Tanka je linija između života i smrti i to osećanje krhkosti života tako često izražavamo onim slikovitim opisom »život mu visi o koncu«. Još je tanja linija između života i ubijanja. Dok je u prvom slučaju pitanje da li će se konac prekinuti ili će pobediti život povezano sa tajnama koje nauka još nije dešifrovala, liniju između života i ubijanja definišu norme koje je postavio čovek. Ima mnogo ljudi koji žive ispod tih normi. I oni ne moraju da budu samo ljudi koji nekome neposredno uzimaju život. Ubijanje je komplikovanije od samog ubistva. U njegove meandre uplivavaju oni koji se smatraju normalnim i pristojnim ljudima. Među njima ima uglednih profesionalaca, javnih ličnosti. Ne učestvuju li lekari koji su krili Ratka Mladića u ubijanju nevino stradalih u Srebrenici? Njihova obaveza je bila da Mladiću koji je, kako se kaže, narušenog zdravlja, ukažu svu medicinsku pažnju, i da ga zatim predaju pravdi. Ovako, svako skrivanje i odlaganje da Mladić odgovara za genocid predstavlja ubijanje skoro osam hiljada Bošnjaka. Nije li ubijanje to što Ministarstvo unutrašnjih poslova zamajava javnost, pa policija nikako ne pronalazi ili ne otkriva ubice novinara Slavka Ćuruvije? I novinara Milana Pantića? I novinarke Dade Vujasinović? I onaj predsednik opštine Topola, koji je pretio da će goreti RTV B 92, takođe je prešao tu tanku crtu između života i ubijanja. On je svoju pretnju obelodanio u intervjuu u Politici (»provladinom listu«) zbog čega se jedan deo javnosti s razlogom uznemirio.
I upravo je taj intervju bio povod za razgovor u »Utisku nedelje«, 9. decembra. Ljiljana Smajlović, glavna urednica »provladinog lista«, žestoko je branila intervju, jer je, kako je rekla, na taj način upozorila javnost. Međutim, od novinara, a naročito glavnog urednika »provladinog lista«, očekuje se više. Nije njegovo samo da »upozorava« nego je

priliku da u jednoj TV emisiji pita zašto još nisu otkrivene njegove ubice, prevario se. Ne samo što to nije izgovoreno nego su ga njegove kolege još jednom ubijale. »Svi znamo kakav je bio Slavko«, rekla je Smajlovićka, aludirajući na DB i bliskost sa Mirom Marković. Onda se Žarković u jednom momentu setio da kaže »pa ipak, bio je naš drug«. U emisiji je gostovao i Miljenko Dereta, čelnik NVO Građanske inicijative. On se nije snašao i samo je ćutao. Kao da nije hteo da se meša u »novinarska posla«. I tako je Slavko Ćuruvija, što otrovnim jezicima, što ćutanjem, ubijan po ko zna koji put. Tako lako, tako jednostavno, pređena je ona crta između života i ubijanja. Jer, Slavko Ćuruvija ostaje živa uspomena na žrtvu koju je platio životom, jer nije hteo da bude sa zločinačkim režimom. Učesnici emisije »Utisak nedelje« nisu rečju pomenuli ne samo tu žrtvu. Da su se bar zaustavili i rekli »pa Slavko je ubijen« ne bi hladnokrvno učestvovali u njegovom ubijanju koje se ponavlja kad god se ukaže zgodna prilika. Emisija »Utisak nedelje« demonstrirala je kako ubijanje čoveka ili sećanja na njega postaje tako obična, skoro legitimna pojava koja se već izborila za svoje mesto pod suncem.

	Olivija Rusovac