Povodom antifašističkog skupa održanog 7. oktobra u Novom Sadu podignuta je neuobičajeno velika politička i medijska galama. Normalno bi, međutim, bilo da se temperatura podigla već posle najave vođe novosadskih neonacista Gorana Davidovića zvanog »Firer« da će taj pokret javno obeležiti rođendan Hajnriha Himlera, jednog od najbližih Hitlerovih saradnika i kreatora gasnih komora. Ćutanje zvaničnih institucija, a pogotovo Ministarstva unutrašnjih poslova, bilo je upadljivo dugo. Tek u minut do dvanaest, posle burnih reakcija Nenada Čanka i Lige socijaldemokrata Vojvodine, LDP-a, SDU-a, G 17 plus i pritiska javnosti, ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić odlučuje da skup neonacista u Novom Sadu zabrani.
Tog veoma lepog 7. oktobra na antifašističkom mitingu na trgu kod spomenika Jovanu Jovanoviću Zmaju okupilo se, prema policijskoj proceni, pet hiljada građana. Među njima bili su lideri LSV, LDP, SDU, nevladine organizacije. Najuočljivije su bile zastave LSV-a i Žena u crnom kojih je iz Beograda došao pun autobus. Ali to nije bio ni partijski, ni miting nevladinih organizacija. Njegovi glavni akteri bili su obični građani Novog Sada. To je bio skup pet hiljada pristojnih ljudi koji ne pristaju da njihov grad živi u senci fašizma. Došli su da kažu NE grupi nasilnika koja uznemirava Novi Sad i NE fašističkoj ideologiji koja preti da postane deo njihove svakodnevice. To je i dan sećanja na žrtve fašističke racije 1942. godine. Mediji su podrobno opisali i prikazali kako je mirna kolona, koja se kretala ka Dunavu da na spomenik žrtvama fašističke racije položi cveće, kamenicama gađana iz parka koji pripada vojsci. Opisano je i skandalozno oklevanje policije pod šlemovima i štitovima da zaštiti povorku građana od napada neonacista, »dece koja nisu počinila nikakav fašistički akt«, kako reče vođa radikala Toma Nikolić. Teške kamenice doletale su iz parka, a policija je sve to posmatrala, leđima okrenuta napadačima, valjda očekujući da građani aktiviraju one čuvene motke koje je pominjao Nenad Čanak. Tek kada je iz nekih glava potekla krv policija se osmelila da pojuri i hapsi »Firera« i njegove pristalice.
Sve to nije uzbudilo našu političku demokratsku vrhušku. Ono što ju je pogodilo to je bila izjava Nenada Čanka da iza svega stoji DSS i Vojislav Koštunica i pretnja da će pozvati antifašiste da se »umazanim motkama obračunaju sa fašističkom bagrom Dimitrija Ljotića«. Ali povod za ljutnju nisu motke (ovde se doskora tuklo mnogo ubojitijim oružjem, pa izvesni politički krugovi nisu pokazivali takvu osetljivost, naprotiv, pojedinci su se i fotografisali sa kalašnjikovim), nego napad na fašističkog ideologa Ljotića, čija dela aktuelni premijer, po sopstvenom priznanju, veoma ceni. Otuda i nesrazmerno jaki napadi na Nenada Čanka i nastojanje da se izjednače fašizam i antifašizam. Jedna ekstremna, fašistička ideologija brani se tako što se antifašizam proglašava ekstremizmom, sve zbog

uvodnik objavljen 13. oktobra. Ne samo što je ekstremistima proglasio Aligrudića, koji je tražio da se zabrani LSV i SDP, zatim Čanka i Čedu Jovanovića koji su tražili zabranu Šešeljevih radikala, već se podsmehnuo demokratiji kao nemoćnoj, koja nije zabranjivala, a Hitler se ipak pojavio. O dvema televizijskim emisijama koje su emitovane upravo 7. oktobra (jedna beogradska, druga novosadska), svedoči reagovanje čitateljke iz Novog Sada, Nevene Simin, objavljeno u Danasu, 10. oktobra. Čitateljka, čija je rodbina stradala u nacističkim logorima, ne krije da je duboko pogođena podsmevanjem voditeljke »Utiska nedelje« na B 92: »Novinarka se u više navrata podsmevala pojavi neonacizma u Novom Sadu ili interpretaciji te pojave, što je izlazilo na isto, a bile su joj zabavne i emocionalne reakcije njenih gostiju, Novosađana... njen jedini vidljivi stav bio je podsmeh«. Čitateljka navodi i primer druge voditeljke koja je htela da pozove u emisiju kolovođu »titulišući ga štaviše gospodinom, pa je odustala, jer se gost Nenad Čanak naljutio i, bogu hvala, napustio studio« i pita kako bi obe novinarke reagovale kad bi ta »marginalna grupa neonacista« kamenovala njihov kućni prag.
Propagiranje nacizma u Srbiji nije kažnjivo, tvrde pravni stručnjaci i ističu da je to zato što Srbija jednostavno nije pripremljena za takvu pojavu. Ali to ne znači da je dopušteno da se bude amoralan. Nacistički skup je bilo potrebno zabraniti ne samo iz bezbednosnih razloga, nego i zbog javnog morala, koji Ustav pominje, podseća republički ombudsman Saša Janković. Ako nacističko okupljanje vređa javni moral, nije li uvreda ne samo javnog morala nego i zdravog razuma izjednačavanje fašizma i antifašizma? Ni Tadićeve demokrate, ni Koštuničini legalisti nisu osudili povredu javnog morala, odnosno Ustava. Kao da su zaboravili šta sve u njemu piše, i kao da je u njemu jedino važna preambula. Ono što je očigledno to je da su političari i njihovi kolumnisti, voditelji i novinari zaboravili na građane. Pokušavajući da izjednače fašizam i antifašizam kao ekstremne pojave, ne samo što podstiču fašizam i nacizam, nego ponižavaju i vređaju građane koji su, zbog protivljenja jednoj mračnoj ideologiji, i sami označeni kao ekstremisti.