Povodom sedme godišnjice ubistva Ivana Stambolića i dvadesete godišnjice Osme sednice CK SK Srbije

Anatomija jednog političkog zločina

Kako vlast utiče na oblikovanje ličnosti Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića i kako oni shvataju i praktikuju vlast

Nebojša Popov

Bujica svakojakog nasilja (kamenom, nožem, modernim oružjem) koja krajem XX veka – serijom ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji – uništi živote mnogih ljudi, razori jednu državu i rastoči društvo, uznemirila je mnoge ovdašnje žitelje a i dobar deo sveta. To ponajviše važi za retko viđene prizore zločina. Stihija straha, mržnje i nasilja, poput prirodne nepogode, parališe ljudski um, razborito i kritičko mišljenje. Ipak, na videlo izbija spoznaja da je suočavanje s dramatičnim zbivanjima neophodan korak ka normalnom životu, da je kritičko savladavanje prošlosti uslov iskoraka ka budućnosti, ne idealnoj već uravnoteženoj.
Tema ovog ogleda je jedan od mnoštva zločina (inače, svaki treba podvrći konkretnoj analizi i sankciji). Razlog za njegovo izdvajanje nije samo u tome što on spada u najmonstruoznije, što ima izrazitu političku konotaciju, o kojem već postoje izvesna saznanja, pa je i sudski sankcionisan, nego i zato što je on u meni proizveo ličnu teskobu jer sam Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića decenijama lično poznavao, prvoga od 1956. a drugoga od 1961. godine. O tome sam već objavio jedan opsežniji tekst,1 pa se stoga na lična iskustva neću ovom prilikom vraćati nego ću se više držati svog sociološkog zanata. O obojici je, inače, proteklih godina mnogo rečeno, prikazivani su mahom u sasvim svetlim ili posve tamnim tonovima, i površno, i pristrasno. Svestan rizika, ne samo od nedovoljne objektivnosti, ograničiću se mahom na dostupne i proverljive izvore, nastojeći da ih analitički povežem. Nakon prikaza presude i teskobne atmosfere oko »nestale« osobe, nastojaću da rasvetlim primarne motive ponašanja glavnih aktera; bez uvida u motive nije mogućno razumeti sam zločin. Budući da konkretni motivi konkretnih osoba obično izostaju iz dosadašnjih pisanih tragova ovog zločina, ovaj moj pokušaj da ih rekonstruišem može biti barem skroman prilog suočavanju sa jednim složenim i dramatičnim događajem. Na kraju bih prikazao neka nastojanja savremenika da se »operu« ili dožive katarzu.

Presuda

stranica iznose dokazi o izvršenju krivičnog dela: ubistvu Ivana Stambolića i pokušaju ubistva Vuka Draškovića. Utvrđeno je da su u organizovanju i izvršenju oba krivična dela učestvovali Slobodan Milošević, predsednik SRJ, i general Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ (protiv njih je izdvojen postupak dok se nalaze u pritvoru Haškog tribunala), Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova, Radomir Marković i Milorad Bracanović, načelnici SDB, Milorad Ulemek Legija i Duško Maričić, komandanti JSO, oficiri vojske i policije, pripadnici JSO i šefovi »zemunskog klana«. Cilj oba krivična dela je ubijanje političkih protivnika Slobodana Miloševića koji je smatrao da je opozicija »obična banda« koju treba »likvidirati«. Kada je reč o ubistvu Ivana Stambolića, što nas ovom prilikom prvenstveno zanima, u presudi piše da su »nesumnjivo utvrđene činjenice da je Stambolić Ivan

kazne: Ulemek, Berček, Maričić i Bujošević po 40 godina zatvora, Milivojević, Ilić i Marković po 15 godina, a Bracanović četiri godine zatvora i da vrate novac koji su primili. Stanovište optužnice i presude da je zločin počinila »organizovana kriminalna grupa« koju je formirao Ulemek optuženi su odbijali, tvrdeći da ništa nisu činili van okvira uobičajenih poslova JSO koja je, prema izjavi Maričića, njenog poslednjeg komandanta, »izvršavala zadatke koje nisu mogli da

suđenja rekao: »Na optuženičkoj klupi je i sam bivši režim Slobodana Miloševića. Naime kao jedini poverenik nacionalnih interesa, namesnik nacije, Slobodan Milošević, imao je pravno neograničenu vlast, iz koje je proizlazila potpuno neograničena i visoko personalizovana dominacija. U takvom konceptu vladanja svaki oblik institucionalizovanja politike je nestajao i na njegovo mesto je stupala privatizovana državna dominacija. Režim je uspostavio više strukturnih nivoa: takozvane dvorske intelektualce, ekonomsku mafiju, tajnu i drugu policiju, vojsku, vladajuće partije, a to sve sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Milošević,

