SAD prolaze kroz dve serije debata među predsedničkim kandidatima, po jedna serija za demokrate i za republikance. Ove debate obično imaju novinare kao sazivače i postavljače pitanja, a novinari nastoje da prinude kandidate da se izjasne i obavežu na, po pretpostavci, teške izbore. Ovi »teški« izbori redovno su formulisani na načine koji su medijske zamke, ponekad vrlo pakosne.
Tipičan ovakav primer desio se 14. novembra na debati demokrata, kojom je predsedavao Volf Blicer. On je postavio pitanje »Da li su ljudska prava važnija od američke nacionalne bezbednosti?« Očigledno, odgovor koji je Blicer tražio bio je pseudopatriotski po kojem nacionalna bezbednost ima prednost nad bilo čim drugim. Hrabro, Ričardson je glasao za ljudska prava. Ali Dod, Biden i Klinton, svi su izjavili da je jasno da nacionalna bezbednost ima primaran značaj. A Obama je rekao da su oba izbora komplementarna. Kučiniku je uskraćen odgovor.
Niko nije rekao da je pitanje apsurdno, na dva različita načina. Pre svega, da li je to bilo pitanje o inostranoj politici? Ili je to bilo pitanje o unutrašnjoj politici SAD? Blicer i kandidati pretpostavili su da je to pitanje o inostranoj politici, a upravo sada i o politici SAD u Pakistanu. Jedna osoba je pokušala da usmeri pažnju na unutrašnju politiku, ali joj to nisu dozvolili.
Jer, pitanje je, naravno, pre svega pitanje unutrašnje politike SAD. Džordž V. Buš se istrajno angažovao na smanjivanju ljudskih prava u SAD, pod izgovorom da nešto što se zove »nacionalna bezbednost« to zahteva, i pod izgovorom da nacionalna bezbednost uvek dolazi na prvo mesto. Većina republikanskih političara i predsedničkih kandidata pristala je na ovaj položaj sa entuzijazmom, a većina političara i predsedničkih kandidata demokrata, osetivši se zastrašenom, takođe je to prihvatila da ne bi izgledala slabo ili nepatriotski.
Ali, postoji jedno očigledno pitanje na koje bezmalo niko nije ukazao. Šta je to što nacija

pokušava da »obezbedi«? Standardni odgovor, u retkim prilikama kada se to pitanje eksplicitno postavi, jeste da nacija pokušava da zaštiti »slobodu« ili »slobodarstvo« ili »ljudska prava«, za koja se kaže da ih SAD uživaju i koja su izvor nacionalnog ponosa. Nelogičnost u traganju za »zaštitom« slobode i ljudskih prava tako što će se umanjivati sloboda ili ljudska prava izgleda da izmiče pažnji, što se videlo kada je Volf Blicer postavio svoje nekorisno, da ne kažem pakosno pitanje. Obamin odgovor da je to dvoje komplementarno je besmislen. Logički nužan odgovor je taj da su upravo sloboda ili ljudska prava to što vlada, mediji i narod treba uvek da pokušavaju da »osiguraju«. Nema ničeg drugog što bi se štitilo.

To sigurno nije »život« što neko pokušava da zaštiti. Kad bi tako bilo, zašto bismo od Patrika Henrija napravili američkog kultnog heroja, jer je rekao »Dajte mi slobodu ili smrt«.
Ako bi neko postavio ovo pseudopitanje kao pitanje inostrane politike, to bi takođe bila zamka. Da li je vlada SAD, ili bilo koja vlada, doista u stanju da »zaštiti« ljudska prava u Pakistanu ili u bilo kojoj drugoj zemlji? I ako preduzima akcije s ovim tobožnjim ciljevima, da li bi, kao rezultat, »zaštitila« ova ljudska prava u tim zemljama?
Jasan odgovor, iz pet stotina godina istorije modernog svetskog sistema, jeste da takve intervencije slučajno imaju pozitivne rezultate ali, najčešće, situaciju čine gorom. Iračka invazija sigurno nudi dokaz ovog elementarnog iskustva. Primarno istorijsko iskustvo geopolitike modernog svetskog sistema govori nam da se velike sile skoro nikada nisu angažovale u intervencionističkoj akciji iz nekog drugog razloga osim da sačuvaju svoju poziciju sile i prednosti. Retorika kojom se služe – ili ljudska prava ili nacionalna bezbednost – prazna je u najvećem delu, i koristi se, pre svega, da baci prašinu u oči. Nažalost, bacanje prašine u oči da bismo oslepeli za realnost najčešće je, kratkoročno, uspešna taktika.