|
Godina XIX (2007)
|
1-31. oktobar 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Nasrtaji erotike Na golotinju smo odavno navikli, i na ulicama i u medijima, čak i u crkvi. Ali u poslednje vreme ona dobija posebna obeležja: u prvom planu su neki manje ukusni delovi tela i upražnjavaju je i osobe s oreolom časno osvojene slave Zanimljivo je pitanje, a za one koji proučavaju ponašanje i odnos ljudi prema okolini i dilema: da li je jedna vrlo izražena karakteristika druge polovine prošlog i početka ovog veka – obnaživanje svugde i na svakom mestu – nastala kao protest nekadašnjem konzervativizmu ili iz narasle potrebe za egzibicionizmom. Ili pak u osnovi tog pomodnog razodevanja leži Flečerova misao od pre oko 350 godina da je najmanja odevenost u stvari najlepša odeća. Da li je ovaj, u svoje vreme veoma popularni engleski pesnik, viđao žene sa dubokim dekolteom i u suknjama koje određeni deo tela više otkrivaju nego pokrivaju, jesu li to bili provokativni uzorci mode samo za plažu i za intimna okupljanja ili su prodirali i na javna mesta kao uobičajen prizor – mi danas teško možemo da procenimo. U svakom slučaju, izazovi mode imali su nekakve granice i morali su da se uklope u nešto što se nazivalo javni moral. Tako je to bilo svugde, ne samo u uvek pomalo konzervativnoj Engleskoj, tako je bilo i kod nas, s tim što se danas to uklapanje... sve manje uklapa. Na svakom koraku u svakom gradu (selo još nije postalo poprište ove mode), pa skoro i u svakim novinama, padaju u oči ne više samo niski i sve niži dekoltei i kratke, sve kraće suknje, nego i maltene do kraja razodeveni istureni oblici pojedinih delova tela. I to razodeveni toliko da onim parčetom tekstila vrše pritisak na određenom mestu, što je, kaže dr Petar Mirković, ginekolog, i neprirodno i nezdravo.Ljudi, naravno, različito reaguju na pojave oko sebe, na ono što vide i čuju, pa se neko okreće i bulji, nekome se gadi, a sve veći broj, čini se, uopšte i ne obraća pažnju na izazovno razodevanje. »Kakav neukus«, reče jedan četrdesetogodišnjak listajući novine u kojima su na isturenim mestima bile smeštene... jedna, dve, tri devojke slikane sa stražnje strane. Reče dotični i još nešto, izreče svoju asocijaciju na ove snimke, ali ista je suviše vulgarna da bi našla mesto u našem listu. U svakom slučaju, bar to je tvrdio, smučili su mu se »ti neuspeli pokušaji da se golotinjom istakne lepota«, a smučio mu se »i sav ženski rod«. Malo preterano, složićemo se, mada nije preterano kada se to vidi kod vrlo poznatih ličnosti koje su časno stekle slavu, recimo umetničku ili sportsku ili slavu bilo koje vrste i za bilo šta, pa nije jasno čemu im služi to isticanje svojih telesnih draži. I još nešto povodom primedbe »gadljivog« posmatrača: spomenuo je – lepotu. S tim u vezi evo još jedne dileme: može li ovakvo i ovoliko obnaživanje (iskreno rečeno, lišeno svakog ukusa) da izaziva estetski doživljaj kod onih koji to gledaju? Da li je naglašena erotika, svedena na najprimitivnije otkrivanje tela, uopšte lepa? I da li nekome ko sledi, ali i stvara i podstiče tu modu, padaju na pamet očigledno neminovne neukusne asocijacije? »Lepota je nešto životinjsko, ako nije udruženo s umom«, rekao je pre blizu dva milenijuma grčki filozof Demokrit. A mnogo kasnije, u prvoj polovini prošlog stoleća, nemački književnik Martin Kesel je sročio kratak ali upečatljiv aforizam: »Svaka lepota je doživljaj«. Da se podsetimo i Kantovog razmišljanja o lepoti koja je, po njemu, »simbol moralno dobrog«. Niko od njih, a ni od drugih poznatih ljudi iz istorije, ne spominje... isticanje, pokazivanje uživo lepote, svejedno da li istinske ili umišljene. Ova delatnost je bila sadržana u slikarstvu i vajarstvu, a u neka drevna vremena i u kiparstvu. Ali, upravo
Možda bi pristalice savremenog egzibicionizma, to jest, u ovom slučaju, prikazivanja obnaženosti do poslednje granice, mogle da se pozovu na navedenu drevnu umetnost koja se danas smatra dragocenim ostatkom daleke prošlosti, dakle na ponavljanje nečeg što je deo života i što baš zato treba negovati. Možda tu ima neke veze... Teško je prihvatiti ovu pretpostavku jer praistorijska i staroistorijska erotska umetnost nema blage veze sa savremenim »exibitio«, što doslovno znači javno prikazivanje, izlaganje sebe i svoje intime. Ova savremena pojava koju je doktor Vladislav Klajn nazivao patološkom i, ponekad, kriminogenom, nikako se ne može smatrati izrazom potrebe za ispitivanjem intimnog života. Ovaj vrsni stručnjak od pre skoro pola veka, jedan od naših prvih seksologa, naglašavao je da egzibicionisti obično biraju mesta na kojima će dati maha svom nagonu i ne slikaju se za novine. I da njihov postupak može, recimo u mladoj devojci, da izazove tešku psihičku traumu sa svim neprijatnim posledicama u vidu neuroze, odvratnosti prema intimnom dodiru, straha od muškarca, sputavanja sopstvene seksualnosti. Danas, naravno, teško da ima ili ima vrlo malo neuke mlađarije kojoj će jedan susret sa, makar i neukusnim, obnaženim telom, svejedno da li ženskim ili muškim, podstaći sklonost ka patološkim fantazijama i time oštetiti normalan duševni razvoj. Danas su i mladi, ali i stari, na sve navikli, da ne kažemo oguglali, a autori kulture smatraju da živimo u demokratskom društvu, što znači u neograničenim stvaralačkim slobodama, te da nema razloga kriti bilo šta od javnosti. Da su i skaredne reči i skaredni prizori emanacija demokratije. Da taj sistem traži nesputano... pisanje, slikanje, izražavanje, ponašanje. Ipak, naša (i ne samo naša) »demokratska verzija« egzibicionizma je... smešna, neukusna, za mnoge odbojna, a ponajmanje šokantna. Istovremeno je, što je najvažnije, za širu javnost nepotrebna, jer niti služi seksualnom prosvećivanju o kojem se još koliko pre dvadeset godina naveliko govorilo, niti je inspirativna, nadahnjujuća, lepa.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
