homepage
 
416-417
  
Republika
  
OGLEDI
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

  
U ovom tekstu baviću se uporednom analizom ponašanja radnika akcionara »Jugoremedije« iz Zrenjanina i stavovima intervjuisanih građana u 8 gradova Srbije na osnovu istraživanja decembra 2006. kao trećeg u ciklusu projekta Politika i svakodnevni život (prvo istraživanje obavljeno 2001. i drugo 2005), u kontekstu razmišljanja o ulozi građana u postoktobarskoj tranziciji u Srbiji

Aktivnost i pasivnost u vremenu promena

Građani u postoktobarskoj tranziciji: pasivnost i apatija ili građanska participacija

Demokratija pretpostavlja razvoj individua kao građana, kao uticajnih političkih figura, čiji izostanak dovodi do retrogradnih procesa u nastajanju i razvoju demokratskog poretka

Zagorka Golubović

Pitanje koje postaje sve akutnije danas, sedam godina posle 5. oktobra, kada se pojačava neizvesnost o tome »kuda ide postoktobarska Srbija«, odnosi se na istraživanje aktera tranzicionog procesa: ko pokreće i ko je odgovoran za (ne)postignute promene posle rušenja bivšeg režima 2000. godine; odnosno kakva je uloga u tom procesu vladajućih političkih struktura, a kakva građana kao sudionika u aktivnostima civilnog društva?
Budući da će ovde biti akcenat na mestu i ulozi građana u demokratskoj transformaciji društva, potrebno je da se dublje razmotri: 1) sam pojam građanina, 2) mentalna struktura srbijanske populacije, 3) promene u političkoj kulturi u sklopu demokratske transformacije i realnih dometa političke prakse i njihovih posledica na stavove građana o postoktobarskom društvu Srbije.

Poimanje građanina

Uputno je ovom prilikom podsetiti se na značajnu ulogu građana u otporu bivšem režimu Slobodana Miloševića i njegovom rušenju, što se već dobrano zaboravlja i u vladajućim strukturama i u građanstvu, iz čega proizlazi prećutno opravdavanje odsustva javnosti u procesu postoktobarske tranzicije i rezignirano prihvatanje bespomoćnosti građana da mogu i treba da utiču na tokove postoktobarskih promena. Zato se treba nakratko vratiti u već poodmakla (a za mlađe generacije nedoživljena) zbivanja uoči 5. oktobra i pratiti stavove građana pre i posle tog istorijskog prevrata, koji je nagoveštavao prelaz iz duboko tradicionalno ukorenjenih autoritarnih sistema ka ustrojstvu modernog demokratskog društva.
Nastojaću da ukažem na postojanje kontrasta između olake pomirenosti građana danas sa osećanjem bespomoćnosti zbog »izneverenih obećanja« o demokratskim promenama i verovanja da sami ništa ne mogu da promene i odustajanja od pokušaja da sopstvenom individualnom i grupnom aktivnošću i odgovornošću postignu željene rezultate. U devedesetim godinama prošlog veka nastajao je sve masovniji društveni otpor autokratskom režimu (studentske demonstracije, protesti 1996/97, Narodni pokret

Otpor), a najupečatljivije se iskazao u slučaju istrajnog otpora radnika Rudarskog basena»Kolubara« uoči 5. oktobra, koji je, može se reći, zadao odlučni udarac bivšem režimu (kao izraz »građanske neposlušnosti«); u postoktobarskom periodu masovni su jedino protesti koji se odnose na zarade. Jedinstven je slučaj borbe radnika akcionara »Jugoremedije« koji su tri godine istrajali u zahtevu za poništavanjem nelegalno obavljene privatizacije svoje firme (o čemu je Republika obaveštavala u više navrata), nastavljajući i dalje borbu za dokazivanje svojih građanskih prava i ljudskog

  
Pferd. Sűrya-Tempel in Konârka. Spätes Mittelalter, 13. Jahrhundert n. Chr.
dostojanstva pred nepravdom koja se legitimiše u procesu svojinske transformacije. Navedena dva slučaja otpora predstavljaju paradigmatične primere oblikovanja građanske svesti o svom mestu i ulozi u ostvarenju građanskih prava i sloboda i pokretanju pozitivnih društvenih promena; mada ovaj drugi slučaj može biti protumačen više kao lokalni fenomen (jer je prvenstveno reč o odbrani legaliteta akcionarske svojine u jednoj fabrici), on ima širi opšti značaj, jer može da posluži kao primer i uzor građanima Srbije, pokazujući da se mora afirmisati vlastita aktivnost da bi se mogli prevazilaziti recidivi prošlosti i Srbija izvela na put demokratske tranzicije, preuzimanjem odgovornosti za budućnost (u ovom slučaju svoje firme) i za afirmaciju građanskog statusa u nastajućoj pravnoj državi.1
Kao što su poznati savremeni filozofi, sociolozi i antropolozi (Pjer Burdije, Kornelijus Kastorijadis, Pol Riker i dr.) pokazali da se produbljenom analizom slučaja (»case study«) može detektovati stanje jednog društva, mislim da kontinuirana analiza slučaja »Jugoremedija« može biti paradigmatično predstavljanje, s jedne strane, stanja u postoktobarskoj Srbiji, a s druge strane poučna lekcija o tome kako se prava i odgovornost građana moraju povezati u konkretnoj aktivnosti u tegobnom i kontroverznom procesu demokratske tranzicije.
Nemam nameru da još jednom opisujem sve ono što je već do sada napisano o trogodišnjoj borbi radnika akcionara »Jugoremedije«, već hoću da govorim o porukama koje ovaj slučaj šalje svima onima koji misle da je u postoktobarskoj Srbiji završena borba građana za demokratske promene i da nakon 5. oktobra odgovornost za društvenu (i građansku) transformaciju treba prepustiti »političarima«; odnosno da građani sada mogu da odustanu od »osvajanja slobode« i da se povuku u svoj »privatni svet«, pri tom s pravom negodujući što se i dalje suočavaju s nepovoljnim okruženjem, koje im ne »garantuje« da će Srbija postati »normalan svet«.
Potrebno je prethodno obnoviti znanje o samom određenju pojma građanina koji nastaje

