Nakon završetka pregovora i zasedanja SB UN rešavanje kosovskog problema ulazi u završnu fazu. U njoj će od presudnog značaja biti izbor kriterijuma za izbor egzistencijalno najvažnijih nacionalnih ciljeva i donošenje upravljačkih odluka obeju vlasti. Izbor je vezan za način mišljenja vlasti i naroda centralne Srbije i Kosova. Kod nepovoljnog emocionalnog izbora obe zajednice mogu da usmere svoje narode na puteve koji vode u novu katastrofu. Već dugi niz godina političari Beograda i Prištine koriste način mišljenja koji se zasniva samo na politikantskom parcijalnom, mitološkom uglu gledanja i na fiksaciji ovako neracionalno sagledanih nacionalnih ciljeva; oni ih proglašavaju za jedino vredne i neupitne. Ovakvim načinom mišljenja oni ignorišu integraciona kretanja ujedinjene Evrope gde suverenost gubi značaj. Oni jednovremeno zanemaruju egzistencijalna pitanja svojih naroda koja su izuzetno teška i zahtevaće decenije za njihovu sanaciju.

Fiksirani ciljevi za Srbiju su »državna celovitost«, a za albansku zajednicu Kosova »nacionalna nezavisnost«. O ceni koju će obe zajednice platiti za ovako apsolutizovana i neracionalna usmerenja niko ne razmišlja. Političarima je od primarnog značaja mogućnost korišćenja nacionalnih osećanja svojih naroda kako bi sačuvali ili osvojili vlast. Involvirane strane jedna drugoj nude »sporazumevanje« u okviru svojih

maksimalističkih koncepata, uz ispoljavanje spremnosti na neka mala ustupanja. Srpska strana nudi honkonški ili olandski model, a albanska strana sporazum o dobrosusedskim odnosima. Oni svoje ponude ponavljaju u nedogled, bez korisnih efekata. Jednovremeno, oni svoje narode čvrsto uvezuju mitološkim lancima i zatvaraju im prostorno-vremenski
		Političarima je od primarnog značaja mogućnost korišćenja nacionalnih osećanja svojih naroda kako bi sačuvali ili osvojili vlast

horizont tako da se ne vide putevi koji vode u bolju budućnost. Pravne regule međunarodne zajednice vezane za Rezoluciju 1244 svaka strana tumači na svoj način, a zapravo traži pobedu svog stava. Nepovoljno istorijsko iskustvo sveta, posebno tragično iskustvo oba naroda, pokazuje im da ovakav način mišljenja donosi »Pirovu pobedu« iza koje stoji šteta koja će teško pogoditi sadašnje i dolazeće generacije Srba i Albanaca.
Nauka o sistemima i upravljanju sistemima pokazuje da je za regulaciju složenih konfliktnih situacija korisno primeniti njene ideje koje svima donose progres. One se danas koriste za regulaciju najkompleksnijih upravljačkih zadataka u svim oblastima ljudskog delovanja; preko njih je formirana i EU. Uslov za primenu ideja sistemskog prilaza je da svi učesnici sukoba prihvate princip složenog analiziranja problemske situacije kako bi se sagledali svi egzistencijalno važni društveni ciljevi i izvršilo njihovo hijerarhijsko vrednovanje. Tada se korak po korak rešavaju najvažniji egzistencijalni problemi, što vodi do postupnog smanjenja nivoa konfliktnosti. Bitno je da strane u sporu prihvate princip uravnoteženja interesa kroz proces trgovanja (daj nešto što tvom narodu manje znači, da bi dobio nešto što je za njega značajnije). Neophodno je da svi shvate kako je sporazum uvek moguć ako političari ispolje spremnost da odstupe od svojih fiksiranih stavova. Bez ovakvog usmerenja sukobljene strane gube pozitivne prednosti koje donosi evropska perspektiva i ulaze u opasne sukobe sa međunarodnom zajednicom. Ako nema sporazuma tada upravljanje konfliktom preuzimaju SB UN i EU. Oni nastoje da spreče razvoj disfunkcionalnih konflikata koji mogu da ugroze stabilnost regiona. Preko sistema kazni i nagrada oni stimulišu razvoj funkcionalnog ponašanja kako bi se forsirala kreativnost u pronalaženju novih ravnotežnih rešenja, ispoljila kooperativnost, kultura i spremnost na kompromis. Kada su protivnici dugo nekooperativni međunarodna zajednica preseca konflikt na štetu strane koja je ispoljavala veću destruktivnost i koja ugrožava ciljeve UN i EU (to je danas Srbija). Konflikti velikih sila rešavaju se po istim principima na nivou SB UN, s tim što se u slučaju upotrebe veta rešenja traže kroz real-politiku.