čitavog toka suđenja. Karakteristični su pokušaji zamene mesta žrtve i počinioca, primerice tvrdnjom: »Stambolić je otet samo da bi se to pripisalo Slobi« (Kurir, 27. april 2004). Zatim, pored demonstrativnog prisustva pripadnika i simpatizera »crvenih beretki« u samoj sudnici i ispred zgrade suda, oni su pretili da će doći u zvaničnim uniformama (da li i s oružjem?). Prateći povremeno i sam tok suđenja, mogao sam da zapazim veoma opušteno, komotno i samouvereno ponašanje optuženih, naročito pukovnika Milorada Ulemeka Legije, svesnog da ga deo javnosti drži za junaka minulih ratova (uz rame Miloševiću, Mladiću i sličnima), i za izuzetno vrednu osobu koja u zatvoru mnogo čita, piše pesme i romane i koja će otkriti svu istinu i o

»Nestali«

Stambolića izvan Srbije (Crna Gora i Republika Srpska). Ne izostaju ni cinični komentari. Tako narednih dana elektronski mediji prenose izjave portparola JUL-a Ivana Markovića da »onog ko je šetao treba pitati gde je odšetao« i »ako neko treba da ima informaciju, onda je to njegova žena«. Ima i ozbiljnih podsticaja potrage za »nestalim«. Iz lista Danas tražili su informacije od kabineta predsednika SRJ, Slobodana Miloševića, i Srbije, Milana Milutinovića, ali nisu dobili nikakav odgovor. Mučnu atmosferu povremeno prekidaju protesti i apeli u zemlji i svetu. Nižu se i javne tribine: protestna tribina u Medija centru, 31. avgusta, a u Centru za kulturnu dekontaminaciju održano je

Košutnjaku«. U delu javnosti relativizuje se konkretan zločin, spram mnoštva izginulihSrba, i širi verovanje da je posredi obračun među »decom komunizma«... Predsednik Vlade i ministri unutrašnjih poslova i pravde primili su predstavnike Odbora 28. februara 2001, saglasili se da je »u vezi s istragom

Motivi

morali da postoje konkretniji i snažniji motivi. Oni, čini se, i nisu preterano skriveni. Nalazimo ih u brojnim kazivanjima samoga Ivana Stambolića.3 Prema njegovom kazivanju, grupa koju je on decenijama stvarao i vodio, u kojoj važno mesto ima Slobodan Milošević, pokazala se uspešnom u privredi, izvršnoj i partijskoj vlasti. Postizani uspesi davali su mu osnova da bude samouveren, čak, kako veli, »veoma samouveren«; »bio sam svestan da imam veliki uticaj i moć«. Uveren da se može dokazati i kao državnik, primat daje državnim poslovima, i u Srbiji, gde postaje predsednik državnog Predsedništva, i na

meseca, maja, izabran za predsednika Predsedništva Srbije, a »u junu sam partiju predao Slobi«. Uzgred zapaža: »Jugoslavija je bila protiv mene«. A kada je Milošević zauzeo njegovo mesto na vrhu partijske moći, on je dobio podršku i s onih strana na koje je računao sam Stambolić. Za protagoniste populističkih revolucija koje su već bile poodmakle u drugim republikama bio je, izgleda, pravi partner Milošević, a ne Stambolić.4 Izneverena očekivanja u jugoslovensku podršku sam Stambolić, izgleda, ne doživljava kao elemente drame, verovatno zbog toga što je, i nakon »pada«, ostao uveren da su bile moguće reforme države kakve je on zamišljao. A s tim se ispostavljaju dublji elementi drame, jer se objektivno pokazalo nemogućim, u svim zemljama »realnog socijalizma«, a ne samo u Srbiji, da se partijska država menja unutarnjim reformama, voljom vladajućih kadrova, čak i onih »najliberalnijih«. Bez spremnosti da se suoči sa svim stvarnim elementima

