|
Godina XIX (2007)
|
1-31. oktobar 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Vašarište kulture Limunacija masivne duhovnosti Šta znamo i ne znamo o srpskim radikalima i njihovim glasačima Onomad su, kako javljaju mediji, srpski radikali promovisali najnoviju knjigu svoga vođe, Vojislava Šešelja, koji se već četiri godine nalazi u pritvoru Haškog tribunala čekajući na suđenje prema optužnici za ratne zločine.Od raznih osobenosti jednog složenog fenomena, pođimo od onoga što izgleda najjednostavnije. Reč je o broju objavljenih knjiga Vojislava Šešelja. Prigodom najnovije promocije pominje se stotina knjiga. Taj broj, međutim, mnogo varira. U jednoj, nedavno objavljenoj knjizi istoga autora (Vojislav Šešelj, Mafijaška pudlica Nebojša Čović, izdanje Srpske radikalne stranke, Beograd 2005) priložen je na 1000. stranici popis 62 naslova autorovih dela. A u istoj knjizi pominju se veoma različite brojke: 93 a i »preko 150 knjiga«. Za jednog doktora nauka i univerzitetskog profesora nije ništa neobično da piše i objavljuje, čak i da je plodan pisac. Uobičajeno je i to da knjige pišu i objavljuju i politički lideri (ako ništa drugo, onda sabrane govore i članke). Neobično je, pak, autorstvo tolikog broja knjiga, neka ih je i najmanje navedenih 62 a kamoli preko 150. Teško je, ako ne i nemoguće naći u istoriji svetske kulture toliko plodnog pisca. To je fenomen koji ni izbliza nije ispitan. A privlači pristalice »lika i dela«. I ne samo da se ne zna pouzdano broj knjiga, nego se još manje zna koliko one vrede, i naučno i politički, i kakvo je njihovo realno mesto u istoriji srpske, a možda i šire kulture. Dokučiti tako nešto daleko premaša pretenzije jednog teksta kakav je ovaj kojim se samo ukazuje na postojanje jednog složenog i zanimljivog fenomena. Neobično je, takođe, masovno prisustvo na promocijama Šešeljevih knjiga. One se priređuju ne samo u Domu sindikata, koji može da primi preko hiljadu ljudi, nego i u Centru »Sava« s višestruko većim kapacitetom. I to je zagonetan fenomen. Nije poznato da u Srbiji ima baš toliko mnogo ljubitelja knjiga koji će masovno doći već na samu njihovu promociju. Doduše, i na sajmove knjiga masovno se dolazi, ali ti dolasci nisu jednoznačni, ne odaje se pošta samo jednom autoru i samo njegovim knjigama. I sajam knjiga je, doduše, neki oblik tržišta kulture, čak i šarolikog vašara, ali vašarište oko Šešeljevih knjiga nije šaroliko, ima samo jednu boju – radikalsku. Uvažavanje, čak divljenje svom »vođi i učitelju« sasvim dominira radikalskim priredbama. Ostavljajući po strani ideološka i politička merila, u prvi plan dospevaju merila tržišne uspešnosti. Ponuda je manje sporna od potražnje. Ove knjige verovatno kupuju oni
Ne znamo bogzna šta o duhovnoj koristi od čitanja Šešeljevih knjiga. Sudeći po maniru javnih nastupa njegovih najvernijih i najagilnijih sledbenika, bilo je dovoljno samo da posmatraju i oponašaju nastupe svoga vođe – brutalno i psovačko ophođenje s neistomišljenicima i nasilničko ponašanje (pretnje oružjem, gušanje i rvanje, polivanje vodom, čupanje mikrofona, kidanje žica i sl.). Mogli su da usvajaju i obrasce samouverenog ponašanja moćnika, ne samo kao opozicionog vođe nego i visokog funkcionera vlasti. Mogli su da oponašaju i način manipulacije raznim informacijama iz neproverenih i tajnih izvora, kojima se obično blate politički protivnici. A impresivni su bili i nagli zaokreti, od krajnje satanizacije do takođe zamašne sakralizacije izvesnih vođa (recimo, Slobodana Miloševića i Mire Marković). Za oponašanje proslavljenih vođinih manira nisu baš nužne knjige kao lektira za podučavanje i vežbanje veština. O tome svedoče brojni prizori TV prenosa raznih skupštinskih i drugih sednica, na kojima radikalski prvaci prednjače po ignorisanju elementarnih normi pristojnog ponašanja. Ipak, knjige su, izgleda, korisne kao vidljiv dokaz moćne podloge radikalskog delovanja, izgleda kao da su »od brda odvaljeni«, pa makar to bilo i brdo knjiga. Ako i nije neka planina, svakako je nešto pozamašno (»zorli kabasto«), što je u određenom delu naše tradicije na visokoj ceni. Tako ovde brdo knjiga dobija izgled masivnosti duhovne moći radikalskog kolektivnog duha. Tome treba dodati i lične podvige vođe, kao što je recimo pobeda nad jednim od najboljih i najplodnijih srpskih književnika, Borislavom Pekićem, na izborima za narodnog poslanika