»Ti si Albanka, ionako treba da ideš odakle si došla«

Dana 6. decembra 2007. prisustvovala sam rušenju kuće u Ulici Gavrila Principa 57, koja je u vlasništvu Ljiljane Nedžibe Mitrović od njenog rođenja 1959. godine. Ona je isterana na ulicu sa dvoje dece. Nije joj obezbeđen smeštaj. Ovaj čin je sprovodila Skupština opštine Savski venac – uz pomoć nadležnih službi grada Beograda i Sekretarijata unutrašnjih poslova iste opštine.
Ispred stana naišle smo na predstavnice Helsinškog odbora za ljudska prava, na dva uniformisana lica javnog reda, jednog predstavnika opštine Savski venac, predstavnika investitora i četiri radnika. Obratila sam se predstavniku opštine pitanjem zašto izbacuju ženu na ulicu, a da prethodno opština nije obezbedila smeštaj i nalog za rušenje. Prišao mi je jedan od uniformisanih i pitao u kojem sam ja svojstvu ovde i koga predstavljam. Uzeo je moje podatke, pogledao me i rekao: »Ti si iz Jug Bogdanove 18, Žene u crnom, tebe znam, dolazio sam više puta u vaše prostorije«.
Pošto se predstavniku investitora žurilo sa rušenjem, rečeno nam je da se sklonimo jer će nas u suprotnom sve odvesti u stanicu policije. Investitor je ostale stanare obeštetio, a Ljiljanu Nedžibe Mitrović nije nego je »po osnovu nelegalne gradnje« izbacuje na ulicu uz saglasnost opštinskih vlasti, a uz pomoć radnika Sekretarijata iste opštine. Kuću je 1956. godine sagradio njen otac, a ona tu živi od rođenja 1959. godine.
Predmet je u imovinsko-pravnom sporu pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i postoji zabrana rušenja do okončanja spora. Organi Skupštine opštine Savski venac su se opredelili za zloupotrebu prava koje ima vlasnica stana do donošenja presude. Advokatkinja Ljiljane Nedžibe Mitrović mi je ispričala da je investitor u ranijim pregovorima nudio nadoknadu, ali jednog dana kada je saznao da joj je otac Albanac, rekao je: »Ti si Albanka, ionako treba da ideš odakle si došla«.
Došlo je još uniformisanih lica koja su izdala naredbu da se počne sa rušenjem. Ljiljana Nedžibe Mitrović, njen sin i jedan rođak zaključali su se u stanu. Jednog momenta smo čuli glas Ljiljane Nedžibe Mitrović: »Ići ćemo u vazduh, jer ja nemam gde«. Metalnom šipkom su razvalili vrata i Ljiljanu Nedžibe Mitrović odvezli policijskim autom u stanicu, a nas isterali na ulicu pod pretnjom da će i nas odvesti u policiju zbog ometanja izvršenja.
Kuća je srušena. Ona je podignuta 30 godina pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji. Nedžibe i njena porodica su na ulici dok će na toj lokaciji započeti gradnju poslovnog stambenog prostora od 4.200 m2. To je samo još jedan »kapitalni projekat« koji je lokalnoj samoupravi i državi važniji od elementarnih ljudskih prava, pre svega prava na pristojan život. Mi, Žene u crnom, nastojimo da Nedžibe i njenu decu negde smestimo, kako ne bi ostala na ulici.
Ovo je još jedan slučaj represije nad građanima i građankama albanske nacionalnosti. Opština Savski venac i grad Beograd postavili su se iznad suda i države Srbije. To je dobra ilustracija za ono šta se podrazumeva pod borbom za Kosovo, a valjda i za prava Albanaca i koliko smo uređena država.
Beograd, 6. decembar 2007.