obeležja kakva karakterišu izvorne tragične likove. Oni su više inkarnacija određenog tipa vlasti nego što su sami kreatori politike i vlasti. Za razliku od Stambolića, koji je bio »pun života«, oni su bliži poznatim obrascima nekrofilije. Njihov put vlasti je pravolinijski, silovit, bezobziran i nepovratan. Objašnjenje ove pojave traži se, obično, u spoju dve brutalne ideologije – staljinizma i nacionalizma – koja je ozvaničena na pomenutoj Osmoj sednici i u potonjim zbivanjima, a oni izgledaju samo kao karakterne »maske« datih ideologija. Ima i analitičkih pokušaja da se brutalno vladanje tumači i njihovim sumornim biografijama (ubistvima i samoubistvima, dubokim nepoverenjem prema drugima i vidljivim znacima psihičke neuravnoteženosti). Na takvim saznanjima počiva pretpostavka

odbrane svoje vlasti i uklanjanja protivnika. Mada je imao dobre razloge za razočaranje u rezultate svoje vladavine, i u »kadrove« koje je decenijama podizao i raspoređivao, u godinama nakon »pada s vlasti« nije pokazivao primetniju volju da se na nju vrati, ponajmanje silom. Godinama je bio odsutan s javne scene. Ali, za razliku od mnogih palih s vlasti, koji su nastavljali svoj životni put trajnim ćutanjem, on je posle nekoliko godina ćutanja istupao u javnosti kritikujući pogubne rezultate vladajućeg režima. U prijateljskim kontaktima koje sam s njim obnovio nakon njegovog pada s vlasti nisam primetio ni tračak nagoveštaja da želi povratak na vlast, bilo kojim putem. Za

autonomiju svoje ličnosti. Od svih prijatelja i srodnika, veli on, »Bojana je, pogotovo, bila uporna da ne popustim«, neka bude smena, a ne ostavka. On nije podneo ostavku, niti su ga smenili, već je smandrljano neko »razrešenje« kojim je uklonjen s vlasti. On sam pripoveda kako je tada osetio izvesno olakšanje, ali ne trajno. Kako reče jednom prilikom, »u stvarnom, dubokom košmaru ja ću se naći tek posle 28. aprila 1988. godine, kada je Bojana poginula«. Pretpostavljam, dakle, da je izlazak iz pomenutog košmara potražio kroz oduživanje duga prema voljenoj i poštovanoj kćerci, s jednom dubokom mada nedovoljno artikulisanom željom da se rasvetli njena tragedija, i ne samo njena. A što se tiče motiva za sam zločin, izvesna je njegova politička konotacija, kako zbog političke predistorije tako i zbog trenutnih okolnosti, politički važnih izbora. I ovde treba imati u vidu ne samo činjenicu da Ivan Stambolić nije ni nominovan kao protivkandidat Slobodanu Miloševiću, nego i objektivne procene da i kada bi bio kandidat ne bi imao realne šanse da ga pobedi. To je bilo svakako poznato i vladajućem tandemu. U toj ravni, znači, nije moguće naći motive za uklanjanje realno opasnog rivala, ponajmanje motive za njegovo ubistvo. Motiv bi mogao počivati negde drugde. Ima osnova da ga nađemo u iracionalnim slojevima vladajućeg tandema koji su se uzburkali i pri najmanjem znaku da ostvarenje njihovog životnog sna nije večno, da mu jednom može doći kraj. Odatle izviru strah i mržnja prema »kvaritelju« pomenutog sna, sve do paranoje i panike. Verujući da je Ivan Stambolić nakon rušenja s vlasti politički mrtav, kada se

