Pažljivo sam pročitao tekst Dušana Boškovića »Podešavanje ratne slike«, objavljen u Republici br. 414–415, oktobar 2007, str. 39–44. Ne znam da li sam ga na pravi način razumeo, jer me već deo podnaslova doveo u nedoumicu (»objavljeno u Zagrebu, Hrvatska«). Nejasno je zašto je to trebalo isticati. Zašto bi to bilo dobro ili loše – svejedno? Zar to nije normalno, bar za autora koji na samom početku naglašava »A vreme je miru, bez ikakve sumnje«?! Pokušaću da izložim neke od svojih utisaka. Moj prvi opšti utisak je da je autor, kao što to uvek čini, u tekst uložio veliki trud i pokušao da svoje stanovište argumentovano i pažljivo izloži. Nisam siguran da povodi – knjiga Bojane Stojanović-Pantović Nebolomstvo i moj članak u časopisu Filozofska istraživanja – zaslužuju toliku pažnju i trud autora, cenjenog istraživača koji je više decenija svog rada posvetio sporovima u jugoslovenskoj kulturi.
Već u analizi »usuda« Nebolomstva Bojane Stojanović-Pantović i kritike te knjige u Letopisu Matice srpske iz pera Slavka Gordića, autor je temu neopravdano i proširio i suzio. Proširio je pričom o prihvatanju nemačke vojne doktrine, o poljskim kuhinjama i drugoj vojnoj opremi koja propada u nekoj kasarni u Požegi, valjda da bi pojačao utisak o »podešavanju ratne slike«. Na taj način je pomerio svoj instrumentarij sa odgovornosti moćnika okruženih »nacionalnim radnicima« na svim stranama. A suzio – jer ništa ne govori o »Gordićima« u Hrvatskoj koji su tu »panoramu, hrestomatiju« srpskog pesništva krajem dvadesetog veka dočekali salvama mržnje. Neke od tih reakcija sam imao prilike da pročitam. To su Gordićeva »braća po materi«, ali autor odbija da ih vidi (jer ne mogu ni da pretpostavim da su mu ti napadi nepoznati) u skladu sa načelnim biblijskim stavom: »A zašto vidiš trn u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osjećaš« (Mat. 7,3).
Tu počinju bitne razlike između autorovog i mog pristupa. Naravno, neću ni u šali da autoru prigovorim po duhu sličnu kominternovsku poziciju da svak treba da »počisti prvo

Palama sa Karadžićem jeo pečenog vola, a Ti sada ideš da sa Ganićem jedeš pečenog janjca. Bez mene! Razlika je u vrsti pečenja!« Nadam se da će sada Bošković bolje razumeti zašto mi je odbojan bilo koji govor u ime »moje nacije ili mog naroda«. Mogu govoriti kao ljudsko biće, ako imam šta da kažem, ali nikako kao Srbin, Hrvat ili Čerkez.
Priznajem da, otuda, ne vidim nijedan razlog zašto Bošković i Kangrgu i mene gura unutra. Šta bi bilo da Kangrga živi u Tokiju, a ja na Aljasci? Da li bi i onda po Boškoviću bili unutra? Mogao bi ipak da ostavi mogućnost unutrašnje emigracije: da postoje ljudi koji u balkanske torove neće da ulaze i ne prihvataju »tiraniju malih razlika« koja je često bila predtekst velikih ljudskih tragedija. U mom tekstu o Gaji Petroviću nalazi se sledeće mesto: »Tako će Petrović ljubazno odbiti ponudu Nedeljne Borbe iz 1990. godine da učestvuje u razgovoru hrvatskih i srpskih intelektualaca ‘Um pred lavinom političkog varvarizma’ s obrazloženjem da se nije afirmirao ‘ni kao srpski ni kao hrvatski intelektualac’ i da se ne smatra ‘kvalifikovanim za sudjelovanje u tim razgovorima’«.1
Nemam nikakvu potrebu da se pravdam svojim radovima u kojima sam kritički razmatrao prilike u Srbiji i da time stvaram alibi da nešto kritički progovorim i o prilikama u drugim novonastalim državama na Balkanu. Kako Bošković insistira na »brvnu u oku svojemu«, s nadom da ne očekuje da izvadim i brvno i oko, pomenuću da su mu dobro poznate moje knjige Balkanski paradoksi i Mitarenje čudovišta – Deficiti političkih promena u Srbiji. Njima mogu dodati i članak »Nacionalizam/populizam versus civilna opcija – Srbija«.2 Za manje obaveštene čitaoce Republike navešću i stav iz otvorenog pisma koje sam uputio Aleksandru Bakočeviću, tadašnjem predsedniku Skupštine Srbije, objavljenog u listu Borba 8. aprila 1992. godine: »Gospodine Bakočeviću, molim Vas da mi, kao građaninu koji nije