Tribina Sabora srpskih dveri
Veliki brat, veliki izgovor
U sredu 12. decembra u Čačku je
održana je tribina u organizaciji Sabora srpske dveri pod nazivom
»Veliki brat, savremeni koncentracioni logor«
Na tribini, kojoj su prisustvovali pretežno mladi ljudi, prikazana je
i televizijska studija o »Velikom bratu« u produkciji Sabora srpskih dveri
i promovisan pretposlednji broj časopisa Dveri srpske, posvećen
»Velikom bratu« i tehnološkom totalitarizmu.
I ne ljuti Velikog brata
on je tu i dogodine.
Citat je iz pesme Džonija Štulića koji je o Velikom bratu pevao pre ravno
25 godina, a na koga su sad mnogi u Srbiji naoštrili pera i zube jer očigledno
pametnijeg posla nemaju.
Apsolutno se možemo složiti sa konstatacijom da je »Veliki brat« »najbolja,
odnosno najgora i u svakom slučaju reprezentativna ilustracija jednog
više-manje planetarnog fenomena«, kako kaže Đorđe Vukadinović. Kao i s
tim da se radi o »sveopštem srozavanju nivoa medijske komunikacije i kulture
i o bezočnoj komercijalizaciji i manipulaciji najnižim strastima, kao
i o legitimizaciji duha banalnosti, prostote i voajerizma«.
Teško da bi se ovakvom promišljanju moglo išta dodati i za svakog razumnog
čoveka na ovome bi priča o »Velikom bratu« bila završena. Ali, ne lezi
vraže, mnogima to nije dosta nego im tema »Velikog brata« postaje izazov
i inspiracija, ne samo kao emisija nego i kao realnost, kao Onaj ko nadgleda
sve i svakoga, pa su skloni da »Velikog brata« uporede i sa koncentracionim
logorom, odnosno da ustvrde da je »Veliki brat« savremeni koncentracioni
logor. Nešto slično smo mogli čuti i u televizijskoj studiji o »Velikom
bratu«, pre svega od pravoslavnog publiciste i profesora književnosti
u čačanskoj Gimnaziji, Vladimira Dimitrijevića, koji je, između ostalog,
citirao Serafima Rouza da je »američko društvo mešavina Aušvica, Gulaga
i Diznilenda«. Baš oko ove tvrdnje povela se i rasprava nakon prikazivanja
TV studije, kada je neko od gledalaca pismenim putem postavio pitanje
»otkud smelost da se porede milioni žrtava koncentracionih logora koji
se nisu svojom voljom našli u logorima smrti, sa učesnicima ‘Velikog brata’
koji su tu zbog novca, popularnosti i zabave«. Dimitrijević je, očigledno
iznenađen pitanjem, odgovorio da se namerno preteralo s ovakvom konstatacijom
jer je »Veliki brat« »ozbiljan uvod u Gulag«.
Za Mirjanu Bulatović, autorku knjige Đavo u prahu i gosta tribine,
konstatacija da je »Veliki brat« savremeni koncentracioni logor nije uopšte
preterana već stvarna.
Smatramo da je poređenje »Velikog brata« sa koncentracionim logorom u
najmanju ruku neukusno, jer lizanje lilihipa od 30 kilograma jeste i glupo
i ponižavajuće, ali nije nimalo slično najtežem mučenju kojem su brojni
nesrećnici u koncentracionim logorima bili podvrgnuti.
Gubljenje privatnosti sigurno jeste fenomen vremena u kojem živimo i to
nije nešto što se može videti samo u »Velikom bratu«, toga ima i u mnogim
drugim sličnim rijaliti šou emisijama poput »Menjam ženu«, »48 sati svadba«
i drugim.
»Estradizacija i vulgarizacija javnog i političkog diskursa i sav neukus
naših ‘Klopki’ i ‘Zamki’, i inih političkih tok-šou emisija, TV duela
i tabloida, nisu nikakva naša specifičnost niti puka posledica balkanskog
primitivizma i zaostalosti, već delom samo lokalni odraz, a delom bogme
i neka vrsta avangarde svetskih medijskih i političkih trendova.« Tako
ovaj fenomen vidi politikolog Đorđe Vukadinović.
Možda na ove izazove treba odgovoriti onako kako je to učinilo slovenačko
javno mnenje posle emitovanja prvog serijala »Velikog brata«, kada su
ljudi jednostavno prestali da prate emisiju i kada producenti više nisu
imali interes da finansiraju njeno dalje emitovanje.
Po nekim istraživanjima, publika traži normalnost, čemu u prilog govori
i činjenica da je u prvom serijalu »Velikog brata« u Srbiji pobedio neko
ko im se učinio najnormalnijim, najinteligentnijim i sposobnim da istrpi
sve radi svog cilja.
No, učesnici tribine o »Velikom bratu« u ovoj emisiji vide veliku opasnost,
kao i u pojavama kao što je uvođenje elektronskih ličnih karata, mogućnost
uvođenja stalnog video-nadzora i neometanog uvida u bazu ličnih podataka
o svakom pojedincu.
U tome, naravno, ima i istine jer su zloupotrebe uvek moguće, ali čini
se da neki ljudi i organizacije jako žele to da zloupotrebe, ne bi li
i sami stvorili sopstvenu armiju uplašenih i bespomoćnih, kojima bi baš
oni nudili terapiju i izlečenje od zala savremenog sveta kojima im se
svakog dana preti. Izgleda da je u pitanju velika zavist na »Velikog brata«
– zašto samo on da dominira svetom, kad bi mogli pomalo i mi. Istovremeno,
svi realni društveni problemi – siromaštvo, nezaposlenost, nasilje u porodici,
ali i ratni zločini poput onih počinjenih od strane »škorpiona«, koje
je u ratne akcije ispratio sveštenik svojim blagoslovom, pedofilija crkvenih
velikodostojnika i mnogo šta drugo – guraju se pod tepih. Da li je i za
to kriv Veliki brat?
|
