homepage
   
Republika
 
Kultura
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Bolonjski proces

Srbija u evropskom visokom obrazovanju

Kako organizovati obrazovni proces tako da oni koji kroz njega prođu budu pripremljeni da reaguju adekvatno na izazove brzih promena u svom svakodnevnom radnom i životnom okruženju

Posle godinu dana primene principa Bolonjske deklaracije na našim univerzitetima suočavamo se sa prvim rezultatima primene, koji nisu zadovoljavajući. Naime, prema preliminarnim istraživanjima, prolaznost studenata na državnim fakultetima na ispitima i dalje je veoma niska, svega 15%, te je dozvoljeno da se sa 60 bodova potrebnih za upis naredne godine studija kriterijum snizi na minimalnih 37. Ovaj alarmantan podatak navodi nas da se zapitamo koje su to prepreke efikasnijem prilagođavanju uspostavljanju
evropskog prostora visokog obrazovanja na koje smo se obavezali potpisivanjem Bolonjske deklaracije 2003. godine.
Već po navedenoj formulaciji zajedničkog cilja jasno je da se ovde radi o procesu kojem treba, prema svojim mogućnostima, da doprinese svih četrdesetak zemalja potpisnica, uključujući i našu. Ovim procesom ujednačavanja i mobilnosti studiranja postavljen je temelj za buduću mobilnost fakultetski obrazovane radne snage unutar EU, ali je i univerzitete organizovalo po tržišnim principima. Svaka strategija obrazovanja mora da ponudi odgovor na fundamentalno pitanje savremenog obrazovanja: kako organizovati obrazovni proces tako da oni koji kroz njega prođu budu pripremljeni da reaguju adekvatno na izazove brzih promena u svom svakodnevnom radnom i životnom okruženju, te je ovo jedno od mogućih rešenja ove dileme, u skladu sa usmerenjima i organizacijom same Evropske unije.
Srbija, kao zemlja u tranziciji, treba da prevaziđe neke od nasleđenih slabosti i posledica prethodnih perioda.
 