s razvojem modernih demokratskih sistema, a koji je i značajan akter doslednog demokratskog razvoja. Još je u atinsko doba Perikle izrekao misao: »Ako hoćete da budete slobodni morate da delate«, a to označava bitnu distinkciju između »podanika« i građanina, koji postaje subjekt društvenih promena umesto statusa pukog objekta državne politike; i upravo postojanje te razlike može se uzeti kao osnovni test za proces i stanje demokratije u određenom društvu. Liberalni teoretičari naglašavaju u prvom redu taj aspekt demokratije, polazeći od načela građanskih prava i sloboda. Džon Stjuart Mil, jedan od rodonačelnika liberalizma, određuje demokratiju kao borbu između slobode i autoriteta i kao neophodnu ravnotežu između individualne nezavisnosti i društvene kontrole, za razliku i od delovanja represivne države i od tiranije većine. A u savremenoj teoriji liberalizma Džon Kin ističe da je demokratija »vladavina javnosti«, a to znači da se o napretku društva javno prosuđuje, da bi se kontrolisali izvori državotvorne moći. Istaknuti poljski

 
Sitzender Buddha. Bronze. Thailand, 14. Jahrhundert n. Chr. Sammlung Wolff, New York
publicista Adam Mihnjik dodaje da demokratiju karakteriše osećanje odgovornosti za sopstvene odluke, jer demokratija ne počiva samo na individualnim pravima i dužnostima nego i na dužnostima prema zajednici, iz čega proizlazi teza da su i građani odgovorni za život i razvoj zajednice. Na osnovu toga umesno je proširiti krug u kojem se određuju agensi društvenog/demokratskog razvoja, što je naročito aktuelno kada je u pitanju poimanje demokratske tranzicije u nastajućim demokratskim porecima. Sa tog stanovišta možemo razmatrati i pravac i domete demokratskog preobražaja u postoktobarskoj Srbiji.
Drugi aspekt od kojeg zavisi formiranje građanina i njegova mogućnost uticaja na razvoj demokratskih procesa jeste, pored načela »pravne države«, kako ističe Dejvid Held, razvoj demokratske političke kulture,koja stvara pogodno tlo za učešće i odlučivanje građana u javnim poslovima; a to dalje pretpostavlja konstituisanje novog kvaliteta svesti i mentaliteta pojedinaca, budući da se najbolje demokratske institucije mogu izvrgnuti u svoju suprotnost ako ih građani ne kontrolišu i ne angažuju se u cilju njihovog demokratskog razvoja. A govoreći o pretpostavkama demokratije Kornelijus Kastorijadis naglašava važnost političke emancipacije individua, podrazumevajući pod demokratijom takvo ustrojstvo vlasti u kojem građani igraju aktivnu ulogu; drugim rečima, konstatuje ovaj autor, demokratija je projekat individualne i kolektivne autonomije. Treba napomenuti i to da je Kastorijadis anticipirao šta će se dogoditi u zemljama u tranziciji ako se proces demokratizacije završi sa slobodnim izborima za predstavnike vlasti, jer bi u tom slučaju bila proizvedena »liberalna oligarhija« koja bi građane ostavila u stanju neaktivnosti i pasivnosti. Dakle, demokratija pretpostavlja razvoj individua kao građana, kao uticajnih političkih figura, čiji izostanak dovodi do retrogradnih procesa u nastajanju i razvoju demokratskog poretka. A precizirajući značenje razvoja građanstva Fuko je jasno naglasio da je »rad na sebi« osnovni preduslov da individue razviju sposobnost da se suoče sa stvarnošću i, ako je neophodno, da se pobune protiv datog stanja (uzurpacije moći) da bi unapredile uslove za svoje slobodne izbore i aktivnosti, uključujući svest o sopstvenim dužnostima i odgovornostima pred zajednicom, tj. da preuzmu rizik opoziva datog političkog rukovodstva ako radi protiv interesa društva i individua. Iz svega rečenog proizlazi da i sami građani moraju uložiti napor da od građana de jure postanu građani de facto, a to podrazumeva značajne promene u strukturi ličnosti i takozvanom društvenom karakteru (nasleđenom iz prethodnih nedemokratskih režima).
Da se bitnije promene u strukturi ličnosti i preovlađujućem načinu ponašanja pojedinaca nisu dogodile ni u postoktobarskom periodu potvrđuju do sada obavljena brojna

istraživanja. Proučavajući »autoritarni društveni karakter« još polovinom prošlog veka Erih From je objašnjavao pojavu »bekstva od slobode« time što je mnogim pojedincima udobnije da se skrivaju iza maske »smernog građanina«, koji svu odgovornost za događaje prebacuje na druge »zadužene za političko delovanje«,

 
Još nije prodrla u svest građana ideja da se sloboda ne poklanja već da se mora stalno osvajati
kao da je »politika« polje samo profesionalne političke elite i da se građani mogu od nje potpuno distancirati, nesvesni toga da njihovo nezadovoljstvo aktuelnim razvojem društva predstavlja političku reakciju na proizvedeno stanje ili na neispunjene nade u demokratski poredak, koje zahteva delovanje.
Drugim rečima, još nije prodrla u svest građana ideja da se sloboda ne poklanja već da se mora stalno osvajati, a to podrazumeva i svest o posledicama, sa kojima većina individua nije spremna da se suoči; a ako se unapred odustane od borbe za sticanje (»sricanje«) slobode, ostaje se trajno u potčinjenom/ropskom položaju prema moćnicima/autoritetima, koji su skloni da prigrabe svu moć uz pomoć autoritarnih mehanizama vlasti upravo zato da bi držali građane u podređenom položaju.
Stoga treba stalno ponavljati da proces demokratske transformacije društva podrazumeva potrebu da individue shvate da se građanin ne rađa sa deklaracijom o »uvođenju demokratskog poretka« već da se građaninom postaje tek ako se upotrebi svesno nastojanje i napor u cilju vlastitog konstituisanja kao građanina, kao subjekta društvenog i sopstvenog razvoja. Naglašavam ovaj momenat jer, kako će se videti iz analize rezultata