TV kamerama, insinuirajući da se vlasti u Beogradu »plaše javnog svedočenja koje bi, po njemu, pokazalo kome je zapravo mogla da odgovara likvidacija Stambolića, a to nikako nije bio on, već strane službe i faktori koji su radili na promeni režima u Srbiji« (Vreme, 14. avgust 2003). Sve što je do sada rečeno, nadam se, uverljivo ukazuje na valjane razloge za razna uznemirenja, strahove i teskobe, ne samo kod onih koji su neposrednije tangirani već i kod mnogih običnih građana. Možemo se bezmalo do u beskraj upuštati u razne pojedinosti, i pikanterije iz raznih biografija, i vežbati stvarna ili umišljena znanja iz istorije, psihologije i sociologije, a da nam izmakne odgovor na suštinsko pitanje: kako se desio zločin, o čemu već podosta znamo, a i zašto se dogodio, o čemu tek slutimo, a ponajviše kako se izbaviti od teskobe. I, nije reč samo o ličnoj teskobi koju čovek ne može izbeći kada mu je jedan dugogodišnji prijatelj, Ivan Stambolić, zverski ubijen, a drugi, nekadašnji kolega Slobodan Milošević u to upleten, a i sam je izgubio život u zatvoru Haškog

Čistoća, čistota, pročišćenje

mesta, Brezove. To je Stambolića česma, posvećena Radoju Stamboliću, poginulom na ratištu kraj Save, 10. januara 1915, a podigli su je 1918. Milunka, Milan, Vukašin, Boško, Aleksa, Ana i ostali ukućani Stambolića zadruge. Na njoj je, između ostalog, uklesano: »Ko je žedan neka pije a prljav neka se umije / Upotreba ove lepe, čiste i ladne vode čini čoveka svežeg i zdravog«.10 Iz iste tradicije proistekla je i gradnja »Ivanove česme« koju su u Košutnjaku podigli njegovi prijatelji i rođaci. Zao udes Ivana Stambolića podstakao je, pored ranije opisanog traganja za »nestalim«, i nastojanja da se pronikne u samo jezgro tragedije i otvori put – katarzi. Ograničimo se za ovu priliku samo na tekstove objavljene u Republici, mada bi za celovitije ispitivanje bilo neophodno koristiti sve dostupne izvore i impulse. Neposredan podsticaj za rasprave na stranicama Republike bila je premijera predstave »Ludilo udvoje« Ežena Joneska u izvođenju Pozorišta Ogledalo Ljubivoja Tadića (igraju još i Anđelija Milivojević Tadić i Nenad Jeremić) u Centru za kulturu Pančeva 22. septembra 2000, dakle pre izbora i pada s vlasti vladajućeg tandema. Za izvođače i publiku nije bilo dileme da su glavni junaci Ona i On, i da je reč o osobenom fenomenu »sumanutosti udvoje« ili »ludilu udvoje«, koji se u stručnoj literaturi definiše kao mentalna zaraza koju čine tri komponente: intelektualna superiornost aktivnog elementa – induktora; zajednički život, relativno izolovan od spoljnjeg sveta i prilična verodostojnost sumanutih tvrdnji. Nakon premijere, na reprizama posle 5.

značajno društveno mesto u državnom sistemu i dozvoli sebi da o svemu odlučuje. Tada nastaju veliki lomovi državnog sistema, velika destrukcija i nesagledive nesreće koje se obrušavaju na većinu stanovništva. Induktor i indukovani sa visina na koje su se popeli voljom jednog dela neodgovornih, frazama zavedenih i iracionalnim željama otrovanih ljudi, dobijaju legitimnost za sopstvenu sumanutost koja može da procveta najbogatijim koloritom«. Svetlana Spero, diplomirani lekar s psihijatrijskim iskustvom i poznavanjem dramaturgije, u seriji tekstova (počev od »Istočno od morala«, Republika br. 251, 16–31. 12. 2000) dalje

