Svaki pojedinac i sve društvene grupe i »Nacionalni stroj«, naravno, imaju pravo na svoj stav i na njegovu javnu prezentaciju. Ako se još poštuje načelo da su granice slobode tamo gde počinje sloboda i pravo drugog, onda skoro da i ne bi bilo ništa sporno. Znamo da nije uvek tako. Program i delovanje »Nacionalnog stroja« uveliko opominju na oprez.
Čankova izjava – Pozivam vas da se jednom zauvek obračunamo sa tim karcinomom našeg društva, pre nego što do kraja metastazira – posebno je sporna i ne može se ničim opravdati. Šta je sve pozadina nekih aktuelnih pojava drugo je pitanje i može biti predmet posebne analize. Međutim, slučaj »Nacionalni stroj«, ako imamo u vidu izjavu istog autora – »Ukoliko režim ne zabrani njihovo okupljanje, nacističku gamad treba zgaziti i zbrisati jednom zauvek« – navodi na pitanje koliko je naše društvo spremno da računa na druge, da pulsira van stereotipa i prihvaćenih konvencija.
Jedni će reći da »Nacionalni stroj« nema pravo ni na kakav stepen tolerancije, jer je već zloupotrebio slobodu i nasrnuo na učesnike javne tribine. Pored toga, sveža su iskustva iz bliske prošlosti, pa je opasno poigravati se sa ostrašćenim grupama i idejama koje se kose sa principima nacionalne, verske i dr. ravnopravnosti. Tu su i međunarodni standardi granica slobode mišljenja i obaveze država članica da u svojim zakonima predvide kao delikt zagovaranje mržnje na nacionalnoj, verskoj i dr. osnovi, kao i zagovaranje agresivnog rata. Tačno je da »Nacionalni stroj« može pasti pod udar ovih propisa, ali, reći će drugi, uvek je bolje da se sva ova pitanja rešavaju mirnije u demokratskoj raspravi i toleranciji, jer će demokratija ovakve programe pre obesmisliti, dok bi kazna mogla da doprinese njihovom značaju.
Moramo prihvatiti da je upravo demokratija jedina sposobna da obezbedi slobodu različitim društvenim grupama i pokretima, suprotstavljenim uverenjima i ideološkim fanaticima, bez obzira na broj njihovih pristalica i njihovu političku moć u društvu. A koliko smo dugo takav poredak čekali. Postavlja se pitanje – da li smo ga dostojni i koliko smo sposobni da ponesemo odgovornost slobode?
Srpsko društvo mora učiniti napore na stvaranju ambijenta koji će afirmisati vrednosti

fanatici ili čak fašisti, moraju živeti sa nama, da bi na kraju i uvek pobedile sloboda i demokratija.
Individualna sloboda i društvena egzistencija samo su naizgled dva suprotstavljena pojma. Stoga, van društvene kontrole, mora postojati zagarantovani deo individualne slobode, da bi se očuvala sloboda pojedinca i sprečio diktat vlasti. J. S. Mil je, na primer, kada je sloboda mišljena u pitanju, bio radikalan, zahtevajući da se ova sloboda uvaži kao apsolutno načelo i da ni pod kojim uslovima vlast ne može ući u neprikosnoveno polje ove slobode, osim kada se aktivnosti koje mogu biti nastavak slobode mišljenja materijalizuju i postanu opasnost za druga individualna i opšta dobra. Mil je stavom »Kad bi celo čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka, nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo« afirmisao demokratiju kao politički poredak obeležen povećanom slobodom pojedinca.
Ovakvim svojim uverenjima podsetio nas je na antičke mislioce za koje je sloboda, a ne vladavina većine, merilo demokratije. Za Platona je, na primer, sloboda najveće dobro demokratije radi koje i vredi živeti u njoj, bez obzira što i u demokratiji treba biti oprezan, jer prekomerna sloboda može podstaći i zlo u ljudskoj prirodi.
Vrednost je demokratije u tome što je odlikuje odsustvo sopstvenog programa i konkretnog ideala. Demokratija nije politička doktrina već politička metoda. Ona je, dakle, bez svoje sadržine i ne ukazuje na konkretno rešenje problema već omogućava put kojim treba ići. Zato je ona tolerantna prema svim programima i idejama, ostavljajući da se kroz slobodnu raspravu učini izbor. Demokratija sve posebne doktrine koje, obično, počivaju na jednom pogledu na svet, prevazilazi svojom širinom. Ona računa i na one koji su isključivi i nespremni za dijalog i kompromis, jer bi se bilo kojom vrstom ustupka odricali sami sebe.
Demokratija, kao što se vidi, u sebi krije i protivrečnost, koja se sastoji u tome da omogućava i one ideje i programe koji su protiv nje same, pa kao takva otvara prostor nosiocima netolerantnih učenja i programa da iskoriste njene slobode i ukinu demokratiju. Tako su, na primer, neprijatelji demokratije iskoristili slobode Vajmarske republike i došli na vlast. U pitanju je svojevrstan paradoks slobode i demokratije.
Demokratija mora ostati tolerantna prema svim programima i neprestano težiti novim granicama slobode. Ona mora istrajati na traženju unutrašnjih mehanizama da se preduprede nemiri, a politički oblici traže i menjaju kroz pravila igre. Na jednoumlje koje preti demokratiji ne sme se odgovoriti novim jednoumljem već treba dati šansu svim idejama i uverenjima, pa će najbolje od njih, kroz dijalog i toleranciju, biti podržane u opštem interesu. To je njena suštinska vrednost. Ruso nalazi da demokratija, iako podložna građanskim ratovima i unutrašnjim nemirima, sama po sebi teži menjanju oblika i zato zahteva više budnosti i hrabrosti, da bi se sačuvala u svom suštinskom obliku. Zato se u njoj građani moraju naoružati »snagom i postojanošću«.
Da li i u kom trenutku treba zaustaviti nosioce netolerancije jedno je od pitanja koje izaziva sporenja. Da su nacisti zaustavljeni »pre nego što su prešli sa reči na dela« svet ne bi imao Aušvic, tvrdio je Markuze. Mil je radikalan u zahtevu da se nosioci netolerancije mogu zaustaviti tek »kada pređu sa reči na dela«. Posebno je pitanje ko sve ovo treba da procenjuje. Odgovore na sva ova pitanja treba da daju pravedni zakoni i demokratske ustanove konkretnog društva, koje će se približiti idealu pravde tek ako je njegova društvena struktura prožeta slobodom i ako počiva na individualističkom načelu.
Viša načela i vrednosti ne mogu biti podređeni trenutnim političkim interesima bilo kog pojedinca, grupe ili kolektiviteta. Stoga smo u slučaju »Nacionalnog stroja« još na vreme. Pripadnici »Nacionalnog stroja« su bacanjem kamenica zloupotrebili slobodu i pali pod udar pravnih zakona, dok je autor obe navedene izjave pao pod udar zakona morala.