Sistemski prilaz predstavlja poseban način mišljenja o složenoj problemskoj situaciji koja nastaje u sukobu dve ili više strana; on nudi svoje metode i kriterijume koje treba koristiti u praksi. Sistemski prilaz se razlikuje od istorijskog, pravnog, novinarskog, političkog, filozofskog i sociološkog načina mišljenja. Po konceptu sistemskog prilaza problem koji čini sukob Srbije i Kosova treba posmatrati kao dva posebna nehomogena, nekoherentna, parametarski i ciljno različita i konfliktna sistema, s tim što njih treba shvatiti kao deo jednog većeg sistema koji čini njihovu okolinu – međunarodnu zajednicu. I ona je parametarski i ciljno različita, nehomogena, nekoherentna celina i predstavlja konfliktni sistem. U okolini sistema važnu ulogu imaju zainteresovane susedne države, s tim što u okruženju dominantnu ulogu igraju velike sile i institucije UN i EU. Sistem Srbije i sistem Kosova, kao i svi sistemi »okruženja«, u sebi sadrže skupove manjih podsistema koji su vezani za nacionalne, teritorijane, religijske, političke, civilizacijsko-kulturološke, vojne, policijske, finansijske, resursne, socijalne, privredne, ekonomske, infrastrukturne, kulturne i druge činioce. Oni izgrađuju polje racionalnih i iracionalnih potreba i mogućnosti u kojem je jedino moguće izvršiti izbor prioriteta pri formiranju nacionalnih ciljeva. Svi oni su međusobno povezani i uslovljeni, s tim što je verovatnoća realizacije pojedinih ciljeva vezana za postojeće veze i uslovnosti, a nikako za statusna pitanja na kojima insistiraju vlasti Beograda i Prištine. Ako pri izboru nacionalnih ciljeva obe vlasti forsiraju ciljeve sa snažnim istorijskim i religioznim emocionalnim nabojem, koji su od minornog značaja za egzistenciju njihovih naroda, ako ne vode računa o ceni koju će platiti njihovi narodi za ova nerazumna usmerenja, tada otvaraju put ka regresu i mogućoj novoj katastrofi. Lišeni su razuma politički koncepti kojima se tvrdi da je »čast vrednija od glave« i da se »Srbija neće nikada nikome saginjati«. Očigledno, kada se izgubi glava neće imati ko da se ponosi čašću, posebno ako je ona umazana krvlju i nemoralom. Najgora solucija nastaje kada pod pritiskom moćnog okruženja umesto saginjanja Srbija pada na kolena i moli za milost.
U svakoj konfliktnoj situaciji bitno se razlikuju ideologije, vrednosni sistemi, vojne moći, civilizacijski, privredni, resursni, finansijski, demokratski i drugi potencijali učesnika društvene igre; oni predstavljaju ograničenja za ostvarenje željenih nacionalnih ciljeva.

Sve strane u društvenoj interakciji nastoje da odaberu ciljeve koji će im doneti maksimum koristi jer se tada pouzdanije obezbeđuje opstanak i napredak. Kod ovakvog usmerenja gubi se iz vida sledeći problem. Kada u kolopletu postojećih odnosa vlast nastoji da maksimizira svoju korist, ona time minimizira korist svojih oponenata, a takvo usmerenje generira konflikte. Kod izbora društvenih ciljeva vlasti
		Kada u kolopletu postojećih odnosa vlast nastoji da maksimizira svoju korist, ona time minimizira korist svojih oponenata, a takvo usmerenje generira konflikte

moraju da vode računa o snazi protivnika tako da rizik ne bude previsok, jer se tada umesto dobitnika lako postaje gubitnik. Opasnost naglo raste kada se koristi sila i prevara protiv jačih protivnika i kada se stavljaju veliki ulozi (budućnost mnogih generacija) u »igru sa nultom sumom« (kockarski princip); tada su gubici katastrofalno veliki i ne mogu se otkloniti decenijama. Da bi se izbegla ova opasnost sistemski prilaz nudi »igru sa pozitivnom sumom«, u kojoj svi dobijaju, ali ne isto. Ona se vezuje za kooperativnu saradnju i proces pregovaranja. Kod primene ovog principa neophodno je u prvi plan staviti zadovoljenje interesa svih oponenata u meri koju dopušta realnost. Sistemski zakon ekvifinaliteta pokazuje da se do ravnotežnih ciljeva uvek može doći polazeći od različitih polaznih uslova i na različite načine. Bitno je u prvi plan staviti egzistencijalne i razvojne potrebe naroda, a ne mitologizirane emocionalne želje vlasti. Za svaki cilj treba utvrditi koristi koje se mogu ostvariti, troškove njihove realizacije i verovatnoću da one postanu realnost. U ovom procesu nema planske fiksacije ciljeva jer je u društvenoj igri nemoguće unapred definisati pojedine poteze i konačan rezultat razrešenja sukoba.