istraživanja, samokonstituisanje građanina je izvan aspekta razmišljanja većinepojedinaca u procesu razvoja demokratske tranzicije, te se pojedinci žale »da nemaju status građana«, kao da je moguće da im to podari bilo ko spolja (što ne znači da spoljašnji uslovi mogu biti manje ili više †ne‡pogodni za demokratsku samorefleksiju individua). Da je demokratija u opasnosti kada su građani tretirani samo kao lojalni podanici države, to je manje ili više jasno i učesnicima demokratske tranzicije u zemljama bivšeg »realnog socijalizma«, ali nije jasno i to da za odsustvo afirmacije statusa građanina krivicu ne snose samo političke elite već i sami pojedinci koji svoju nemoć često skrivaju iza nespremnosti da prihvate odgovornost za stanje društva kada nastupi preokret ka početnim koracima demokratije. Velike su teškoće da pojedinci naprave radikalan prelaz na demokratsko ponašanje, s obzirom na objektivne okolnosti koje ističe profesor političke filozofije dr Milenko Perović kada piše: »Valjda nigde u svijetu (misli na zemlje u tranziciji – Z. G.) država ne pokazuje tako frivolnu i bezobzirnu

 
Tanzender Krishna. Bronze. Höhe 37 cm. Chola-Dynastie, 13. Jahrhundert n. Chr. Sammlung Wolff, New York
nadmoć nad građanstvom«... dodajući da je jedini mogući odgovor na takve pretnje »upravo glas građanske javnosti, glas kuraži, dostojanstva i slobode«.2
Ova poslednja rečenica pomenutog profesora političke filozofije vraća nas na »slučaj« koji pokazuje da su radnici akcionari »Jugoremedije« shvatili ovu poruku, jer njihovo ponašanje u postoktobarskom periodu jasno pokazuje: 1) da borba za demokratiju uistinu počinje tek ako svaki građanin pojedinačno i svaka grupa preuzmu odgovornost da bi sprečili skretanje sa tog puta, praktikovanjem osnovnih načela demokratije, a to su sloboda i građanske inicijative i participacija;3 i 2) da se mora i može reagovati na teškoće u procesu tranzicije, ali da je za to potrebno preuzeti rizik posledica, odnosno da je potrebno ispoljiti hrabrost za otpor, koji je po načelima pravne države legitiman, ali koji se i dalje tretira kao subverzivni akt. Dakle, svojim praktičnim delovanjem oni afirmišu ulogu građanske/radničke participacije u demokratskoj transformaciji društva, potvrđujući mogućnosti, ali ukazujući i na teškoće ako se izabere taj put, odnosno praktičnim delanjem potvrđuju i spremnost da preuzmu odgovornost za jedan, možda insert demokratske tranzicije, ali kao uzor veoma važan, početni nagoveštaj buđenja građanske svesti (koji ne prolazi bez iskušenja, ali istrajava).

Pasivnost – izvori, oblici, posledice

Upoređivanjem shvatanja i ponašanja velikog dela srbijanske populacije, šest godina posle 5. oktobra, sa ponašanjem radnika akcionara »Jugoremedije« želim da skrenem pažnju na još uvek jako prisustvo autoritarnog shvatanja odnosa države/nosioca vlasti i građana, koje većinu vodi u »razočaranje« u postoktobarsku politiku novih vlasti, proizvodeći letargiju, apatiju i, kako reče jedan ispitanik, »epidemiju depresije«.4 Naime, radnici akcionari »Jugoremedije« nisu se zadovoljili lamentima nad njihovom »lošom sudbinom« zbog kršenja zakona u procesu privatizacije njihove firme već su borbu za dokazivanje nelegalnosti tog čina uzeli u svoje ruke, dokazujući svoja vlasnička/akcionarska prava, ali i ozbiljno dokumentujući falsifikovanje tenderske procedure i koristeći sve legalne institucije, pre svega pravosudne, primorali su »državu« da prizna nelegalnost izvedene vlasničke transformacije u toj firmi, zahvaljujući prvo tome što su bili upoznati sa zakonima i predviđenom procedurom pravne države za njihovo ostvarenje, uključujući legitimnu borbu protiv kršenja tih zakona, i što su bili spremni da se upuste u neravnopravnu borbu sa neizvesnim ishodima. Na taj način je ovaj pojedinačni slučaj (mada je bilo i drugih pokušaja ali bez dovoljno istrajnosti da dovedu do pozitivnih rezultata) pokazao da kada se doslovno shvate načela pravne države (čak i

kada su ona pretežno deklarativna i ako se u praksi često krše) i proklamovana građanska prava i slobode, koje podrazumevaju i ličnu odgovornost, to može biti put za ispravljanje krivina i oscilacija u postoktobarskoj tranziciji, jer se na taj način promovišu nove moderne vrednosti, bez kojih se ne može ni kročiti u demokratske procese, a pogotovo ne i očekivati da proces demokratizacije bude solidno trasiran. Da se radnici akcionari »Jugoremedije« nisu tako ponašali i oni bi ostali »gubitnici«, kao i većina drugih koji se osećaju kao gubitnici pod uticajem velikog razočaranja zbog »neispunjenih obećanja od 5. oktobra«, koji time samo perpetuiraju probleme i

