|
Slovo*
Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom
dobro zapoveda, a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu
jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i sovjet praviteljstvujušči
(opšča kancelarija) i sjaščenstvo i vojinstvo i sav narod biti; i to pod
jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi, a zle,
nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan
biti mora**
Nisu oni znali šta je zakon, zakon velim graždanski. Zakon je vilajetu
to, što jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, to jest kako
čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez
zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne
i pogine. No zakon tako kao i hrana mora dobar biti. A kako ćemo mi taj
dobar zakon napraviti, pod kojim će vilajet čestit i srećan biti, krepko
i tverdo stajati, i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti. Na
prvo pitanje treba pametno da odgovorimo, jerbo od ovoga i sreća i nesreća
narodna zavisi.
Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman,
čestan i pošten čovek pokoran, i što on do smrti svoje slušati želi? Svaki
će reći: – Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ove ću do smerti moje i gladan
i žedan, i go i bos, verno slušati. – Svaki čovek ovo, svaka žena i dete
ovako govori u serdcu svome: – Zapovedaj mi razumno i tvori mi pravdu,
pak ću za te u nuždi i krv proliti. – Može li štogod na svetu lepše, slađe
i milije biti, nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: – Ti si mi
razumno i pravedno sudio, svaku ću kaštigu rado pretrpeti.
Razum, dakle, i pravda, jesu dve polovine blagopolučija (sreće). Gdi
razuma i pravde nema, tu nema zakona.
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i
pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila
i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar
i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjaščenstvu,
vladikama i svakome, malomu i velikomu. On će nas braniti i svobodu i
voljnost sačuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona,
i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost;
a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no
ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti,
nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom.
To jest: nitko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zla činiti,
osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao, ne samo da
ne sme ni najmanje zlo činiti, nego da mora u svakoj priliki dobro činiti,
inače nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran
za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje i čest svoju...
Sigurnost života, imanja i česti svaki, pa i ono dete koje se ješče rodilo
nije, da ište od zapovednika; i ako poglavar njima svima život, imanje
i čest sačuvati neće ili ne može, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) dužnost poglavara jest osloboditi neosvoboždene i svobodu
vilajetsku sačuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak život.
Svoboda nas razlučava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo čoveku
robu ono se oduzima što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti nego u poganom
ropstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudma čini, svoboda i voljnost daju
vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije. Ona starešinama
daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona sjaščenstvo prosveščava i ruke
njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet
narodni umudrava, svoboda svakog obogaščava; Svoboda orača u polju, pastira
kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće
veseli i utešava i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje
rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije! Jednom
rečju: gde nema svobode, tu nema života.
Iz: Memoari prote Mateje Nenadovića, izdao Ljubomir P. Nenadović,
Beograd 1867, str. 295–297. Oprema redakcijska.
* Ovo je slovo spremio Boža Grujović
da govori 15. avgusta 1805. kada se ustanovi savet.
**
Izgubljeno je nekoliko listova.
|