Planiranje je moguće samo u neigračkim situacijama, a kosovski konflikt to nije. Svako planiranje zahteva da se unapred fiksira »šta« se želi ostvariti, s tim što se političarima postavlja zadatak da pronađu put »kako« da taj cilj ostvare u praksi. Sistemski prilaz problemskoj situaciji koja ima igračke karakteristike pokazuje da je planiranje i fiksiranje rešenja pogrešan put koji državu i narod neminovno puno košta, a to neprekidno čine

srpske vlasti. U igračkom procesu svi relevantni društveni sistemi i podsistemi učestvuju u društvenoj interakciji i učesnici ne mogu da planiraju realizaciju svojih maksimalno definisanih ciljeva jer su uslovljeni ciljevima i moćima drugih sistema, posebno moćnog okruženja. Sistemski prilaz upućuje sve učesnike društvene igre da umesto planiranja koriste strategije sa kojima će ulaziti u proces pregovaranja ili zajedničkog građenja za sve korisnih rešenja. Strategijama se odgovara na pitanje »šta, ako«, za različite uslove koje u

budućnosti može doneti igrački proces. Tada najpametniji igrač postaje onaj koji je unapred razmotrio brojne problemske situacije jer mu to omogućava da povlači najcelishodnije poteze, ne remeteći propisana civilizacijski pravila igre. Da bi se u uslovima real-politike racionalno odabrali korisni ciljevi svakog igrača u složenoj mreži odnosa u interakcijama između centralne Srbije, dela severnog Kosova, dela Kosova južno od Kosovske Mitrovice, UNMIK-a i KFOR-a, kao predstavnika SB UN, predstavnika SAD, EU i Rusije, sistemski prilaz ukazuje na neophodnost analize svih relevantnih aspekata ove složene strukture. Samo se tada može sagledati realnost željenih ciljeva, definisati njihova hijerarhijska vrednost, njihovi troškovi i prognozirati verovatnoća njihove realizacije.
Da bi se ostvario ovaj zadatak sistemski prilaz zahteva timski rad političara i specijalista raznih struka, posebno rad poznavalaca teorije sistema, tehnika i metoda upravljanja sistemima. Ovako formirani tim u stanju je da sagleda celinu problema, da racionalno vrednuje pojedine društvene ciljeve i proceni verovatnoću njihove realizacije. Tek tada je stvorena mogućnost formiranja strategije preko koje će se ovi ciljevi realizovati u praksi. Strategija daje odgovore na pitanja »šta« je za narod i državu Srbiju najkorisnije činiti i »kako« to činiti u očekivanim uslovima koje donosi realnost. Da bi ostvarili ovaj zadatak timovi moraju da generiraju brojna alternativna rešenja koja su dovoljno dobra za sve. Ako strane u sporu ostanu rigidne u odbrani svojih fiksiranih ciljeva eksperti međunarodne zajednice formiraće svoju strategiju. Ona će stranama u sporu doneti rešenja koja će oba oponenta smatrati nepovoljnim, ali će ih ona u istoj meri pogoditi. Sistemski prilaz je kreativan proces koji insistira na stalnoj razradi novih varijanti zajedničkog života, s tim da se one nalaze u oblasti mogućih ravnotežnih solucija. Primena sistemskog prilaza zahteva upotrebu mnogih znanja i demokratsku kontrolu ponašanja oponenata od strane međunarodne zajednice, uz neprekidni angažman slobodne javnosti. U ovom procesu najvažnije je da racionalna komponenta pokrije emotivnu komponentu jer ona ometa traženje ravnotežnih rešenja. Na ovim principima nisu formirani pregovarački timovi Beograda i Prištine i zato su rezultati njihovih aktivnosti negativni.