 
Eingang zum Höhlentempel I von Ajantâ. Gupta-Zeit, 6. Jahrhundert n. Chr.
jačajuosećanje beznađa, sve manje verujući da je demokratija uopšte moguća u Srbiji, bar u dogledno vreme. Moglo bi se, stoga, reći da su se radnici akcionari firme o kojoj je reč usudili da praktično okušaju da li je i koliko moguće uticati na proces demokratske tranzicije u postoktobarskoj Srbiji, dok građani koji se zadovoljavaju time da konstatuju da se ne ostvaruju demokratski ciljevi, samo svojim nezadovoljstvom iskazuju »pasivan otpor«, kojim se ne doprinosi napretku demokratije.
Najvidljivija posledica predavanja letargiji je odricanje građana i od elementarnog-izbornog prava, što pokazuje rastući postotak apstinenata posle izbora 2000. godine. Da bih, pored broja apstinenata koji se utvrđuje anketnim istraživanjima, pokazala da je politička apstinencija i jedna vrsta bežanja od lične odgovornosti (iako navedeni razlozi ispitanika za takvo ponašanje imaju realno pokriće u tokovima postoktobarske tranzicije), ili je pristajanje na prebacivanje odgovornosti na druge, one koji imaju moć, čime se automatski dolazi do zaključka o sopstvenoj nemoći, navešću karakteristične odgovore iz istraživanja decembra 2006. čija su ciljna grupa bili pretežno mlađi apstinenti.
Naglasak ispitanika je na porastu razočaranja (koje je bilo umerenije 2005. a znatno manje ispoljeno 2001), na neispunjenim obećanjima i očekivanjima, na promašajima politike koju vode nesposobni političari (koji nisu izabrani na osnovu stručnosti i sposobnosti, već na osnovu partijske podobnosti i lojalnosti), u kom kontekstu većina ispitanika objašnjava razloge ne samo za izbornu apstinenciju nego i za odsustvo svakog društvenog i političkog angažmana. Jedna mlada ispitanica srednjeg obrazovanja smatra da »od priče o promenama nema ništa«, te zato više ne veruje nikome (a svi ispitanici su naveli da više nemaju poverenja ni u jednu instituciju, osim neki u crkvu) i nema šta da bira, očekujući da se promene dogode spolja i zato odustaje i od izbornog prava, kojim bi donekle mogla da utiče na tok promene. Takav stav je još izraženiji u odgovoru druge mlade ispitanice sa osnovnom školom kada kaže: »Izgubljena je vera za budućnost i nema svrhe izlaziti na izbore«; a krajnje pesimistički to je izrazio jedan mladi ispitanik

rečima: »neizbor je jedini izbor koji mi je ostao«. Česti su i odgovori da su se ljudi već umorili od glasanja, a »ništa se nije promenilo« (opravdano izražavajući nezadovoljstvo primenom izbornog zakona koji daje mandat strankama za postavljanje poslanika sa predložene liste, kojom se ne potvrđuje stvarna volja građana za izbor određenih osoba), što dovodi do toga da su poslanici oslobođeni svake odgovornosti

 
Građani koji apstiniraju na izborima imaju osećanje da su prevareni/izdani, te se i ne osećaju kao građani, ne pitajući se da li i sami za to snose odgovornost
pred građanima; te Skupština nema nikakve veze sa biračima i to pojačava utisak pojedinih građana da »moj glas ništa ne vredi« i da glasanjem ne mogu ništa promeniti, jer se »građani pitaju na izborima samo reda radi«, a »iza fasade se krije samovoljno odlučivanje vođa političkih stranaka, koje ne interesuje šta misle građani«. Građani koji apstiniraju na izborima imaju osećanje da su prevareni/izdani, te se i ne osećaju kao građani, ne pitajući se da li i sami za to snose odgovornost. Ističe se zasićenost »praznim pričama« i vrlo često se navodi da se u centar pažnje stavljaju problemi koji se ne mogu rešiti, kao što je pitanje Kosova, da bi se izbeglo rešavanje akutnih životnih pitanja svakodnevnog života građana. Ali se javlja i mišljenje da je i bojkot izbora neka vrsta pozitivnog revolta (»ne glasam da kaznim političare«) da bi se oni koji imaju moć odlučivanja zamislili šta ne rade dobro kada raste apstinencija, ali i kao upozorenje da apstinencija mlađih osoba, koje su se u ovom ispitivanju potvrdile kao pristalice demokratske opcije, može da natera političare da objasne sebi zašto raste rejting

ekstremno konzervativnih desničarskih stranaka (jedan ispitanik kaže: »Plaše nasdolaskom na vlast radikala« umesto da se zamisle o tome šta je pogrešno u njihovoj politici koja ide naruku popularnosti snaga bivšeg režima). Većina odgovora o razlozima izborne i političke apstinencije implicira da je reč o revoltu koji je izazvan nezadovoljstvom zato što nije nastavljen proces početnih reformi,5 konstatujući da se u 2006. godini srbijansko društvo »vraća u prošlost« (a kao argumentaciju za to navode: porast nacionalizma u

  
Hinduistisches Herrscherpaar. Khajurâho. Spätes Mittelalter, 10. Jahrhundert n. Chr.
politici, podršku lažnom patriotizmu, sve veću kriminalizaciju politike, uticaj »tajkuna« na političke odluke i sve zaoštreniju socijalnu diferencijaciju). Za izbornu apstinenciju karakterističan je odgovor: »česta glasanja su bila samo prelivanje iz šupljeg u prazno«, te je izlazak na izbore samo gubljenje vremena (a kao primer se navodi da je posle svakih izbora bila sve nepovoljnija kadrovska struktura vladajućih koalicija u pogledu idejne orijentacije koju nude političke partije, među kojima se već nekoliko godina SRS potvrđuje kao najjača stranka). Ali ispitanici ne izražavaju manju kritičnost ni prema »demokratskom bloku« (upotrebljavaju izraz takozvani demokratski blok), sa dosta odlučnosti tvrdeći da tu ne spada DSS, ali da su i ostale demokratske stranke najviše demokratske po nazivu, ili apstraktno deklarisanim programima, a mnogo manje po karakteru politike koju praktikuju (navodi se kao primer unutrašnja nedemokratičnost tih stranaka). Zbog toga se ponavlja stav: »Ne vidim ličnosti kojima bi vredelo ukazati poverenje na izborima«, ili »Ponašanje političara (najčešće se navodi primer kako izgleda Skupština), njihove svađe, ubija svaku volju za glasanjem«; a čest je i odgovor: »Nema nikog na političkoj sceni koji gleda na interese naroda/građana, već samo rade za svoje lične ili partijske interese«. To su razlozi zbog kojih se ispitanici žale da dosadašnji izbori ne ostavljaju nikakvu drugu opciju već »samo izbor između manjeg zla«, tj. kao prinudno davanje glasa »demokratskim strankama«, napominjući da je to bilo nužno u borbi protiv starog režima, ali da to više ne žele da rade. A jedan broj ispitanika izražava i nepoverenje u regularnost izbora (»Sve je unapred namešteno«) i stoga glasači nisu motivisani da izađu na izbore, jer »nemaju garanciju da će se njihov glas poštovati«.
Iako bi se iz dobijenih (i delimično ovde navedenih) odgovora moglo potvrditi da je reč o jednoj vrsti »pasivnog otpora«, što jedan ispitanik izražava rečima: »Ne smatram sebe

