O Kosovu se mnogo govori. Često se pominje sila. A svako ko drži do razboritosti smatra da je nasilno rešavanje problema Kosova nepravedno i opasno. Sam taj problem nastao je upotrebom sile, i strane i ovdašnje. Osvajale su ga razne vojne sile – srpska, turska, austrijska, fašistička, partizanska – i nad njim dominirale s osloncem na ovu ili onu etničku zajednicu – mahom srpsku ili albansku. Na toj osnovi vekovima se reprodukovao model dominacije. Alternativni – demokratski – model, pak, bio je i ostao samo u mašti i vizijama malobrojnih.
Sučeljavanje ta dva modela zbilo se, ipak, početkom 1990. godine, na »okruglom stolu«, najpre u Mostaru (28. II–1. III), a potom u Prištini (30–31. III), za kojim su se, na inicijativu Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), našli bezmalo svi tadašnji akteri nastajuće pluralističke scene Jugoslavije. Tada je izabrana Nezavisna komisija, predvođena beogradskim advokatom Srđom Popovićem, koja je glavne ideje iz najšire debate izložila u bezmalo neprimećenoj knjizi Kosovski čvor – drešiti ili seći? (Beograd, 1990). Umesto da se »čvor« (poput onog Gordijevog) silom preseče, put ka rešenju tražen je u okviru nastojanja da se demokratizuje Jugoslavija. Takav okvir, kao što je poznato, nije nastao. Jugoslavija ne samo da nije postala demokratska država, nego je razorena silom, u dugim ratovima (1991–1999), od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, do Kosova. I, šta sada?
Opet se nudi sila kao arbitar. I ponovo se traga za nenasilnim rasplitanjem »kosovskog čvora«. Traže se i novi okviri i putevi, svetski (UN) i evropski (EU). U tim okvirima vođeni su razgovori, ali oni, za sada, nisu rešili problem. Srpska i albanska strana ostale su

isključive: suverena Srbija ili suvereno Kosovo. Nameće se drevni prizor – sudar na brvnu, pa »ko će koga«? Obe isključivosti imaju svoju podlogu u svojoj »nacionalnoj ideji« i traženju oslonca na neku svetsku silu, Ameriku ili Rusiju. Suštinski ništa novo u reprodukovanju već pomenutog modela dominacije. Ima li izlaza iz tog »začaranog kruga«? Pitanje se tiče obe sukobljene strane. Pogledajmo ovom prilikom »srpsku stranu«. »Kosovskom čvoru« posvećena je, nakon mnogih ranijih, nova rezolucija koju je Narodna skupština usvojila 26. decembra, ogromnom većinom glasova narodnih poslanika (od 237 prisutnih »za« je glasalo 220 poslanika, »protiv« 14, a troje je bilo uzdržanih). Glavni ton dali su joj predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica, zalažući se za jedinstvo nacije u

odbrani nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, za nastavak pregovora na neizmenjenoj platformi dosadašnjih pregovora i njenim fiksiranjem kao uslova za sve oblike međunarodne saradnje, uključiv i pregovore za priključivanje Evropskoj uniji. I vođe SRS i SPS, nekada vladajućih a sada opozicionih stranaka, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, ističu sudbinsku važnost nacionalnog jedinstva, iako uporno i žestoko osporavaju patriotizam sadašnje vlasti, čak je smatraju nelegalnom; po njima, 2000. godine izvršen je puč koji je doveo na vlast poslušnike Zapada, a kada oni preuzmu vlast, što oni predviđaju da će se brzo i neminovno desiti, sadašnji vlastodršci će se naći u zatvoru, kao lopovi, pljačkaši, kriminalci i izdajnici. Vođe ovih stranaka su čak likovale ističući kontinuitet ideologije i politike ovih nekada vladajućih stranaka i nove vlasti. S tog stanovišta su se čak rugali besmislenosti »oktobarskog puča« – kada se ostaje na istom. Sve to začinjeno je zapaljujućom retorikom. Rastuća bujica »patriotske« propagande zaklanja očigledne paradokse, kao što je, pre svega, istovremeno isticanje ideološke srodnosti i pretnja hapšenjem. Na konglomeratu protivrečnih stavova gradi se nekakvo nacionalno jedinstvo ili, kako se to popularno naziva, »sabornost«. Takva »sabornost« bi, očekuje se, ulila novu silinu megdanu na brvnu kako bi suparnik bio