Postoji pogrešno uverenje da se jedino preko pravnih poredaka država i međunarodne zajednice mogu regulisati svi društveni sporovi; nauka i život pokazuju netačnost ove tvrdnje. U okviru pojedinih država formirano je mnoštvo pravnih poredaka, kao zatvorenih sistema; njih čine apstraktna pravila koja važe za sve članove konkretne države. Ona se, sa većom ili manjom efikasnošću, primenjuju u praksi. Efikasnost primene zakona zavisi od nivoa civilizacijske razvijenosti, pripitomljenosti i bogatstva konkretne države. Što je državni sistem civilizacijski manje razvijen, što je politički rigidniji, što je država siromašnija i sve više divlja, manja je efikasnost njenog pravnog sistema. Privremeno usvojeni pravni poredak omogućava lakšu pacifikaciju sporova i uspešnije funkcionisanje svih drugih državnih sistema (privrednih, ekonomskih, socijalnih itd.). On se realizuje pomoću državnih pravnih institucija i institucija prinude, kao i preko usvojenih tradicija, morala i međunarodno definisanih ljudskih prava. Evolucioni razvoj ljudskih zajednica zahteva otvorenost i fleksibilnost pravnih poredaka državnih sistema kako bi bili u stanju da realizuju homeostatsku ravnotežu, a to znači da jednom utvrđeni pravni poredak ne može biti fiksiran. U demokratskim državnim institucijama neprekidno se donose političke odluke i menjaju zakoni na osnovu konsenzusa. U nedemokratskim autoritarnim državama česti su revolucionarni – oslobodilački, politički i socijalni prevrati, a oni ignorišu postojeći pravni poredak; to pokazuje raspad bivše SFRJ i slučaj Kosova. Da bi država opstala i napredovala pravni poredak mora neprekidno da se uravnotežava kroz interakciju svih učesnika u igračkom procesu, uz pomoć kulture i pluralne politike. On se istovremeno mora prilagođavati pravnim normama razvijenog sveta (za Srbiju i Kosovo to su norme UN i EU); ako se tako ne čini država kreće na put regresa i katastrofe.
Na nivou sveta ne postoji »svetska država« i usaglašeni pravni poredak, kako to neprekidno i neistinito ističu srpski političari. To jednovremeno znači da ne postoji neki vrhunski autoritet koji bi svim državama sveta određivao šta treba da čine i prisiljavao ih da tako čine. Organizacija UN nema ove atribute; ona čini konfederaciju oko 200 država i nema jasno definisan i univerzalno primenljiv pravni poredak. Ovakva situacija stvara prostor za različita nekontrolisana i nesankcionisana postupanja, što je danas realnost sveta. Prema postojećoj koncepciji UN, rešavanje konfliktnih problema koji se javljaju širom sveta povereno je instituciji SB UN. Pravo veta velikih sila čine ovu instituciju neefikasnom i zato se brojni problemi ne rešavaju decenijama. Kada u SB UN neka velika sila iskoristi pravo veta tada rezolucije SB UN postaju blokirane. U ovim uslovima Rezolucija 1244 prestaje da postoji, a spor se rešava kroz real-politiku velikih sila.
Upornim pozivanjem na Rezoluciju 1244 srpska strana isključuje mogućnost njenog tumačenja koje bi se razlikovalo od njenog stava. Složeni tekst Rezolucije 1244 omogućava različita tumačenja i to je veliki problem. U njenoj preambuli definiše se pripadnost Kosova SRJ, a ne Srbiji, što može biti izvor različitog opredeljenja. Ona se poziva na Sporazum iz Rambujea koji predviđa mogućnost referenduma na Kosovu. Isto tako, ona daje pravo generalnom sekretaru UN da u specifičnim uslovima i sam donosi odluke o regulaciji ovog spora. To znači da u procesu traženja pravnog osnova za svoja opredeljenja SAD i države EU mogu koristiti one elemente Rezolucije 1244 koji odgovaraju njihovim ciljevima. Na osnovu svog pravnog tumačenja Rezolucije 1244 SAD i države EU odlučili su da EU preuzme odgovornost za dalju regulaciju kosovskog sukoba. Za realizaciju ovog koncepta Ban Ki Mun može, saglasno Rezoluciji 1244, preneti ovo pravo na institucije EU. Realnost pokazuje da je u praksi južni deo Kosova de facto izdvojen od Srbije već osam godina; isto tako, severni deo Kosova ostvario je poseban status jer je u svemu povezan sa Srbijom. Praktično, problem se svodi na traženje termina (pravnog oblika) kojim bi se definisao suverenitet nad Kosovom. Suštinski problemi Kosova su teška egzistencijalna pitanja, opšta besperspektivnost, a o tome niko ne vodi računa.