odgovornim za ovaj poredak i neću da u njemu učestvujem«, ali budući da su takvi stavovi povezani sa jakim osećanjem bespomoćnosti (»Ništa ne zavisi od nas«), koje ispitivani građani ne preispituju i ne dovode u vezu sa svojim apriornim odustajanjem od svake društvene i političke aktivnosti, da bi proverili mogu li imati neki uticaj na događaje, nameće se pitanje: da li je podgrevanje osećanja nemoći izgovor/opravdavanje za povlačenje iz javnog života ili neuključivanje i skrivanje u privatnost, koja takođe nije bezbedna i sigurna, ali se njome može lakše upravljati i postići iluzija »mirnijeg života«.
Opredeljenje naših ispitanika za potpuno dezangažovanje u tokovima razvoja u postoktobarskom periodu govori i o široj političkoj apstinenciji što implicira bekstvo od odgovornosti, mada takav zaključak treba preispitati, budući da razlozi koje ispitanici navode za takav čin pokazuje da ovde nije reč o nezainteresovanosti ili depolitizaciji u odnosu na zbivanja u

  
Indra. Kupfer. Höhe 28 cm. Nepal. 16. Jahrhundert n. Chr. Sammlung Morse, New York
društvu u kojem žive, već naprotiv, može se govoriti o dubokom nezadovoljstvu što se ne ostvaruju njihova očekivanja, za neke, radikalnog preobražaja bivšeg režima, za druge, boljih uslova života, ili priželjkivanja da se »normalno živi« posle oktobarskog prevrata. To se nazire iz kratkih odgovora u smislu »ne želim da učestvujem u toj priči«, ili »ne želim da legitimišem takvu politiku«, koju većina mladih ispitanika ocenjuje kao nedemokratsku. Ipak, izostalo je pitanje (ili se javlja samo u nekoliko slučajeva) o tome »da li sam i ja pogrešio/pogrešila pristajući da se isključim iz tog procesa?« A nije bez osnove i razmišljanje o tome da su se građani uplašili nove tegobne borbe u situaciji posle 5. oktobra, koju su doživeli kao neizvesnu i konfuznu jer se ponovo suočavaju sa »silama mraka«, za koje su očekivali da već spadaju u prevaziđenu prošlost. Možda se

takvim pretpostavkama može objasniti što ih je rastuće nezadovoljstvo gurnulo u potpunu pasivnost (ili neku vrstu »pasivnog otpora«) i nije ponovo mobilisalo na aktivan otpor protiv nezadovoljavajućeg stanja postoktobarske tranzicije, budući da su očekivali da se neće više ponoviti »aveti prošlosti«. Izvesno opravdanje za takvu pretpostavku može se nazreti i na osnovu odgovora, kao što su: »to nije moja priča«, »ne postoji više vera u bolju budućnost«, »nije stvorena građanska pravna država«, ili shvatanje da je danas manje jasno »protiv koga se treba boriti« i da li ima smisla ponovo »birati manje zlo«. Ovakvi odgovori upućuju na preispitivanje zaključaka

  
Potrebno je što više upoznavati javnost i dati širu podršku pozitivnim primerima, kao što je »slučaj Jugoremedije«, da bi se poslala poruka (pre svega demokratski orijentisanim) građanima da odustajanje od borbe za demokratske promene nije rešenje, jer će to dovesti do još većeg pada i povećanja broja gubitnika
političkih analitičara da izborna i politička apstinencija građana u postoktobarskoj Srbiji potvrđuje njihovu depolitizaciju,što ima pokriće samo ako se analizira spoljašnji aspekt tog čina, ali ne i osećanja koja ih do toga dovode, a naše istraživanje stavova mladih apstinenata vrlo jasno ukazuje na to da su oni nezadovoljni zbog toga što se nisu desile očekivane demokratske promene. Jedan broj ispitanika zato i navodi šta bi moralo da se menja da do toga dođe, šaljući poruke političarima »da se osveste da gube birače od onih od kojih se očekuje da menjaju Srbiju«. Stoga nije najvažnije osuđivati »apolitičnost« građana danas, već treba razmišljati o jednom pitanju koje je postavio Srboljub Branković6: »Šta može da probudi usnule birače evro-reformskih shvatanja?« Jedan od mogućih odgovora može da glasi: potrebno je što više upoznavati javnost i dati širu podršku pozitivnim primerima, kao što je »slučaj Jugoremedije«, da bi se poslala poruka (pre svega demokratski orijentisanim) građanima da odustajanje od borbe za demokratske promene nije rešenje, jer će to dovesti do još većeg pada i povećanja broja gubitnika. Odnosno da vredi pokušavati da se afirmiše borba za »osvajanje slobode«, umesto što sa osvojenom slobodom više ne znamo šta da uradimo (da parafraziram Adama Mihnjika). To je tesno povezano sa pitanjem nasleđenog habitusa koji još uvek određuje ponašanje većine građana i uslovljava da se teško prihvata napor za menjanje autoritarnog tipa »društvenog karaktera« u koji je ugrađeno prilagođavanje na dati društveni poredak bez otpora. Ali to pitanje implicira da je potrebno istraživati i dublje objektivne razloge u aktuelnoj društvenoj i političkoj situaciji sadašnjeg srbijanskog društva, koji deluju zbunjujuće i demotivišu građane da se i sami uključe u podsticanje željenih promena.7

