Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XIX (2007)

414-415

1-31. oktobar 2007.

Republika

Zbivanja

Kraj lošeg početka

Pravo pitanje više nije šta će biti sa Kosovom nego šta će biti sa Srbijom

Mirko Tepavac

Što je od početka pogrešno, teško se samim tokom vremena može popraviti.
Stara latinska poslovica

Naš pogrešan početak sigurno nije još od Kosovskog boja, tada su se i Albanci, zajedno sa Srbima, borili protiv Turaka. Biće pametnije da se presudni uzroci potraže u pogrešnim procenama i odlukama državne politike tokom nekoliko poslednjih decenija.
Ima li Srbija snage da konačno razdvoji iluzije od stvarnosti? Sumnjam da među trezvenijim političarima ima mnogo onih koji iskreno veruju da Kosovo može, kao nekad, ponovo biti »srpsko«. Možda je još manje onih koji misle o tome šta će nastati kad se nezavisnost Kosova, uprkos neodgovornom raspirivanju iluzija, uskoro ipak i dogodi.
Nema srećnog kraja na ovako nesrećnom putu kojim se bahato zaputila Miloševićeva Srbija. Sve nade da Kosovo neće biti nezavisno položene su u ruski veto i nejedinstvo EU. Kosovski problem je tako istrgnut iz ruku srpske države i njene diplomatije, a ona se, kratkovidošću vlastoljubivih državobranitelja, sada svela na bespomoćnog korisnika promene odnosa snaga između Rusije i Amerike.Tim pre što naše očekivanje i nije samo da nam se, nakon osam godina odvojenosti, »ne otme« Kosovo, nego da nam se vrati! (Samo teritorija, Albance ne tražimo.)
Premijer Koštunica je (Danas, 12. jul 2007) visokim tonom zapretio: »Važno je da Vašington zna da Beograd nikada neće prihvatiti da mu se otme veliki deo teritorije«... »svaka zemlja koja bude podržavala pokušaj da se od Srbije otme KiM mora da

računa na pogoršanje međusobnih odnosa«. Ako bi seruski veto, u koji su položene sve naše nade, zbilja i dogodio, teško da bi bio u pravom interesu Srbije. Mogao bi da oteža, odloži, pa možda čak privremeno i onemogući nezavisnost Kosova, ali ne bi mogao da ga vrati Srbiji. Za tako nešto nema dovoljno ni snage
		Ako bi seruski veto, u koji su položene sve naše nade, zbilja i dogodio, teško da bi bio u pravom interesu Srbije

ni spremnosti, ni srpskih ni ruskih dobrovoljnih davalaca krvi. Uostalom, to nam čak ni sama Rusija ne obećava.
Nacionalističko jednoumlje dovelo je Srbiju u položaj da sada više nije faktor rešenja, nego bespomoćni klijent ruske advokature, kojoj će plaćati troškove ovakve odbrane, bez obzira na rezultat. Istorija je čudnovati splet logike i apsurda: komunistička Jugoslavija se polovinom prošlog veka suprotstavila ruskom velikodržavlju, braneći svoj državni suverenitet, a danas srpsko-pravoslavna Srbija, izgovarajući se Kosovom, podređuje svoj suverenitet potrebi obnove ruskog velikodržavlja u sve oštrijem nadmetanju sa Zapadom.
Sve ovo pre može dovesti do »nadgledane nezavisnosti« Srbije, nego što će onemogućiti nezavisnost Kosova. U takvoj riskantnoj igri samo Rusija ništa ne može da izgubi, čak i ako Srbija izgubi sve! Zato sve treba učiniti, pa i žrtvovati, da se odluka o Kosovu donese u SB, bez ruskog veta, pošto se premijerova vlada brzopleto i neobazrivo i suviše obavezala na, za nas nesagledivo štetnu, redukciju odnosa sa zemljama koje budu priznale nezavisnost Kosova, među kojima će, pored Amerike, sigurno biti skoro sve evropske države, uključujući zemlje regiona, pa i naši susedi. A pitanje treba da se rešava kao srpsko-albansko i evropsko, a ne rusko-američko.
Više puta je i u Beogradu i u Briselu demantovana uslovljenost približavanja EU rešavanjem kosovskog problema. Ali, objektivno, hteli – ne hteli, dilema zaista jeste: ili Kosovo ili EU. Tako misli i srpska vlada, kada DS i DSS-ov pregovarač L. Kojen (a nije jedini među zvaničnicima) kaže: »Bez Kosova Srbija nema šta da traži u EU«, iako bi

moralo da bude jasno da baš EU najviše može da nam pomogne. U prevodu na srpski to glasi: ako već moramo da izgubimo Kosovo, onda makar da se otarasimo EU. I indignirano odbijanje ulaska u NATO, a tamo još nismo ni pozvani, u suštini je odbijanje približavanja EU. Samo što je lakše reći »nećemo u omrznuti NATO«, nego »nećemo u EU«, koja podrazumeva standarde demokratije ljudskih prava, koji nam ne odgovaraju, jer je najvažnije da na sledećim izborima ne dovedu u pitanje vlast u Srbiji.
Da li je takav tok samo diplomatska improvizacija ili promišljena državna odluka? Ko je i kada, u Vladi ili nekom stranačkom vrhu, doneo tako strategijski krupnu odluku?
Nije li u pitanju i dramatična promena spoljnopolitičke orijentacije države Srbije?
Postojao je odavno, da ne kažem oduvek, pouzdaniji način

