Za ovu predsedničku predizbornu kampanju, još i pre nego što je zvanično počela, govorilo se da će biti izuzetno mirna. Kao da se želeo sugerisati zaključak da, eto, živimo spokojno i da nema razloga za zabrinutost. U istom su tonu i one opaske da se u ovim, u poređenju sa prošlim izborima, ništa ne menja. Isti su kandidati, bar oni glavni, za šefa države, iste su im ideologije i retorike, pa su nam ista i politička iskušenja.
Ništa pogrešnije od toga, a to se pre svega ogleda i u opštem društvenom ambijentu. U međuvremenu, nasilje se u Srbiji silno razgorelo i, što je najgore i najopasnije, najčešće potiče iz krugova vlasti, političkih stranaka i dobrog dela medija. I sve ovo zahuktalo nasilje potpuno se stapa sada sa predizbornom kampanjom da čovek više ne zna gde prestaje legalnost, a gde počinje razuzdana samovolja. Zbog svega toga izbori su kod nas degradirani i kao ustavna institucija i kao politički čin. Ukoliko bi neko danas sproveo valjanu anketu lako bi mogao da utvrdi da je uznemirenost, pa čak i strah, najraširenije osećanje među građanima. Nema kod nas, kao što je običaj u demokratskim zemljama, da se u izbore ulazi s podsticajnim tenzijama, sa vedrinom i pouzdanjem da je to jedini zakoniti put da se reše problemi koji nas tište.
Pogledajmo samo s kakvom se lakoćom kod nas izgovaraju ili čine neke stvari koje bi u svakoj pristojnoj sredini predstavljale skandal. Tomislav Nikolić, predsednički kandidat SRS, poziva rusku vojsku da se stacionira u Srbiji, a ako Kosovo proglasi nezavisnost, dodaje zatim, imamo pravo da primenimo silu i blokiramo ovu dosadašnju pokrajinu. Aleksandar Simić, savetnik premijera Koštunice, tvrdi da je rat legalno sredstvo. A vladika Artemije da u dokumentima naših državnih organa ne treba da stoji da »Srbija neće ratovati«, da »nećemo priznati nezavisnost« – to mu je sve malo – nego traži mere koje idu od blokade Kosova do mobilizacije vojnih obveznika i graničnih vojnih vežbi.
Slučajevi nasilnog gušenja »Peščanika« i Balaševićevog nastupa u Staroj Pazovi već su poznati, ali se malo govori o tome kako se Garda cara Lazara uzdigla do ravnopravnog partnera sa najvišim zakonodavnim organom zemlje. Oni su ovih dana jednostavno ušetali u Skupštinu Srbije i predali im zahtev da im se pridruže u njihovoj nameri da izazovu rat na Kosovu. Kako su ušetali, tako su i išetali sasvim neometano. A neki dan kasnije, nekoliko pripadnika ove samozvane garde privedeno je u Kuršumliji zbog neprijavljenog okupljanja! Ovakve informacije kao da nam cinično poručuju – ako vam nije lako da glasate za zlo, znajte da ima i gore.
Ono što funkcioneri Evropske unije diplomatski kažu da je u »današnjoj Srbiji situacija komplikovana i napeta«, u našoj svakodnevici to izgleda mnogo dramatičnije. Podeljene međusobno, neke najveće stranke nastoje da izazovu fatalne podele i u narodu. Nogu je prva povukla DSS kada je predlažući DS zajedničku izbornu platformu ponudila unapred i gotova rešenja: nema potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, predviđenim za kraj januara 2008, ukoliko Kosovo ne ostane u sastavu Srbije i, drugo, nema ulaska u NATO. Demokrate na to odgovaraju da su Kosovo i približavanje Evropi dva odvojena pitanja koja treba posebno rešavati – odgovor okruglo pa na ćoše koji je ostao nedorečen do kraja, kada se ima u vidu da je DSS svojom inicijativom bacila na kocku čitavu budućnost zemlje. Takva je ispala i predložena Rezolucija o Kosovu – u stilu trulog kompromisa.
I sada nam se tek, kako to političari vole da kažu, otvara ona Pandorina kutija svih mogućih i dalekosežnih političkih dilema. Najpre sudbina političkog bloka (DSS i DS) na kojem počiva Vlada, ali i mnogo više od toga. Nije li DSS, zajedno sa ostalim ljutim desničarima, precenila svoju snagu ako misli da Srbiju, izbornim putem, može lako da prebaci sa zapadnog opredeljenja pod ruski kišobran? Šanse za tako nešto su dosta neizvesne čak i za ovu našu prilično apatičnu i društveno razrivenu sredinu. S druge strane, mogu li Tadić i demokrate da se tek tako olako pouzdaju u podatke raznih anketa da je većinsko raspoloženje birača u Srbiji zaista okrenuto Evropi? Ako i jeste, kao što izgleda, ima li DS i njeno vođstvo još dovoljno snaga da, posle više godina kolebljive i neodređene politike, prihvati ovaj istorijski izazov?
Bilo kako bilo, ko god se lati ove velike političke bitke moraće do kraja da izoštri svoja opredeljenja za demokratske promene, da bez kompromisa naglasi svoje razlike s onima koji vuku nazad, ali i da pokaže snažnu organizacionu sposobnost okupljanja, što baš i nije bila jaka strana svih onih koje nazivamo građanskim snagama. Tu onda neće

više biti mesta onim konfuznim kompromisnim vrludanjima kao što su preambula Ustava, ili onih pet mutnih principa koje su, kao program akcije, zajednički sačinile DSS i DS. Uz takav jedan poduhvat, pod uslovom da za njega postoji rešenost, ide i ona neizbežna cena. Jedna će, svakako, biti u tome da će doći do prekompozicije stranaka i njihovih koalicionih saveza na osnovama jasnijeg međusobnog razlikovanja. Druga pretpostavlja daleko značajniji ulog sa dugotrajnim dejstvom – ko god da izgubi, ili dobije izbore, taj mora da bude svestan da će se ta činjenica i te kako odraziti na njegovu poziciju i to na duži rok. U politici, naravno, jedni izbori ne rešavaju sve, ali kad god su na dnevnom redu tako kapitalna pitanja budućnosti, onda i konsekvence ne mogu da budu banalne kao što nam se često do sada događalo. Teško je zamisliti da ovde ponovo izbije rat, ali

političkog mira svakako biti neće. Neko će ipak morati da se zapita gde smo mi to dospeli i zašto tako tragično zaostajemo za zemljama u okruženju. U Hrvatskoj, recimo, kao što smo videli na njihovim nedavnim izborima, za vlast se nadmeću dve velike stranke levice i desnice, ali ono bitno pitanje pristupanja Evropi više niko ne dovodi u sumnju. Kod nas je obrnuto, ne samo da su nam pristupanje Evropi, demokratske promene i reforme na dugom štapu, već se postavlja pitanje hoće li Srbija ponovo da udari onim starim retrogradnim putem. Naš politički identitet je i dalje dvosmislen – niti smo osvojili demokratiju, niti je baš sigurno da klizimo u autokratiju.