog naroda.
Mislim da o tome treba raspravljati. Kako ćemo mi sada, kada smo napravili jedan takav sloj, da ne kažem, u najgorem smislu reči, birokratski sloj, kako ćemo da finansiramo ta stečena prava i to zapošljavanje u 25 ministarstava sa tim enormnim agencijama, fondovima itd. i šta ćemo sa tim da radimo?
U tom smislu ja ističem da je to skupa država. Znači, ne uzimam u obzir ono što se mora – penzioneri i ono drugo – ali ovo se apsolutno ne mora. I, umesto kresanja ovih troškova na ovom planu, oni su enormno porasli, i dalje rastu.
Kažu, sada da je administracija u Srbiji veća nego kada smo bili zajedno sa Crnom Gorom, da ima preko 250.000 ljudi i da taj budžet treba da pokriva praktično jedan društveni sloj koji je lažno iznikao na osnovu države. Dakle, umesto da ide ekonomskim razvojem iz kojeg nastaje srednji sloj, mi smo ga uvukli u državu i i dali mu veoma visoke prihode.

Na kraju, rekla bih i to da ako nastavi ovako da raste ova birokratska državna partijska klasa, da ne mogu da vidim, kako je juče mogao da vidi potpredsednik Vlade, da tempira ona tri problema za koja je rekao da su važna (i ja se sa tim slažem), a to su nezaposlenost, siromaštvo i tekući deficit. Kako ovaj budžet referira na ova tri problema? On to nije uopšte objasnio nego je rekao – bravo, bravo, bravo i to je sve divno i čestitam

da dolaze investicije, nema razvoja. Ko će da dođe uz tako skupu državu? Konačno, tekući deficit, ali se neću mešati u te vaše usko-ekonomske stvari, pa o tome ne mogu ni da govorim, zato što se taj deficit prosto povećao i taj budžet taj problem je rešio.
Prema tome, od onolikog čestitanja za ta tri problema ja ne vidim kako su rešena. Još da vam skrenem pažnju, kada je reč o tome, da je gospodin Vlahović juče pomenuo, da je budžet razvojni i socijalni. Mislim da mi moramo da imamo malo tempa, malo ovamo, malo onamo, moramo da imamo jedan fokusiraniji budžet nego što je ovo ovde, o čemu govorim sa stanovišta svoje struke.
Ako se navodi da će NIP da ulaže u određene projekte, red bi bio da se zna u šta će investirati. Možda se zna, ali ja ne znam, i ne samo ja.
Mi, izgleda, planiramo jedan izolacioni razvoj, kao da hoćemo autarhično sami sebe, svojim sopstvenim sredstvima, da razvijamo, i to kao državni razvoj. Kada se govori o razvoju i investicijama, misli se na priliv onih grinfild investicija koje treba ovde da stignu, a ne da ih mi stvaramo. Mi s jedne strane imamo ultraliberalizam, a s druge strane živimo kao da smo u SSSR-u, pa svemu država komanduje, od nje zavisi šta će kome da udeli.
Ova kontradikcija, da država, s jedne strane, sve privatizuje, pa onda sve deli, mislim da je takav koncept kontradiktoran, nije održiv, i da taj autarhični koncept izolacionog razvoja ne može da opstane.