ni Hrvat ni član bilo koje političke organizacije, svojom blagonaklonošću, obezbedite u prvom kamionu za iseljavanje Hrvata jedno mesto za stajanje. Sa žaljenjem se spremam da napustim državu u kojoj jedan poslanik može u Narodnoj skupštini da pravi fašističke ispade, a da ih predsednik Skupštine zataškava proglašavajući ih ličnim stavom, kao da ne postoji Ustav ove zemlje kojim je izričito zabranjeno širenje rasne, verske i nacionalne mržnje«.3 Nadam se da ni Dušan Bošković ne misli da sam obavezan da svaki put treba da ponavljam ovakve stavove, da bih nešto kritički primetio i u »susednim dvorištima«. Nemam potrebu da se svaki put pospem pepelom po glavi da bih izrekao neku kritičku reč. Nikada nisam ugađao ni sarajevskim političkim naganjačima (F. Muhić) i političkim fabulantima i mitomanima (M. Filipović), kao što ni danas nemam volje da se objašnjavam sa frustriranim srpskim fašistoidnim nacionalistima u Beogradu. Dušana Boškovića veoma cenim i poštujem kao ozbiljnog istraživača, ali ni na osnovu njegovih prigovora ne vidim ni jedan jedini razlog da moj kolega i prijatelj Petar-Emil Mitev, slučajno Bugarin, ili Suzan Vudvord, Miša Gleni, Robert Hajdn, Pol Gard i mnogi drugi imaju više prava da govore i pišu o balkanskim prilikama nego ja! Gajo Petrović i Rudi Supek su tu ljestvicu bezobzirnosti kritičkog mišljenja u traganju za slobodom podigli veoma visoko. Znam da je ne mogu dostignuti, ali ne vidim nijedan razlog zašto se ne bi, ne samo ja, nego i Bošković, oko toga malčice i potrudili. Ovako, ostaje gorak ukus u ustima. Ono što Gordić prigovara Bojani Stojanović-Pantović (da »... nije trebalo da se petlja sa Hrvatima, jer nije došlo vreme za tako nešto«), Bošković prigovara meni. Ali, u čemu je onda načelna razlika između Boškovićevog i Gordićevog stava.4
Potpuno sam saglasan sa Boškovićevom tvrdnjom da u Srbiji »... još uvek nismo shvatili da smo teško poraženi, vojno i na svakojake druge načine«, s njegovom osudom dominantnog stava državnih organa i »srpskog i srbijanskog življa« prema Albancima na Kosovu, uz šapatom izražavane želje »da nekako nestanu ti nezgodni tamošnji Šiposi«. Tome bih dodao da iza nastojanja da se sačuva 15% teritorije Srbije, »svete srpske zemlje«, niko od tih »narikača« ne pominje da praktično neminovna i faktički već realizovana (pod međunarodnim protektoratom) nezavisnost Kosova i Metohije znači za Srbiju i gubitak skoro 20% njenih državljana! Bošković i ja, na svu sreću, nismo jedini koji smo sve to i te kako shvatili! Ali, ko smo to mi?! Veliki broj ljudi tu činjenicu poraza jako dobro razume, a mnogi i javno artikulišu, da ne pominjem činjenicu da svetske, međunarodne institucije Srbiju svakodnevno podsećaju na tu »okolnost« u njenim međunarodnim odnosima. »Mi« – SRS nismo to shvatili; »mi« – DSS ili DS nismo to shvatili, »mi« – SPS nismo to shvatili, nego smo čak proglasili pobedu nad NATO-om. U takva »MI« i njihove sledbenike ne spadaju ni Dušan Bošković, a koliko znam ni Božidar Jakšić, ali ne spadaju ni u tzv. elitu.
Tako izranja još jedna krupna razlika u Boškovićevom i mom pristupu. Pojam elite shvatamo različito. Imam utisak da Bošković elitu, u duhu paretovske i unamunovske tradicije, veže za izuzetnost u nekoj oblasti duha ili društva, dok je ja, na Milsovom tragu, pojednostavljujem i shvatam više sociološki kao vrhove različitih hijerarhijskih struktura u društvu. Ostavljam po strani raspravu o tome da li Srbija i Hrvatska danas uopšte imaju

Srbije uvršten u DOI više govori o siromaštvu kulturnog života savremene Srbije, nego o elitnom statusu. Bošković i ja smo se često slagali u tome koliko je loših, pa i neljudskih tekstova u njemu objavljeno, tako da sam i javno reagovao. Nas dvojica smo ličnosti sa društvene margine, ponekad mi se čini i van margine. Smem slobodno tvrditi da u ovakvom društvu ni Bošković ni ja nemamo nikakav prestiž koji je jedna od karakteristika elitnog statusa – i dobro je da je »tome tako«.
