|
Godina XIX (2007)
|
1-31. oktobar 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Politički delikt – zločin i privilegija Premijer Zoran Đinđić imao je viziju moderne Srbije. Sprečen je da Srbiju brže uvede u red prosvećenih naroda. Kada je u borbi s ogoljenom diktaturom predvodio proteste u svet je odlazila slika o Srbiji koja dolazi. Bio je filozof, Evropejac, demokrata, energičan – najobrazovaniji vladar Srbije u njenoj istoriji. Menjao je stvarnost i gradio novu sliku osramoćene i skoro poklekle zemlje. Lik okrivljenog za atentat na premijera, sagledan u ovom kontekstu, izaziva odioznost. Srbiji je usporen hod i ona, nakon atentata, priznali ili ne, hromo ide prema Evropi. Slike koje su dolazile iz sudnice navodile su na još jedno pitanje – koji je motiv odveo u zločin njegove inspiratore, nalogodavce i izvršioce. Da li je u pitanju iskrivljena slika patriotizma ili se iza patriotizma krije soj malih ljudi, koji svoj patriotizam tretiraju kao i svaku drugu robu. Mogu li ljudi sa takvim monstruoznim planovima i delima biti patriote i navodno zabrinuti za sudbinu države? Ova se pitanja nameću u kontekstu zahteva da se atentat na progresivnog premijera i demokratu, pre svega, sagleda iz ugla koncepta o »privilegovanom političkom deliktu«, naučne koncepcije koja je ušla u krivičnopravnu nauku i krivično zakonodavstvo i dobila pravo građanstva u prvoj polovini 19. veka, u Francuskoj, nakon što se nauka suočila sa gaženjem pravnih načela u političkim suđenjima u vreme Francuske revolucije. Time bi se učinili napori da se prevladaju subjektivni momenti i predrasude koji su, kao i sve velike sudske procese, pratili i ovaj koji se odvijao kod nas. Da li su zločini motivisani političkim motivom najteža krivična dela? Nažalost, ta predrasuda nije pobeđena do danas. Moramo učiniti napor da prihvatimo da su politički delikti izraz političkih sukoba u društvu. Politički zločinac pada, najčešće, u ruke svojih
Međutim, nacional-socijalizam, fašizam i komunizam, svojom pojavom i totalitarnim pogledom na svet doprinose ne samo brisanju političkog delikta kao privilegovanog, već i njegovom proširivanju i na mišljenje, tako da smo se ubrzo suočili s ideološkim deliktom kao najtežim. Pogažena su sva načela i dostignuća koja je liberalna demokratija dostigla u krivičnom zakonodavstvu. Umesto načela legaliteta, političkog delikta kao privilegovanog i sl. uvode se specijalni sudovi za političke krivce i suđenje po zdravom narodnom osećanju. Sagledan kroz prizmu ove koncepcije sudski proces za atentat na premijera imao je određenu, namernu ili slučajnu, nedorečenost. U tom procesu posebno su padale u oči težnja odbrane da suđenje ne dobije političku primesu i težnja advokata oštećene porodice da se rasvetle politički motivi ubistva. Svako je imao svoje razloge, pa je javnost mogla biti i zbunjena o čemu je zapravo reč. Da li je ubistvo premijera politički delikt sam po sebi? Okrivljeni za ubistvo premijera izložio je koncept odbrane, u ispitivanju pred policijom, da je ubistvom premijera obavljao patriotski zadatak. Tada je izjavio: »Ubio sam Zorana Đinđića iz patriotskih razloga kako bih sprečio izručenje naših ljudi, ratnika i istinskih patriota Hagu«. Okrivljeni napušta ovakav koncept odbrane i bira opciju da se brani ćutanjem. Dok okrivljeni ćuti odbrana istrajava na konceptu da nema mesta politici u sudnici i da su premijera ubili neki drugi ljudi. Advokati oštećene porodice ukazuju na političke motive ubistva, ali sa naglaskom da se rasvetli pozadina ubistva i eventualno otkriju nalogodavci u vojno-bezbednosnim, policijskim, političkim i dr. strukturama. Atentat na premijera je, sam po sebi, politički delikt i po prirodi stvari u njegovoj idejnoj i tehničkoj pripremi krije se politički faktor. To je nezaobilazna činjenica. Čak i da kod okrivljenog nije bilo svesti da ubija premijera kao političku ličnost, o tom
Zahtev i insistiranje advokata oštećene porodice na političkim motivima, koji se tiču otkrivanja podstrekača i nalogodavaca, nije imao veći praktičan značaj, jer je u pitanju problem koji su trebali da reše i procesuiraju organi otkrivanja zločina – policija i tužilaštvo, tj. ticao se javne tužbe i njenih nedostataka. Advokati oštećene porodice morali su staviti veći naglasak na političke motive kod samog okrivljenog, da bi se usmeravanjem procesa u tom pravcu pokušao dobiti i odgovor na nerasvetljeno pitanje o nalogodavcima. To je izostalo i odbrani je ostavljen veliki manevarski prostor za opstruisanje političke dimenzije atentata. Međutim, takav pristup odbrane onemogućio je da se u konkretnom procesu tretira pitanje o eventualno privilegovanom političkom deliktu. Kao što je napred rečeno, u nauci je ponuđen odgovor da izvršilac političkog zločina ima pravo na privilegije, pod uslovom da je u predstavi o delu koje vrši imao i predstavu da ubija političku ličnost i da je želeo nasilnu promenu u političkim odnosima. Tako postavljena odbrana bi omogućila borbu za privilegije, iako u našem pravu nema norme o privilegovanom deliktu, jer bi bila opravdana idejno i po prirodnom pravu. Javnost je, i stručna i laička, u svakom slučaju, ostala uskraćena za jednu važnu dimenziju suđenja za političko ubistvo. Neko će reći da tu dimenziju atentator na premijera, s obzirom na društveni kontekst u kojem se ubistvo desilo, i ne zaslužuje, ali je srpsko pravosuđe, ipak, propustilo priliku da se svetu predstavi sa jednim modernim pristupom temi političkog ubistva. Svetu smo mogli ponuditi stara dobra načela i vrednosti, ali...
|
|||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