Pogledi u budućnost

Međutim, ostaje i izvesna upitanost o tome u kojoj meri je rastuće nezadovoljstvo građana postoktobarskim kretanjima u Srbiji rezultat (ne)realne percepcije današnje srbijanske stvarnosti, izražene pretežno u sivim bojama? Odnosno da li su visoka očekivanja o mogućem radikalnijem i brzom prevratu u pogledu okončanja posledica autoritarnih sistema, koji su vladali decenijama, dovela do takve slike današnje Srbije, koja deluje

obespokojavajuće i izaziva sumnju da li se šta može očekivati kao poboljšanje? A možda je i činjenica da veći broj mladih ispitanika iz ovog intervjua nema doživljaj katastrofe koju je izazvao režim Slobodana Miloševića (zbog mladih godina u tom periodu) uticao i na takve pesimističke izjave: »Ništa se nije promenilo« (što je češći odgovor kod starijih ispitanika nego kod mlađe populacije iz uzorka koji su u manjoj meri pokazali svoju privrženost demokratskom poretku), ili »vraćamo se u prošlost« doživljavajući tragičnost takvog »saznanja«, što može da bude razlog njihovog obeshrabrenja da pokušaju da svojim angažovanjem to spreče. Treba imati u vidu i uticaj euforične situacije koja je izazvala masovno učešće građana u borbi za rušenje bivšeg režima, koja se teško može ponoviti kada se očekuje mirnije vreme i poboljšanje uslova svakodnevnog života, a ni jedno ni drugo se, po doživljaju građana, ne ostvaruje.

  
Shiva als Natarâjâ. Bronze. Höhe 89 cm. Chola-Dynastie, 10. Jahrhundert n. Chr. Sammlung Wolff, New York
Zato kada se pita: gde se izgubila pozitivna energija iz 5. oktobra, treba imati sve rečeno u vidu da bi se shvatilo šta znači opredeljenje građana za pasivnost u postoktobarskom periodu. U tom kontekstu mislim da je dubiozno pripisivati celokupnoj srbijanskoj populaciji, uključujući i mlađi njen deo, bilo vraćanje u prošlost ili odustajanje od budućnosti i isključivo tavorenje u sadašnjosti, već se treba zamisliti i istražiti razloge zašto su izgubili veru u budućnost, a rezultati našeg istraživanja, čini se, daju odgovor na to pitanje.8
Problem koji se ovom prilikom mora takođe postaviti jeste priroda i dometi edukacije (obrazovanja i vaspitanja) građana za shvatanje uloge i praktikovanja građanske participacije, tj. aktivnog uključivanja u proces demokratske transformacije u atmosferi još snažnog delovanja nacionalističke ideologije i klerikalizacije društvenog i političkog života, koja se oslanja i dalje podstiče razvoj autoritarne svesti i ponašanja. Uvođenje predmeta građansko vaspitanje u osnovne škole moglo bi da bude odgovor na pitanje kako u početnoj sekundarnoj socijalizaciji uvoditi mališane u sticanje znanja o građanskim pravima i slobodama, pod uslovom da se u tim programima deca ne uče isključivo o bontonu koji se često zamenjuje za civilizovano ponašanje. Da li neka državna institucija vodi računa koliko su ti programi prilagođeni cilju (za građansko vaspitanje) i uzrastu dece, da bi odmalena bili uspostavljeni temelji da se u starijem uzrastu nastavi kontinuirani proces građanskog obrazovanja i vaspitanja, u smislu konstituisanja novih modernih/demokratskih vrednosti i načela moralnog ponašanja? I da li postoje informacije (izveštaji) o tome šta se do sada u tom pogledu postiglo ili se, po liniji manjeg otpora, ovi programi svode uglavnom na igrice, u kojima se, svakako, može učiti boljoj

komunikaciji sa vršnjacima i okolinom (svešću o potrebi čuvanja okoline od zagađivanja), ali se ne mogu na to svesti rane pripreme za formiranje zrelosti ličnosti, kao temelja za konstituisanje građanina. U takvo obrazovanje, naravno, uključuju se i programi iz istorijskih predmeta. Više je puta konstatovano da se u programima istorije za srednje škole nerefleksivno predstavlja istorijska prošlost Srbije, sa brisanjem čitavih istorijskih perioda i

  
S pravom se treba zamisliti nad takvim falsifikovanjem istorije i to dovesti u vezu sa bujanjem neonacističkih i klerofašističkih grupa u periodu kada je proglašena demokratska tranzicija
predstavljanjem retrogradnih snaga istorijske prošlosti kao činilaca »progresa«, sa naglašenom stigmatizacijom antifašističkog pokreta u Srbiji i njihovih aktera. S pravom se treba zamisliti nad takvim falsifikovanjem istorije i to dovesti u vezu sa bujanjem neonacističkih i klerofašističkih grupa u periodu kada je proglašena demokratska tranzicija. A time se može objasniti i sve veća zbunjenost građana i ambivalentnost njihovih stavova i opasan diskontinuitet između ranog demokratskog obrazovanja/vaspitanja, bilo u porodici ili u osnovnoj školi (u okviru građanskog vaspitanja) i obrazovanja koje dobijaju u periodu adolescencije, zahvaljujući uticaju nacionalističke ideologije na kreiranje programa u srednjem obrazovanju. Da li je za to zaduženo da brine samo Ministarstvo za prosvetu (koje, kako znamo, ne postavlja sebi

takva pitanja), i da li o tome razmišljaju i to u svoje projekte uključuju i nevladine organizacije koje se, uglavnom, oglašavaju kada je u pitanju »kršenje ljudskih prava«, ne podučavajući građane da se i sami bore protiv toga.
Posebno je pitanje zastarele metodologije obrazovanja (i mislim da se efekti Bolonjske deklaracije najmanje artikulišu u pogledu radikalnih promena u definisanju ciljeva i metoda obrazovnog procesa na svim nivoima, već je akcenat stavljen pretežno na promene tehničkih procedura), koja počiva na principima predmodernog ponašanja, kako u shvatanju čemu služi znanje (o činjenicama i događajima), isključujući njegovu osnovnu svrhu da omogući razvijanje samostalnog rasuđivanja, tako i u podržavanju tradicionalnih vrednosti, među kojima poslušnost prema autoritetima igra još uvek značajnu ulogu; te stoga i shvatanje da je jedini subjekt u tom procesu nastavnik/vaspitač, za koga su i dalje primaoci znanja i vaspitanici objekti, nad kojima se često vrše eksperimenti u cilju bezuslovnog potvrđivanja teza osoba koje sprovode

