Kad smo već počeli, da nastavimo sa prigodnim metaforama. Kosovski ekspres – ometan i usporavan Koštuničinim retoričkim balvanima i Putinovim mahanjem vetom – nezadrživo gura dalje i sada napreduje na »velikoj zaobilaznici« oko Saveta bezbednosti. NATO je odlučio da nastavi svoju misiju obezbeđenja mira na Kosovu (i oko Kosova) – i pojačao je svoje snage severno od Ibra. A samit EU je odlučio da ih ništa u čuvenoj (i jedinoj) Rezoluciji 1244 ne sprečava da nadzorna misija, policijski odredi, elementi sudstva Evropske unije zamene misiju i organe UN. Očigledno, u toj rezoluciji svak nalazi ono što mu treba i ne nalazi ono što mu ne treba. (Zato i postoje kazuistički pravnici i tumači.)
Sve gornje (i više, kao što sledi niže) smo proverili u seriji razgovora sa vodećim ekspertima u prominentnim istraživačko-analitičkim centrima u Vašingtonu, ovog puta »na čelu« sa Janušom Bugajskim, direktorom »Projekta za nove evropske demokratije« i višim funkcionerom Centra za strateške i međunarodne studije.
Zašto »hod po jajima«? Zato što se svi merodavni ovde, u Bušovoj administraciji, u Kongresu itd. stalno osvrću preko ramena, da ne prsne negde nešto. Moglo bi, metaforično, i »po minama«. Evo nekoliko glavnih preokupacija:
• Zapadna »Velika četvorica i po« (energičniji Vašington, London, Pariz, Berlin – i uvek mlitavi Rim) nastoje da navedu »otporaše« (Madrid, Bukurešt, Bratislavu, Atinu i Nikoziju) da odustanu od protivljenja »nadziranoj nezavisnosti« Kosova ili da ga bar umere – jer zaziru od preterano usijanih podela u EU. SAD ipak ne mogu same, moraju sa Evropom.
• Iako se procenjuje da ni Beograd ni Priština ne bi išli na rat, ne isključuje se potpuno opasnost spontanih (ili »spontanih«) violentnih incidenata s obe strane. Ili diverzija Beograda preko Kosovske Mitrovice i Banjaluke, i uzvrata Prištine preko Tetova i Preševa.
• Odaje se priznanje taktičkoj, političkoj i diplomatskoj pameti prištinskih lidera koji strpljivo koordiniraju sa Vašingtonom i Briselom i, do sada, uspešno dekomprimiraju frustraciju Kosovara i njihovih militantnijih segmenata. Ali, dokle?!
• Nepoznato je šta bi sve Moskva htela i mogla, i gde, da preduzme ili ne – mada nije, niti može biti fizički prisutna na samom Kosovu.
Sve u svemu, u Vašingtonu preovladava raspoloženje da prištinska deklaracija o (početno nadziranoj) nezavisnosti i sledstvena priznanja SAD, i značajne većine EU, ne bi smelo da se odlaže preko aprila. Poslednji uvodnici Njujork tajmsa i Vašington posta insistiraju da je krajnje vreme da se Zapad odlučnije suprotstavi »gruboj manipulaciji« Moskve oko Kosova.
U međuvremenu se EU orijentiše na sprovođenje niza elemenata Ahtisarijevog plana na Kosovu – što, pored ostalog, potvrđuje da je vrlo teško pokopati nešto što je rezultat velikih bona fide napora i što najveći deo međunarodne zajednice smatra konstruktivnim i jedino realnim.
Dok zvanični Vašington i Brisel nastavljaju sa pažljivo kalibriranim popustljivim stavom prema zvaničnom Beogradu, ne insistirajući, na primer, na neodložnom hvatanju Mladića kao preduslovu za svaku »šargarepu« – naši nevladini ali čvrsto establišmentski sagovornici listom smatraju ovu popustljivost kao manifestno kontraproduktivnom taktikom. Zaključuju da se time  samo ohrabruju novi zahtevi za nova odlaganja i istovremeno jača nacionalistički naboj u Srbiji. Zato se mešana Komisija za evropsku bezbednost i saradnju Kongresa i Administracije – pošto je zaključila da je dosta otezanja – nedavno, po prvi put, izričito, slovom izjasnila za »nezavisnost« Kosova.
Isti sagovornici smatraju da Tadić i njegova stranka, kao i svi oni liberali koji sarađuju sa Koštunica–Tadić režimom, kao na primer u »Savetu« Vuka Jeremića, treba bez ikakvih iluzija da procene da li i koliko de facto menjaju pogubnu nacionalističku politiku »iznutra« – ili su, u stvari, objektivno, vodonoše i smokvini listovi za takvu politiku i njene protagoniste. Stvarno, i zaista, ako je tako, i ako su hrabri i ako ostaju privrženi svojoj liberalnoj misiji – dodali smo u ovim razgovorima – zašto ne posluže kao spoljnopolitički savetnici LDS-u i njenom lideru Čedi Jovanoviću. Bolje sa skoro jedinim antišovinističkim snagama u Skupštini i političkom životu Srbije nego se prljati u blatu post-Đinđić srama. Jedino što ohrabruje jesu možda sami građani Srbije koji na pitanja Blica procenjuju da će Kosovo postati nezavisno i koji se nadaju da neće bit nasilja između Srbije i Kosova i da sve treba da bude mirno rešeno.