Dozvoliću sebi i jedno pomalo drsko pitanje: kako Bošković može »... razumeti hrvatske nacionaliste što strepe od Beograda budući da su suočeni sa beogradskim malčice nediplomatskim izjavama«? Pa, oni se takvim izjavama raduju. Pre tridesetak godina sam napisao da se nacionalizmi međusobno pothranjuju, hrane. Glavna im je »džebana« upravo neki prostakluk, moralna niskost i politička glupost koja dolazi iz Beograda (i vice versa). Sociološki gledano, ne radi se o strepnji, nego o radosti! Takođe je pogrešna interpretacija da se Kangrga držao biblijskih pravila o »trnu i brvnu«. Imao je, istina retke ali veoma oštre, kritičke opaske o kolegama i okolnostima u Srbiji. Dakle, uplitao se Kangrga u srpske, kao i ja u hrvatske prilike. I sâm Bošković, na primer, veoma razložno i kritički govori o Juri Zovku. Smem li dodati, kritičnije nego ja?! E sada, da li Bošković smatra da njemu priliči, a meni ne priliči uplitati se u »hrvatske prilike«? Znam da ne smatra, ali se i on i te kako upliće. Jedino se nadam da se neće pojaviti neki treći pisac koji će Boškoviću to uplitanje prigovoriti, kao on meni.
Bošković naglašava da sam »u nesumnjivo dobroj nameri, ako ćemo pravo, samo ponovio ono što je rekao Milan Kangrga«. Kangrga je zaista napisao da sam ponovio njegove teze. Učinio je to da bi stao ispred mene i zaštitio me pred hajkačima. Bilo je to veoma velikodušno jer »inkriminisano mesto« u mom tekstu je zapravo kritička primedba upućena Kangrgi koji je istakao odgovornosti »Hercegovaca« za nepočinstva u Hrvatskoj, previdevši zla koja su počinili malograđani u Hrvatskoj. Dakle, ovde je u pitanju drugi red veličina. Bošković preporučuje da je »dobro imati malo više sluha za diplomatski takt« i konformizam »ustaljenih kolegijalnih običaja«. Te preporuke sa zahvalnošću primam, ali ih ne prihvatam. Da sam ih prihvatao pišući o Kangrginom delu izneverio bih duh tog dela i Kangrgin životni stav. To bih isto učinio da sada prećutim razlike između Boškovićevog i mog pristupa. Suviše cenim istraživanja i rad Dušana Boškovića da bih sebi dozvolio takav »kolegijalni stav«. Kolegijalni konformizam je naneo jako mnogo štete nauci i kulturi ove zemlje, tako da odbijam pomisao da bih u tome učestvovao.
Ovde ću stati. Ostavljam po strani Boškovićevo nedovoljno razumevanje Praxis pozicije (na dva mesta), jer ne želim da se pretvaram u praksisovskog advokata. Tek da pomenem da sam tekstove iz hrvatskog tiska preuzimao u elektronskoj formi i menjao format i fontove. Ne tvrdim da nisam pravio neke greške i da u »prebacivanju« nisu nastale druge. Nobody is perfect! Izuzev u dva slučaja, koristio sam originale iz elektronske forme. Takođe sam rukopis Buke i besa6 prvo ponudio izdavačima u Hrvatskoj koji su se oglušili o ponudu. Tek onda je marginalni i agilni izdavač u Požarevcu (Centar za kulturu, Edicija Braničevo), a ne u Beogradu objavio rukopis. Toliko kao dokaz o (ne)pripadnosti eliti. Tako ostaje upitna i Boškovićeva tvrdnja da su u Hrvatskoj u čitavoj stvari nešto dobili. Svojevremeno sam, da podsetim, povodom stogodišnjice Krležinog rođenja, u ratno vreme kada je Krleža bio »zamrznut« u Zagrebu, učestvovao u Beogradu u obeležavanju tog značajnog jubileja. Kangrgini Šverceri vlastitog života su prvo objavljeni u Beogradu, u izdanju »Republike«, pa tek onda u Splitu. Da li je Srbija time nešto dobila. Koliko vidim – nije! »Čovjek je«, citirao bi Meša Selimović Ko’ran časni – »uvijek na gubitku!«