opasnost; ona je sasvim jasna: »Moraš nešto da preduzmeš, da se izbaviš iz klopke, da savladaš nemoć (konflikt volje) jer ćeš proći kao Bojana. Razgrađuju sve što si stvorio, raskućiće te i ubiti«. Sudeći po Ivanovom ponašanju, pomenuta »Bojanina poruka« najdublje je motivisala njegove odluke, što odgovara i ranije izloženoj pretpostavci o ličnom motivu za obnovljeni politički angažman. Kada imamo u vidu sve bitne elemente drame o kojoj je u ovom ogledu bilo reči, izvesno je ne samo to da Ivan nije rešio tajnu Bojanine smrti, nego je sam postao žrtva zločina. No, baš taj zločin, uz još neke slične, naprosto vapi za objašnjenjem. I neka nas ne zavara činjenica da aparate sile koja je izvršila zločin nije potegao Stambolić nego Milošević. Nisu oni te aparate ni izmislili ni stvarali već su ih nasledili kao deo aparature vladanja. Famozna Osma sednica nije nekakva »nulta tačka«. Ta aparatura im nije smetala kada je primenjivana prema drugima (raznim »neprijateljima«), dok su osvajali vlast. A kada

ukidanjem vlasti mogu ukinuti i s njom povezani aparati sile i zločini. Neka mi bude dopušteno da na kraju ovog razmatranja kažem i nešto što nije inače baš neka novost, a to je da je suštinska pretpostavka za obuzdavanje ubilačkih nagona, pa i samih zločina, spremnost i sposobnost za kritičko suočavanje s konkretnim oblicima i akterima sile i nasilja. Za takvo suočavanje neophodno je, takođe, da svaki pojedinac neprestano »radi na sebi«, na šta već dugo i umesno upozorava tradicija humanističke antropologije. Da bi se čula i intelekt zaista pročistili potrebno je neprestano duhovno naprezanje kako bi se bilo zaista slobodna i autonomna ličnost. Možemo se, doduše, i odreći takvih ambicija i napora, verujući da nas voda može oprati od svih zala kojima smo okruženi. (Ovo utoliko pre ako se povinujemo svakodnevnim napadnim ponudama raznih deterdženata.) Bez snažnijeg i odlučnijeg intelektualnog i moralnog napora nema ni katarze. Bez slobodnog oblikovanja vlastite ličnosti, a i šire

1 Videti: »Rvanje s identitetom«, Republika br. 212–213, 1–31. maj 1999.
2 Priređivač knjige Slučaj Ivan Stambolić (izd. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2001).
3 Objavljenim u knjigama Put u bespuće (1995), Slučaj Ivan Stambolić (2001), Koreni zla (2002) i Žrtve (2006).
4 Videti o tome: Nebojša Popov, »Vrtlog populističkih revolucija«, Republika br. 302–303, 1–28. februar 2003.
5 Za takav doživljaj postoje brojni izvori, najrečitiji u seriji knjiga publiciste Slavoljuba Đukića, Kako se dogodio vođa (1991), Između slave i anateme (1994), On, Ona i mi (1997) i Kraj srpske bajke (1999).
6 Dušan Janjić, Zapisi iz Srbije, Beograd 2006, str. 96.
7 Zanimljivo je da, kako podseća Politika 16. septembra 2007, istu figuru – »aveti Osme sednice« – koriste i Vojislav Koštunica, 2001, prilikom obračuna u DOS-u, i njegov partijski kolega Slobodan Samardžić prilikom suprotstavljanja »vanrednom stanju« nakon ubistva premijera Đinđića, 2003. godine.
8 Uzmimo za primer to što je Trocki, glavni suparnik Staljinu u borbi za vlast u boljševičkoj hijerarhiji nakon Lenjinove smrti, ubijen mnogo kasnije, 1940, u dalekom Meksiku, kada nije mogao biti realno opasan protivnik svemoćnom vođi partije i države. Avet »trockizma« prizvana je i u Jugoslaviji, kada su u Beogradu, 1973. godine, sudili »grupi trockista«.
9 Kao što su im lični životni putevi bili različiti, razlikovali su se i njihovi pogrebi: Ivan je aprila 2003. sahranjen pored kćerke Bojane, ispraćen od porodice, rodbine i prijatelja, a Slobodan je marta 2006. sahranjen u dvorištu kuće Mire Marković u Požarevcu, uz partijski, poludržavni i polucrkveni ritual, bez prisustva porodice.
10 Videti o tome: Delimir Stišović, Brezova pod Mučnjem, Beograd 2003, i Vukašin Stambolić, Moja Brezova, Beograd 2007.