Razmišljanje mladog čoveka na brdovitom Balkanu

Da li ću izdržati?

Kako je sumorno kada vidim radnika u jakni Vojske Jugoslavije, neke mlade ljude u najbednijim dronjcima jer znam da ih sutra ne čeka ništa bolje. Žao mi je njihovih života jer liče mnogo na moj.
Sumoran je GSP u kojem su napakovani ljudi svi puni presije i u kojem samo gledam šta će biti okidač da se sva mržnja pakovana godinama sruči na mene. Plašim se stranaca, reakcija prolaznika, vozača, tuđeg besa, tuđih reakcija na moje postojanje. Plašim se da će neko pomisliti da imam bolji život od njega i samo zbog toga me mrzeti, svetiti mi se. Ne smem da budem bolji, drugačiji, slobodniji. Jednostavno ne smem. Čak nekad krijem radost. Ne smem se smejati, osim u prolazu. Osim onom ulicom smeha, tamo gde je dozvoljeno biti srećan. Žao mi je što svaki dan hodam kroz ona mesta gde su postavljene nacionalne barikade. Moram. To je jedini put ka mom višem cilju. A tako bih voleo da ugasim bar jednom u interakciji sa drugim ljudima svest da smo ovde. One graničnike omeđene ratovima, sukobom, demagogijom. Da sve sklonim, sve one stvari koje nas sprečavaju da okrenemo novi list, novu stranu ostatka našeg života. Da se od tog dana više ne budimo opsednuti globalnim mislima i nečijim suludim geografskim otkrićima. Koliko god bila nebitna osoba koja nas ostavlja ipak znamo da gubimo nešto, a to uvek boli. U zemlji ostavljenoj, napuštenoj bezbroj puta, zemlji apatije, besciljnosti mladih u zemlji gerontokratije. Meni je teško živeti ovde jer sam prestao to odavno.
Mi smo patetična nacija i žao mi je što to sebi moram da priznam. Ljudi oko mene su ljubomorni do ekstrema, na sitnice. Fali nam naš život, fale nam naši događaji, fali nam sopstveni, bar poluispunjen lični život.
Dopunjujemo takve crne emocionalne rupe materijalnim surogatima, jer smo jadni dovoljno da prepisujemo masovni kulturni kodeks onaj devijantni, izopačeni. Koliko je samo strašno što se svi pretvaramo kao da se ništa ne događa.
Juče, danas, sutra – brine me moja sudbina, ne izbor već ono što mi sledi, što sledi svakome ko ovde živi, ona porcija mučenja od koje se čoveku povraća a mora da istrpi. Muče me pitanja koliko još da trpim ovo veštačko stanje oko mene. Kome to da kažem, kome da verujem? Na kraju postavljam sebi pitanje da li ću izdržati?