i to u beogradskoj opštini Rakovica koja je dugo važila za bastion radničke klase. Ovde spadaju i brojni verbalni megdani koji su pribavili popularnost radikalskom vođi. Inače, pouzdanijih dokaza bilo kakve duhovne superiornosti ovog vođe i njegovih sledbenika, u stvari, i nema, ili još nisu otkriveni, a malo ko ih i traži, pa ostaje da se njihovim uspesima uglavnom čudimo. Čudnovato je za mnoge posmatrače uspona moći i popularnosti radikala i to što imaju veliki broj glasača (standardno oko trećine, ponekad i znatno više). Barem deo razloga tome traži se u istrajnosti »tvrdog jezgra« vođstva i čvrsto organizovanih i disciplinovanih sledbenika. Ne treba izgubiti iz vida ni umanjenu konkurenciju. Pre svega, padom s vlasti Miloševića oslabilo je dominirajuće jezgro nacionalističke ideologije. Zatim, u opozicionom nacionalističkom taboru dugo je bio najmoćniji Vuk Drašković sa mnoštvom svojih sledbenika, ali i oni ubrzano nestaju s javne scene. Nestale su i, izvesno vreme, glasne, uticajne i slavljene »najumnije srpske glave« koje su predvodile DEPOS. Tako su radikali sticali sve veći uticaj i moć, da bi se ponudili i kao neumitna buduća vlast u Srbiji. Oslonce rasta moći radikala, svakako, valja tražiti ne samo u već opisanoj kolektivnoj duhovnosti nego i u snalažljivosti, ma koliko to izgledalo neobično spram rasprostranjene slike o njihovoj dogmatičnosti i rigidnosti. Kada procene da veće koristi imaju od uzdizanja obnove monarhije oni su monarhisti, a kada procene da od toga nema veće koristi prsiće se kao republikanci. Kada uzme maha ratničko raspoloženje hvaliće se ratničkim junaštvom i šepuriti titulama četničkih vojvoda, a kada poraste pritisak da se utvrde odgovornosti za ono što su činili na ratištima prenemažu se da su sve vreme bili u kancelarijama. Kada su verovali u svoju rastuću moć pretili su čitavom svetu da će ga osvojiti, a kada »naiđu na tvrdo« trse se inatom čitavom svetu, a svoga vođu proglašavaju za najvećeg srpskog »prkosnog junaka«. Vešti su i u dramatizaciji Šešeljevih nevolja u zatvoru i podršci njegovom nadgornjavanju sa sudom i zatvorskim vlastima, ali ne kriju zadovoljstvo uspešnim preganjanjem u pribavljanju što više povlastica i gomile novca za organizovanje odbrane svoga vođe i komforniji život njega samog i njegove porodice. Izvore i oslonce moći radikala, svakako, treba tražiti i izvan velegradskih (Beograd i Novi Sad, na primer) vatrometa njihove masivne i masovne duhovnosti. To su impresivnije priredbe od seoskih vašara i palanačkih limunacija o kojima je svojevremeno pisao Stevan Sremac. U moderna vremena baš to ima veliki uticaj na javno mnenje i ponašanje birača. Od velikog uticaja je i njihova zamašna penetracija u lokalne i centralne vlasti, što im donosi zamašne prihode i realnu mogućnost da »zadužuju« sadašnje i buduće pristalice zapošljavanjem i kakvim-takvim »davanjima« koja u uslovima rasprostranjenog siromaštva izgledaju kao golema dobit. Moći pridonosi i vešta demagogija. Kao što su nekada uspevali da razne traume građana objedine u sliku o Srbima kao žrtvama drugih nacija, okolnih i udaljenih, tako odnedavno i sva inače razumljiva socijalna nezadovoljstva usmeravaju ka drugima, na vlasti ili u opoziciji, nudeći se kao jedini istinski borci protiv krađe, pljačke, pa i zločina. Sve će ih u aps, kada dođu na vlast. Na rast njihove masovne prihvatljivosti znatno utiču i razni analitičari koji ubeđuju »sabornu naciju« da mora disati na oba plućna krila, i na radikalsko, tvrdeći kako su oni evoluirali u – pristojne građane, čak i demokrate. Ako o svemu rečenom već ponešto znamo, manje su poznati razlozi za pravljenje raznih koalicija s njima, pa i za »kohabitaciju«. A kada zatreba, radikali se uzimaju kao reper za demonstraciju superiornosti u prihvatanju »evropskih standarda«. Inače, stvarnih i pravih razgraničenja i protivstavljanja jedva da ima. Ne samo u politici nego i u kulturi. To što se radikali povremeno koriste kao »neugodni rođak« kojeg obično valja skrivati a pokazati ga tek radi vlastitog probitka samo je jalovi produžetak inače poznatog folklora. Opis jednog fenomena, dabome, nije ni izbliza njegova analiza. Ukoliko je opis njegovih najprimetnijih kontura tačan, što je bila ambicija ovog teksta, nadam se, neće izostati ni preko potrebna istraživanja i analize.
|
|||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