 
Porträtbüste eines Priesters. Kalkstein. Höhe 17,5 cm. Indus-Kultur, 3. Jahrtausend v. Chr. Museum of Central Asian Antiquities, Neu Delhi
proces obrazovanja/vaspitanja. Drugim rečima, ne vide se efekti modernizacije obrazovnog procesa, čija je abeceda da mora počivati na dvosmernoj komunikaciji/dijalogu, da bi podizanje nivoa obrazovanja interiorizacijom znanja svakog pojedinca predstavljalo značajnu podlogu za njihovu recepciju modernih vrednosti i principa ponašanja, tj. da bi shvatili šta znači biti i ponašati se kao autonomna ličnost/građanin. Da je rečeno ozbiljan problem za razmišljanje potvrđuje sve veća upotreba nasilja, u školama, na ulicama, u javnim prostorima, na koje, po mišljenju ne samo većine građana već i predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti, treba da reaguju isključivo pravosudni organi i policija isključivo kaznenim merama. Pri tom, reč »odgovornost« kao da je izašla iz upotrebe u svakodnevnom govoru i ponašanju, zamenjujući se zahtevom za »sve strože sankcije«, što upućuje na to da se i dalje oslanja na heteronomni moral čije je sredstvo uticaja kazna a ne moralni podsticaj za buđenje savesti kako počinioca negativnih dela tako i onih koji su svojim nečinjenjem u pogledu utemeljenja moralnih načela i vaspitanja u tom smislu odgovorni ako u društvu pobeđuje zlo nad dobrim.
Stoga poziv Fukoa da svaki pojedinac treba da »radi na sebi« da bi postao samosvesni i autonomni građanin, spreman da preuzme svoj deo odgovornosti za događaje u svojoj kući, ulici, gradu i društvu, važi za svakoga, bez obzira na položaj koji zauzima u društvu i na količinu osvojene moći, ili na osećanje nemoći koje je realno izazvano, ali ne i opravdano, jer pristajanje na bespomoćnost znači da nismo shvatili potrebu da razvijamo sopstvenu moć i da nismo sami sebe pripremili da postanemo članovi novog modernog društva. Ovakvim stavom se ne umanjuju obaveze predstavnika demokratskih vlasti da budu nosioci takvih procesa i da prednjačeći u tome svojim primerom pokažu da se može menjati/unapređivati sopstveni karakter, a time i karakter demokratske tranzicije, čiji su najpouzdaniji branioci članovi društva koji su postali građani.
Vratimo se ponovo na primer koji su pružili radnici akcionari »Jugoremedije«, koji su dokazali da čak i jedna relativno mala grupa, ujedinjena u zajedničkom cilju da dokaže svoja prava u procesu svojinske transformacije (legalitet akcionarske svojine), biva spremna da prođe kroz sve Scile i Haribde u toku trogodišnjeg otpora, da bi na kraju dokazali i sposobnost da uspešno posluju i upravljaju preduzećem kada su se u njega vratili posle poništenja nezakonito sklopljenog ugovora o privatizaciji 2003. godine. Ali je njihova građanska zrelost ponovo na probi, jer i posle više meseci od sudske odluke da su mali akcionari većinski vlasnici u fabrici, ta odluka još nije registrovana, a šalju se poruke u javnost da će biti ponovo raspisan tender za privatizaciju ove fabrike; to pokazuje ne samo da administracija okleva da potvrdi zakonsku odluku suda o promeni bivšeg vlasnika i da to pravo prenese na radnike akcionare, već da državni organi sami krše zakone, budući da je po zakonu o privatizaciji priznat pluralitet svojinskih oblika, uključujući i akcionarstvo, i da samovoljom jednog ministra preduzeće može ponovo doći u krizu, iako je pod upravom radnika akcionara počelo da se oporavlja i da unapređuje proizvodnju. Nije bez značaja napomenuti šta se može naslutiti kao skrivalica iza ove uzurpacije jedne legalno donete odluke o priznavanju akcionarske svojine; reč je o sve učestalijoj pežorativnoj upotrebi termina »samoupravljanje« i nagoveštaja da bi »neki« hteli da se vrate na preživele institucije titovskog režima, koje, navodno, sprečavaju brži i uspešniji proces demokratske transformacije, shvaćen kao apsolutna privatizacija društvene i javne imovine. Takva etiketiranja građana koji se opravdano bore da zaštite svoja legitimna prava sigurno nas neće osposobiti za ulazak u Evropsku uniju, gde je sa-upravljanje ili građanska participacija zauzela važno mesto u konceptu konstituisanja i razvoja demokratskog poretka; osim ako se shvati da je budućnost i Evropske unije pobeda neoliberalnog koncepta demokratije, kojim se ne samo daje primat »slobodnom samoregulišućem tržištu« već i dokazuje da je građanska participacija zastareli koncept pošto proširuje mešanje političkih činilaca u »autonomni i stihijni razvoj ekonomije«, koja je postala »sveta krava« savremenog ogoljenog kapitalizma. Ali takvo shvatanje ne dolazi samo iz kabineta spomenutog ministra već se prećutno prihvata i u kabinetu vlade, ali i u strankama koje slove kao demokratske (a neke sebe definišu čak i kao socijaldemokratske), jer koncept građanske participacije nije predmet javne popularizacije i obećanja, smatrajući, verovatno, da ne donosi nove glasove, ili da može da umanji rejting »demokratskih stranaka«, koje nastoje da uspostave prihvatljiv konsenzus sa svim političkim snagama, bez obzira na kom se parametru razvojne ravni nalaze. Moguće je da zbog toga neće ostati usamljen ministar Dinkić u nelegalnoj obnovi privatizacije »Jugoremedije« i pitanje je kako će radnici akcionari izdržati ovo novo nasilje nad zakonitošću, da li će još imati snage da produže borbu i da izvojuju trajniju pobedu. Zato još jednom želim da istaknem da je neophodno da se omasovi podrška ovom dosta usamljenom pozitivnom primeru afirmacije građanske svesti koja može da poklekne ako dođe do ignorisanja sudske odluke i »Jugoremedija« se ponovo stavi pred iskušenje nove privatizacije, koja će bez šire podrške demokratski orijentisanih građana dovesti radnike akcionare do toga da i sami prihvate opisane zaključke intervjuisanih građana da je »beskorisno angažovati se« jer »građani ništa ne mogu da promene«.
Iz tih razloga čini se da se prenaglašene nepovoljne ocene postoktobarske tranzicije koje izriče dobar deo građana Srbije (i većina ispitanika iz decembarskog intervjua), a koje bi se uopšteno mogle izraziti u smislu »debakla demokratskih promena« posle 5. oktobra, ne mogu jednostavno pripisati nedoraslosti građana (kao političkih subjekata), već se izneti stavovi moraju razmatrati u kontekstu »svakodnevnog života«, koji se izražava aktuelnim stanjem u ekonomiji, politici i kulturi sadašnje faze srbijanske tranzicije, koju građani, sa puno opravdanja, kritički opisuju ne samo kao još uvek nedemokratsku već i kao odstupanje od demokratskih obećanja koja se ne sprovode u praktičnoj politici.9

