Upravo objavljena knjiga Branislava Krstića Amputirano Kosovo – odbrana Miloševića koja traje ima bar dve potvrđene vrednosti: dobili smo knjigu od priznatog autoriteta za ovu oblast, autora koji se dugo godina bavi ovom tematikom. Ovo je već treća Krstićeva knjiga o rešavanju sukoba na Kosovu i Metohiji. Godine 1994. objavio je knjigu Kosovo između istorijskog i etničkog prava, a 2000. Kosovo pred sudom istorije. Drugo, kao autor projekta o dva entiteta pozvan je od Vlade Srbije da ih primeni i po toj osnovi izabran je za potpredsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Knjiga sadrži Krstićeve dnevne zabeleške iz rada Centra, što joj daje draž i snagu autentičnog svedoka koji je bio u središtu zbivanja. Nažalost, nije mogao dugo da ostane na ovoj funkciji pošto se razišao u shvatanjima sa vodećim ljudima koji su dominirali u rešavanju sukoba na Kosovu. Kako objašnjava sam autor Krstić, pozicija vlasti svodila se u suštini na odbranu, odnosno produžavanje politike koju je zastupao i Milošević. Podneo je ostavku zalažući se da se konačno napusti borba za vlast nad teritorijama i rešenje krize potraži u pomirenju prava Srbije i kosovskih Albanaca konstituisanjem dva entiteta.
U vremenu koje tretira ova knjiga Vlada Srbije pružila mu je, izgledalo je, priliku da istraži, ovog puta »na terenu«, mogućnosti da se ostvare dva entiteta. Većina od 12 poglavlja sadrži, kako ih autor naziva, tri činioca odgovarajuće strategije. Prvi, da se Srbi vrate na teritorije s kojih su izbegli, odnosno da se zadrže na onima gde su ostali, drugi o obnovi i održavanju srpskih spomenika kulture, na šta Vlada Srbije ima pravo po Haškoj konvenciji (1954) i, treći, očuvanje imovine Srbije i Srba na Kosovu. Kao inicijator i učesnik u ostvarivanju ovih strategija, autor daje izvorna svedočanstva (pregovore, korespondenciju, usvojene dokumente i drugo) iz kojih se vidi kako Vlada, odnosno potpredsednik Vlade napušta usvojenu strategiju povratka, koju su prihvatili i Unmik i EU, a povratak Srba prepušta Štajnerovoj »staregiji nepovratka«. Takođe, objašnjava kako Koordinacioni centar postavlja i sprovodi strategiju kompleksne obnove spomenika kulture KiM (preko odgovarajuće službe obnavlja 11 živih manastira, revitalizuje zapušteni manastir Banjsku) i potpisuje međudržavne sporazume o obnovi Dečana i Pećke patrijaršije. Uz angažovanje delegacije Srbije u Parizu uspeva da Unesko primeni na Kosovu Hašku konvenciju, da na ovo područje uputi dve misije, da se u Listu dobara svetske baštine upišu četiri spomenika kulture na KiM i obrazuje svoj komitet za kosovske spomenike. Ali, Vlada napušta Hašku konvenciju i staranje za spomenike prepušta Eparhiji, odnosno SPC, iako je za Unesko, kao organizaciju vlada, svaka verska organizacija nevladina organizacija. Eparhija, a potom i Sinod, potpisuju sporazum o obnovi spomenika sa vladom u Prištini, čime se posredno priznaje da su spomenici van jurisdikcije države Srbije. Očuvanje vlasništva Srba i Srbije ne prelazi okvire simulacije. Postupno vladino napuštanje sva tri činioca strategije učinilo je sve više nerealnim ostvarivanje dva entiteta.
Knjiga predstavlja i svedočanstvo o rešavanju sukoba na Kosovu. Autor navodi osam rešenja sa srpske strane, počev od konstruisanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a da nijedno ne prolazi na ispitu istorije. Najpre kolonizacija posle 1918. i podela na banovine, zatim odbijanje Stojadinovićeve vlade da potpiše parafiranu Konvenciju o iseljavanju 40.000 albanskih porodica sa Kosova i Metohije. Posle Drugog svetskog rata najmarkantnija rešenja sadržana su u Ustavu 1974, a zatim i Ustavu 1990. kojim Milošević ponovo »reintegriše« Kosovo i Metohiju u Srbiju. Za razliku od prethodnih

Srbiji o ustrojstvu države i uređenju odnosa sa Kosovom i tadašnjim jugoslovenskim republikama.