U polemikama koje smo ovih dana mogli čuti, u vezi sa rezultatima prve godine primene Bolonjske deklaracije, studenti su često isticali nepripremljenost profesora za novi sistem rada, nedostatak komunikacije sa njima, kao i to što za te njihove propuste u radu nema nikakvih sankcija. Treba istaći da se zaista u svim segmentima, a to je najvidljivije u visokoškolskom obrazovanju, srećemo sa neadekvatnom metodološko-didaktičkom pripremljenošću naših profesora. Iako postoji formalno, obuka predavača za nastavni rad se često zanemaruje, praćenje i procenjivanje kvaliteta predavanja je površno, a elementarna potreba da taj sistem uključuje i povratnu informaciju od studenata se skoro u potpunosti ignoriše. O tome svedoče i njihove česte žalbe na »samovolju« profesora, čime oni u stvari imenuju svoju pasivnu ulogu u nastavnom procesu, koja je suprotna onoj aktivnoj koja treba da obezbedi uspeh bolonjskog procesa.
Profesori, s druge strane, suočeni sa svojim nepoznavanjem principa pravljenja i sprovođenja modernog univerzitetskog kurikuluma, nove zahteve doživljavaju kao preterane, što znatno smanjuje njihovu motivaciju i podstiče otpor promenama. Postoje obuke na ovu temu, ali su one dostupne manjem broju profesora, priručnici koji se izdaju puni su primera iz evropske prakse, ali svima njima nedostaje povezivanje sa dobrim modelima naše prakse, da bismo znali kako da ravnopravno učestvujemo u ovom procesu. Opet što se same prakse tiče, razni fakulteti, pa čak i različiti profesori na istim fakultetima, različitim brzinama i ličnim stilovima prilagođavaju ili ne prilagođavaju svoje programe i metode rada, na način koji, nažalost, ne doprinosi raznovrsnosti i bogatstvu, već povećava opšti utisak nedostatka usmerenja i opštih pravila i principa rada.
Time se otvara i pitanje vrednosnog sistema naše obrazovne prakse u celosti. Proces obrazovanja obuhvata daleko širi spektar komunikacije i socijalne interakcije, koji bi usmeren, sa definisanim smernicama, mogao da doprinese prihvatanju i širenju modela ponašanja koji bi rezultirali boljom integracijom u savremene evropske društvene tokove. Primera radi, osobe na taj način usmerene u okviru formalnih i neformalnih obrazovnih sistema daleko bi efikasnije i brže odgovarale zahtevima modernog poslovanja ako su još u toku školovanja naučile pravila poslovnog ponašanja. Još preciznije, srpski student koji pohađa semestar u okviru razmene na nekom evropskom univerzitetu ne bi bio iznenađen obavezom redovnog pohađanja nastave, pisanjem seminarskih radova i očekivanjima da ima svoje mišljenje i stav o temi koja se obrađuje. Isto se odnosi i na profesore. Korišćenjem ovog potencijala, kojeg po svojoj prirodi ima, visoko obrazovanje bi umesto na začelju moglo da bude jedna od društvenih snaga koje podstiču i motivišu evropske integracije. Do početka ostvarivanja ovog potencijala treba da prevaziđemo neke prepreke.
Nedavna hapšenja i podizanje optužnica za kupovinu ispita na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, kao i istraživanja studentskih udruženja na tu temu ukazuju na još jedan krupan problem srpskog univerzitetskog obrazovanja: korupciju. Procene o rasprostranjenosti korupcije na univerzitetima u Srbiji su zastrašujuće, a taj utisak potvrđuju i reakcije na otkrivene slučajeve: grčko Ministarstvo prosvete najavilo je da neće priznati diplome kragujevačkog pravnog fakulteta.
Kako je obrazovanje strateško državno pitanje, ne treba zanemariti ni politički aspekat bolonjskog procesa, kako na unutrašnjem planu, tako i kao deo opredeljenja za proces integracija u Evropu. Odluka nadležne univerzitetske institucije Konus, koja je u dogovoru sa Ministarstvom prosvete i ove godine dozvolila uslovan upis studenata na narednu godinu, izazvala je kritike u javnosti, pa čak i sumnje u njenu zakonsku zasnovanost. Kritičari smatraju da se takvom odlukom bolonjski proces usporava i prave ustupci da bi se izbegli studentski štrajkovi, studenti se ne motivišu da redovno pohađaju nastavu i obavljaju sve predviđene aktivnosti, a profesori i dalje ostaju imuni na sve kritike i stručnu procenu svoga rada sa studentima. Osim toga, rasprava o tome da li treba diplomirane studente po starom sistemu preimenovati u zvanje master po novom, postavlja se kao političko, a ne kao pitanje stečenih prava, što ono u suštini jeste.
Iz ugla evropskih integracija, izgleda da ova situacija ilustruje koliki još put treba da pređemo u tranziciji. Plan Ministarstva prosvete je da proces akreditacije fakulteta bude završen do 1. juna 2009. godine. Imajući u vidu nedavno iskustvo sa akreditacijom viših škola, taj proces neće teći glatko, naročito kad se u njega uključe privatni fakulteti koji će se grčevito boriti za svoje mesto stečeno na tržištu.
Jedna od bitnih slabosti prakse i rezultata jednogodišnje primene principa Bolonjske deklaracije u Srbiji, o kojoj se nažalost u javnosti ne govori, jeste ta što kategorija studiranja uz rad nije precizno definisana, pa tako pojedini fakulteti upisuju »vanredne« studente, kojima onda oduzimaju bodove za redovno pohađanje nastave, i ne trudeći se da istu organizuju u terminima u kojima je zaposlenima moguće da je pohađaju! Ovakvoj praksi doprinosi i nepostojanje državne strategije obrazovanja odraslih. Ne treba zaboraviti da odrasli imaju ista prava na obrazovanje kao deca i mladi, da je potreba za kontinuiranim obrazovanjem pojedinca u cilju prilagođavanja na brze promene u životnoj i radnoj sredini u savremenom svetu prepoznata još u prošlom veku i da je kao odgovor na nju kontinuirano ili permanentno obrazovanje jedan od strateških, globalnih milenijumskih ciljeva.
Prva godina primene principa Bolonjske deklaracije u Srbiji otvorila je mnoga pitanja i potrebu za suočavanjem sa nerešenim problemima na univerzitetima u Srbiji. Čini nam se da je ovo suočavanje sa stvarnošću i njeno najveće dostignuće u tom prvom koraku.
  Vesna Vidojević
 
Kultura
Republika
Copyright © 1996-2007 Republika