Literatura
Arendt H., Istina i laž u politici, »Filip Višnjić«, Beograd 1994.
Branković S., »Apstinencija kao stav«, Srpska politička misao,vol. 13, no. 19, 2006.
Golubović Z., »Rezultati demokratske tranzicije kroz prizmu građana Srbije 2005«, Filozofija i društvo, 2, 2005.
Golubović Z., Stranputice demokratizacije u postsocijalističkom društvu,Beogradski krug 1999.
Golubović Z., Kuda ide postoktobarska Srbija,Službeni glasnik, Beograd 2006.
Golubović Z. et al., Politika i svakodnevni život, »Filip Višnjić«, 2003.
Lazić M., Otpori i promene,»Filip Višnjić«, 2005.
Mill J. Stuart, O slobodi, »Filip Višnjić«, 1988.
Popov N., »Karika koja nedostaje – Šta spaja, razdvaja i sukobljava građane i vlast u Srbiji posle 2000.«, Republika br. 364–365, 2005.
Subotić M., Sricanje slobode,IFDT, Beograd 1992.
Tepavac M., »Buđenje onih koji se prave da spavaju«, Republika br. 410–411, 2007.

1 Oblici aktivnosti kojima su se služili radnici akcionari u ovoj firmi dokazuju da su oni shvatili načela pravne države, služeći se žalbama i predstavkama, pre svega, pravosudnim institucijama i legalnim organima države, ali i pravom na sindikalni štrajk, da bi dokazali legitimnost svoje uporne borbe, koja je urodila delimičnim rešenjem kada je po odluci suda prihvaćeno poništenje ugovora o privatizaciji i fabrika vraćena radnicima, mada još uvek mali akcionari nisu registrovani kao većinski vlasnici, ali je fabrika nastavila sa radom i obnovila proizvodnju.
2 Milenko Perović, »U ime nacije svakome je sve dozvoljeno«, intervju, Danas, 6–7. oktobar 2007.
3 Videti detaljan prikaz o događajima u »Jugoremediji« posle neuspele privatizacije firme, Republika br. 412–413, 2007.
4 Osvrnuću se na rezultate intervjua o kojem je bilo reči da bih ukazala na kontrast između svesti o potrebi aktivnog učešća u procesu demokratske tranzicije i predavanja pasivnosti i neshvatanja i sopstvene odgovornosti za nepoželjan proces postoktobarskog razvoja, kako ga karakterišu svi ispitanici ovog intervjua.
5 To veći broj mlađih ispitanika potvrđuje ističući razlike između prve i druge postoktobarske vlade, kada konstatuju da je Zoran Đinđić kao premijer imao viziju i jasnije ukazivao na put kojim se mora ići u procesu demokratske tranzicije, ali na tome i radio, obezbeđujući takvu projekciju i izborom nekoliko stručnjaka u svoju vladu, preduzimajući korake da spreči povratak snaga starog režima na vlast (kao primer se ističe hrabrost da izruči Miloševića Haškom tribunalu), za razliku od druge vlade Vojislava Koštunice, koja nije samo zaustavila reforme već je revitalizovala kadrove iz devedesetih godina, vraćajući ih na političku scenu, bilo otvorenom kolaboracijom sa SPS-om ili prikrivenim oslanjanjem na SRS.
6 S. Branković, »Apstinencija kao stav (Politička opredeljenja građana Srbije u 2005-oj)«, Srpska politička misao,vol. 13, no. 1–2, 2006, str. 66.
7 Knjiga u kojoj se detaljnije razmatraju i interpretiraju rezultati pomenutog intervjua, Srbija između 2000–2006. godine – Pogled iz perspektive svakodnevice,izlazi uskoro iz štampe u izdanju Fondacije Heinrich Boell, koja je i dotirala pomenuti intervju.
8 Smatram dosta upitnim i rezultate poslednjeg CESID-ovog istraživanja javnog mnenja na osnovu kojih se konstatuje da se povećava optimizam građana i nada u bolju budućnost, bez dubljih obrazloženja na osnovu čega se došlo do takvih zaključaka (jer su navedeni samo brojni pokazatelji koliko se ispitivanih građana izjasnilo u tom smislu), a vredno bi bilo pokazati kako su poslednji događaji u 2007. godini (izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine uz podršku DSS-a, dugotrajno pogađanje oko konstituisanja nove vlade i način na koji je to izvršeno, sve veće ucene koje postavlja novi/stari premijer Vojislav Koštunica i kojem popušta DS itd.) mogli izazvati nove nade i optimizam u pogledu daljeg kretanja postoktobarske Srbije.
9 O globalnim procesima postoktobarske tranzicije u Srbiji pisala sam više puta, a ovde skrećem pažnju na knjigu Kuda ide postoktobarska Srbija i na tekst »Case Study jedne ‘autoritarne demokratije’: Srbijansko društvo posle 2000« u knjizi Pouke i dileme minulog veka, »Filip Višnjić«, Beograd 2006.
 
Kultura
Republika
Copyright © 1996-2007 Republika