da Srbija očuva integralno zajedništvo sa Kosovom da je njenim nacionalnim vođama dobro građana bilo preče od liderske popularnosti i opstanka na vlasti. Možemo li da zamislimo da prosperitetna, miroljubiva i demokratska Srbija, očišćena od miloševićevskog velikodržavnog nasilja i ratnog zločina, kao reformski šampion i »lider na Balkanu« (Tadić) – saradnički naslonjena na integraciju sa susedima i blagonaklonost EU – ubrzano dostigne zavidno visok stepen ekonomskog i demokratskog razvoja. Pa da kosovski Albanci, ako ne baš zažale što su nestrpljivo insistirali na nezavisnosti, a ono bar zaključe da ih isključivost (kao, uostalom, i Srbiju), antagonizira sa njihovim sugrađanima druge vere i nacije, balkanskim okruženjem, pa i samom EU, koja ih posvađane i sukobljene neće primiti u svoju zajednicu.
Iluzija? Ne! Iluzija je bila da se dva miliona Albanaca, kojima je brutalno ukinuta svaka autonomija, moglo silom, pozivanjem na svetinju suvereniteta i teritorijalnog integriteta, zadržati u državnom okviru Srbije. Nema države u svetu, u Evropi sigurno ne, koja bi mogla silom da zadrži pod svojom ingerencijom dva miliona ljudi, koji složno i odlučno to ne žele. Da je, bez odlaganja, kraj Miloševića bio početak pomirenja i direktnog dijaloga.
Sporo? Jeste, pogotovu za one koji su uvek bili skloniji olako obećanoj brzini nego strpljivom nastojanju na pomirenju i toleranciji. Za one kojima je uvek pamet bila više u snazi nego snaga u pameti. A samo tako postupajući Srbija ništa ne bi mogla da izgubi, čak ni ako ne bi postigla maksimalni cilj. Prosperitetna Srbija može ponovo steći uticaj na multietničko Kosovo, ali nikada više državnu suverenost nad njim.
A oslobođeni iluzija i mitova mogli bismo, makar sami sebi, da kažemo: pa neka Kosovo bude koliko god hoće nezavisno, neka se zove kako hoće, samo neka bude tolerantno, otvoreno, demokratsko i prijateljsko, za sve koji tamo žive i sve koji tamo žele da dođu, posluju ili tuda samo prođu. Razume se da bi i Srbija morala da bude isto takva, jer sa teretom kosovske mitomanije teško da to ikada može biti. I kosovski državotvorci su mnogo više mogli da doprinesu željenoj nezavisnosti da su isključivost prema Srbima i nealbancima odlučno zamenili tolerancijom, umesto što su amnestirali svoje ekstremiste i pouzdali se u osionu, mada oslabljenu silu Bušove Amerike.
Kosovo nikad nije bilo ni samo srpsko, ni samo albansko. »Uvek je bilo i uvek će biti srpsko« (Koštunica, nebrojeno puta), samo onoliko koliko Srbija bude umela da mu bude potrebna za emancipaciju i razvoj. Srbe i Albance je, ne samo geografski nego i

sudbinski, povezao bog a ne carska i vladarska samovolja. Treba izvući pouku iz gorkih iskustava poslednjih decenija: u meri u kojoj se Srbija degradirala u ratovima i propadanju, u toj meri je gubila i Kosovo. A definitivno, kad ni posle Oktobra nije smela ni htela da iskreno, glasno i jasno osudi Miloševićeve zločine na
		Teritorije su vrlo važne samo kad je manje važno šta se događa sa ljudima na tim teritorijama

Kosovu, pa je osuđena da i sada plaća njegove rasipničke račune i dalje se degradira u samoobmanama i hipokriziji.
Umesto da nezavisnost Kosova uslovljava najvažnijim preduslovom, najjačim svojim argumentom – pravima Srba na bezbedan povratak i slobodu, srpska vlada se bavila samo iluzijom očuvanja državnog suvereniteta nad teritorijom »južne srpske pokrajine«. I bezobzirno se služila kosovskim Srbima kao svojim instrumentom i upotrebljava ih da oni na svoju štetu opslužuju državne ambicije Beograda. Pa i danas otežava njihov opstanak zahtevom da ne učestvuju na kosovskom izborima. Ne dopušta ulazak Srba u kosovski parlament, a ne zove Albance u srpski. Kao da joj nije stalo ni do Srba, nego samo do teritorije koju oni, kao mrtva straža, čuvaju za Srbiju. Teritorije su vrlo važne samo kad je manje važno šta se događa sa ljudima na tim teritorijama. I kosovskim Albancima bi imali pravo da prigovorimo: godinama ste (pre Miloševića) pod Srbijom, u Velikoj Jugoslaviji živeli i napredovali kao manjina. Zašto vam je sada teško da tolerantno živite sa Srbima na Kosovu kad ste većina.
Sa lažno patriotskim sloganima u stilu »život damo, Kosovo ne damo« najuspešnije se za preuzimanje vlasti spremaju Miloševićevi i Šešeljevi nastavljači, baš oni koji su najviše doprineli da Srbija izgubi Kosovo, pa sada vijaju po Srbiji izdajnike i strane plaćenike, i ne pristaju na Evropu dok ne odbranimo Kosovo. Najviše njihovom zaslugom Kosovo sada više određuje budućnost Srbije nego što Srbija odlučuje o sudbini Kosova. Šta li će još da gori, kad je već goreo Hilandar!
Maksimalizam na koji smo se neodgovorno obavezali krajnje je suzio manevarski prostor svake racionalne diplomatije, jer nikakva diplomatija ne može da spase ono što upropašćuje pogrešna državna politika. Dosta je sitnog taktiziranja, potrebni su odlučni i hrabri državnički potezi.
Da srpska nesreća ove, 2007, ne bude veća od one 1389. godine.
Pravo pitanje više nije šta će biti sa Kosovom, nego šta će biti sa Srbijom!


	Zbivanja	Srbija i Amerika nastavljaju izgubljene ratove

Republika