Posle 5. oktobra 2000. i nova vlast pokazala se nespremnom da odbaci Miloševićevu politiku i da, na osnovu obostranog interesa, pripremi završno rešenje za KiM i tako bude inicijator rešenja koje bi moglo da naiđe na razumevanje u Savetu bezbednosti. Izuzetak čini odluka Savezne vlade i Vlade Republike Srbije (oktobar 2001) koja kao strategiju utvrđuje dva entiteta (na sednici je brani B. Krstić), a posebno je bilo značajno to što premijer Đinđić iznosi užem sastavu Vlade (decembra 2002) »Strategiju za Kosovo i Metohiju« kojom predlaže saradnju srpskog i albanskog entiteta, od kojih bi svaki imao svoje institucije. Zajednički interesi ostvarivali bi se preko zajedničkih organa, slično BiH. Međutim, ovaj predlog nisu usvojile Vlada i Skupština.
Kratko vreme posle toga Vladislav Jovanović, Miloševićev ministar inostranih poslova, izložio je u Medija centru (jul 2003) smernice za rešenje krize na KiM. On navodi: »Da se Srbija ni po koju cenu ne odriče KiM. Sve što bi se od sada pa nadalje činilo sa KiM... predstavljalo bi nasilnu otimačinu...«, »Neophodno je da se podvuče da se o suverenitetu Srbije nad KiM ne može razgovarati«... »Da novi ustav Srbije, pored odredbe o neotuđivosti njene teritorije, sadrži posebnu odredbu o zabrani odricanja od KiM i da se ta odredba notifikuje i naglasi svim međunarodnim činiocima«... »Da kategorički naglasi da je njen ulazak u Savet Evrope, EU, Partnerstvo za mir ili NATO, jedino moguć u avnojevskim granicama Srbije«. Neposredno potom Nebojša Čović podnosi svoje smernice za rešenje krize, u kojima doslovno prepisuje osnovne stavove Jovanovića. I dodaje: »Pokrajina Kosovo i Metohija mogla bi postati entitet više od autonomije, a manje od države u okviru Srbije...«. Uostalom i u više drugih dokumenata koji slede obnavljaju se više-manje stavovi V. Jovanovića i tako, u kontinuitetu, potvrđuju odbranu politike Miloševića. Tu je zatim i Koštuničin plan za političko rešenje situacije na KiM, koji usvaja Skupština (april 2004), Platforma za status Kosova koju takođe usvaja Skupština (maj 2006), a u septembru 2006. usvaja se novi Ustav u čijoj preambuli piše »da je pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije«. Ključno je u svemu tome što Vlada ne priprema završno rešenje, a to upravo predviđa Rezolucija 1244, već nastavlja Miloševićevu politiku, umesto da je odbaci. Ako je nastavlja, zaključuje autor, kako može očekivati drugačije rezultate od Miloševićevih?
Izuzetno argumentovano poglavlje knjige posvećeno je organizovanom vandalizmu albanske strane nad srpskim stanovništvom na KiM i najvrednijim spomenicima kulture Srbije marta 2004. Postalo je jasno da su Unmik i Kfor pali na ispitu, da ne mogu da sačuvaju mir i osnovna ljudska prava i da je to, prema autoru, deveto rešenje za krizu na KiM, koje se pokazalo kao neodrživo. Privlače pažnju još dve autorove ocene. Prva, da je Srbija zemlja u kojoj ne postoji država. Druga, da je nezavisnost Kosova na delu ostvarena i da je u pregovorima sa šefovima Unmika i ambasadorima nekoliko puta javno saopštena predstavnicima Srbije.
Usvajanjem Ustava Srbija je zatvorila politički krug u rešavanju krize na KiM i tako se vratila na tačku sa koje je pošao Milošević. »Školski primer nemanja kapaciteta da se učestvuje u istorijskom procesu«, zaključuje Branislav Krstić i dodaje sledeću opasku: »Ako sada Vlada i Skupština vide rešenje za Kosovo u njegovoj suštinskoj autonomiji, većoj od one iz Ustava 1974, ‘reintegracija’ Kosova nije bila ništa drugo nego sredstvo za osvajanje, odnosno održavanje vlasti«.