uklonjen. A ako neko sumnja u realnu silovitost sabornika, poteže se sila Rusije kao presudni činilac; računa se i na milijarde »naših« simpatizera, mahom iz Azije i Afrike, koji su spremni da se konfrontiraju sa Zapadom, naročito s Amerikom. Izvan ove većinske »sabornosti« našli su se malobrojni predstavnici dela vladajuće koalicije (G 17+) i manjinskih stranaka. Najargumentovanije su nastupali poslanici LDP Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Nenad Prokić i Nataša Mićić. Oni su se založili za nastavak procesa reformi i demokratskih promena u Srbiji i njenu otvorenost prema svetu, ponajviše za nastavak uključivanja u evropske integracione tokove. Poslanici LDP su u nametanju »nacionalnog jedinstva« videli opasnost od očuvanja ratnog bagaža i novih konfrontacija s bližim i daljim okruženjem, usporavanja reformi i uključivanja u EU, nove izolacije i samoizolacije,

odbacivanja Zapada i priklanjanje Istoku, u prvom redu Rusiji. S tim razlozima su oni osporavali predloženu Rezoluciju, predlagali novu – alternativnu – ali su nadglasani, ostali u manjini, jedva primetni u javnosti, žigosani kao »nepatriote«, koje čeka kazna militantnih »sabornika« i njihovih sledbenika.
Posmatrači skloni istorijskom fatalizmu vide sadašnja događanja oko Kosova kao neku varijantu »večnog vraćanja istoga«. Ipak, glupo je prevideti da uvek postoji alternativa nasilnom rešavanju problema. Ona je, kako smo već pomenuli na početku ovog teksta, tražena u demokratizaciji Jugoslavije, ali nje danas nema. Sada se nenasilno rešavanje problema Kosova može tražiti u novom okviru, a to je Evropska unija, a put ka tome je demokratizacija obe sukobljene strane, srpske i albanske, kako bi sišli s brvna i otvorili se za demokratske promene, iznutra, a ne samo spolja.
Kada je o Srbiji reč, izvesno je – to su pokazali mnogi rezultati ozbiljnih istraživanja – da je proces demokratskih promena bio u usponu, naročito 1996/97. i 2000. godine, kada je rasla i otvorenost prema svetu i njegova spremnost da nas primi u razne međunarodne okvire. Izvesno je, takođe, da je taj trend doveden u pitanje atentatom na Đinđića, a potom je iznutra blokiran, najpre »kohabitacijom« a zatim i sve bližom saradnjom dominirajućih stranaka novog i starog režima, koja vrhuni »kosovskim« ustavom i najnovijom »sabornošću«.
Za delatnu alternativu nije dovoljno samo sećanje na ranije uspone slobode i demokratije, a još manje je od koristi vajkanje nad porazima i izneverenim očekivanjima, u stilu »uzalud smo šetali«. Od male su vajde i očekivanja od sukoba i razlaza »saboraša«. Oni se uvek nekako nagode, jer im je vlast zajednička strast i korist. To se pokazalo i po brzom odustajanju od zaklinjanja kako nema izbora dok traju pregovori oko Kosova. Ostavljajući po strani pitanje da li to znači faktičko odustajanje od pregovora, u koje se tobože zaklinju, ili su pregovori–megdani neka vrsta potere za krivcem zbog »gubitka Kosova«, bitno je pitanje koje su glavne izborne solucije. One nisu dovoljno razgovetne u trenutku kada ovaj broj Republike ulazi u štampu, a izborna kampanja tek započinje. Bez želje da remetimo praznična raspoloženja građanki i građana, i da »odoka« mudrujemo o tome šta je manje dobro ili loše, ko će koga prevariti i nadvladati i da licitiramo optimističke ili pesimističke ishode, zanimaju nas, prvenstveno, konkretna merila na osnovu kojih se oblikuju izborne ponude i opredeljuja samih birača. Time ćemo se pozabaviti u narednom broju našeg lista.
Umesto nadgornjavanja oko šacovanja megdandžija na brvnu, nalik na srednjovekovne skolastičke dispute oko toga koliko anđela može da stane na vrh igle, pametnije bi bilo razmišljati o tome šta nas izvodi iz vrtloga konfrontacija i propadanja, ka saradnji i razvoju.