Odluka o izboru puta za rešavanje kosovskog problema srpske i albanske vlasti mogu doneti na osnovu nesistemskih i sistemskih kriterijuma koji se ukratko objašnjavaju:
Nesistemski kriterijumi. Ova grupa kriterijuma zasniva se na odbrani emotivnih želja vlasti i naroda Srbije i albanske zajednice Kosova, s tim da se ne vodi računa o primenjenim sredstvima i realnoj mogućnosti njihove realizacije, uz totalno zanemarivanje egzistencijalno važnih ciljeva oba naroda. Umesto nastojanja da se regulišu prava Srba i Albanaca i rešavaju njihovi životni problemi borba se vodi za teritorije i suverenost, što u povezanoj Evropi postaje besmisleno. Ovako formulisani ciljevi predstavljaju »crvenu liniju« koju obe strane ne smeju da prekorače; ko to učini izdajica je svoga naroda. Emocionalno razmišljanje i odlučivanje ne vodi računa o odgovornosti koju političari preuzimaju na sebe za negativne posledice koje će tada neminovno nastati. Proglašenje nezavisnosti Kosova bez saglasnosti SAD i EU bilo bi opasno za obe strane, ali i za mir u regionu. Tada bi srpska strana odbila da se prikloni pobedi albanske strane i pružila bi otpor svim raspoloživim sredstvima (blokiranje transporta, snabdevanja hranom,

energetskog snabdevanja Kosova, a u najnepovoljnijem slučaju i vojnim aktivnostima). U ovim uslovima mogućnost kontrole razvoja konflikta od strane KFOR-a postajala bi znatno manja i opasnost od eskalacije sukoba bi ubrzano rasla. Ovakav razvoj situacije može doneti nove terorističke sukobe i velika stradanja srpskog i albanskog življa i njihovo ekonomsko, demografsko, finansijsko, privredno, socijalno i infrastrukturno nazadovanje. To je svesno prihvatanje velikih žrtava za minorne mitologizirane ciljeve koje

će u budućnosti plaćati oba naroda. Ovakve odluke podrazumevaju i remećenje odnosa sa SAD i mnogim državama EU. One podrazumevaju i dugotrajno odlaganje razvoja tranzicionog procesa Srbije i Kosova i njihovo povezivanje s institucijama EU.
Sistemski kriterijumi. Ova grupa kriterijuma vezuje se za sistemski način mišljenja, a on se zasniva na kulturi mira i kooperativne saradnje, na borbi protiv rata, na racionalnoj proceni šta u postojećoj realnosti obe vlasti mogu da preduzmu kako bi za svoje narode ostvarile najveću korist. Racionalan izbor vezuje se za analizu alternativa koje postoje u polju realnih mogućnosti, sa kojima se mogu saglasiti involvirane strane. Takođe, neophodno je razmatranje koristi i šteta koje im one donose. Cilj je uspostaviti ravnotežu interesa i ostvariti zajednički napredak. Ono što se u datoj realnosti nikako ne može ostvariti mora se prihvatiti kao nužnost i s njom se mora živeti. Ravnotežno rešenje zahteva privremeno isključenje pitanja statusa Kosova bar za narednih deset godina jer je očigledno da se u sadašnjoj situaciji ovo pitanje ne može razrešiti na uravnotežen način.
Za regulaciju problema moguća su brojna rešenja od kojih se navode sledeća: umesto definisanja statusa treba prihvatiti privremeni protektorat EU nad Kosovom koji bi imao zadatak da upravlja nastalom krizom. Isto tako, osnova za regulaciju međusobnih odnosa može da bude izmenjen Ahtisarijev plan u korist Srbije o čemu treba postići dogovor kroz nova pregovaranja. Kao alternativa, moguća je podela Kosova, uz traženje dodirnih tačaka preko kojih se uravnotežavaju njihovi egzistencijalni interesi, a ljudi uvode u miran, prosperitetan zajednički život. Moguća su i kombinovana rešenja koja treba testirati uz pomoć diplomatije u jednom kontinuiranom procesu upravljanja konfliktom od strane EU. Od presudne je važnosti ostvariti permanentan dijalog srpske i albanske strane na svim nivoima kako bi se zajednički rešavali gorući egzistencijalni problemi oba naroda, uz pomoć međunarodne zajednice (princip šargarepe). Strategija mora da obezbedi ponude koje osiguravaju kretanje ka boljim međusobnim odnosima, korak po korak (slobodnu razmenu ljudi, energije, novca, roba i informacija). Ulaskom Srbije i Kosova u EU, konflikt praktično nestaje i svi napreduju. Ako sukobljene strane odbiju ovakav prilaz, međunarodna zajednica će na nivou SB UN i EU pronalaziti rešenja koja će donositi ravnotežne gubitke za srpsku i albansku stranu (princip batine). Na vlastima Beograda i Prištine je izbor boljeg puta u budućnost njihovih naroda, ali je na njima i odgovornost za sve ono što može uslediti kod izbora pogrešnih političkih odluka.