|
Godina XIX (2007)
|
1-30. septembar 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Dokumenti
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Pismo bez odgovora Glavnom i odgovornom uredniku Pravoslavlja Gospodinu protonamesniku Miodragu M. Popoviću Kralja Petra br. 5, Beograd Poštovani gospodine uredniče, Pamfletom i uvredama protiv knjige i nauke Kako je njegovo preosveštenstvo gospodin Atanasije (Jevtić) "prikazao" knjigu Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua Otkako je, početkom jula o. g., izašla iz štampe moja knjiga pod naslovom Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua i podnaslovom "Mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu", u našoj svetovnoj i crkvenoj štampi pojavilo se više različitih osvrta na nju.Najpre su to bili korektni i afirmativni prikazi, objavljeni u Politici, Večernjim novostima, Reviji 92 i nekim drugim novinama. Uz prikazivanje sadržaja knjige, u njima se naglašavao značaj istraživanja zatočeništva dvojice visokih dostojanstvenika Srpske crkve i ostalih njenih sveštenika u zloglasnom koncentracionom logoru Dahau. Rezultati istraživanja izneti u toj knjizi pozitivno su ocenjivani, kao novo, naučno vredno i uspešno osvetljavanje ovog interesantnog i važnog pitanja iz naše novije prošlosti. Osvetljavanje koje je, konačno, šest decenija posle završetka Drugog svetskog rata, skinulo veo tajne s ovog zatočeništva i razrešilo mnoge sporove i dileme oko njega. Isticalo se i da knjiga donosi mnoge nove podatke, odnosno saznanja o ovom pitanju (posebno o velikom broju sveštenika-zatočenika ovog logora, o njihovoj nacionalnoj, konfesionalnoj, starosnoj i drugoj strukturi, kao i podatke o svim sveštenicima i monasima nekadašnje Jugoslavije među njima). Ubrzo su se, međutim, počeli pojavljivati i osvrti na moju knjigu sasvim suprotnog karaktera. Prvi je napisao protođakon Ljubomir Ranković, u Večernjim novostima, 13. 08. 2006, drugi prota Dragan Terzić u Reviji 92, 15. 08. 2006, a treći njegovo preosveštenstvo episkop Atanasije (Jevtić), u Pravoslavlju, 15. 09. 2006, na stranicama 6-9 (+ 10-12). Svakom čitaocu će, naravno, pasti u oči činjenica da autore negativnih osvrta povezuje njihovo teološko obrazovanje i svešteničke funkcije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kada je u pitanju odnos prema mojoj knjizi i prema mojoj malenkosti, među njima postoji jedna, naizgled značajna razlika. Prva dva autora su, naime, dozvolila sebi tu slobodu i pravo da o mojoj knjizi pišu iako je nisu ni pročitali. Treći autor (poznat našoj javnosti ne samo kao episkop, već i kao profesor i pisac mnogih teoloških i drugih rasprava) nije ponovio tu grešku, ali je, začudo, došao do vrlo sličnih ili identičnih zaključaka kao njegovi prethodnici. Stvar je toliko interesantna da bi mnogi ljudi mogli da zaključe u sledećem stilu: "Čitao - ne čitao, isto ti je!", ili: "Da bi o nekoj knjizi mogao da raspravljaš, nije potrebno da je (pro)čitaš. Dovoljno je da znaš ko je njen autor. Pa, ako ti se autor, zbog nečega, ne sviđa, onda je jasno da njegova knjiga ne može dobiti ni prelaznu, a kamoli neku bolju ocenu". Kao autor gore pomenute knjige ja sam, nažalost, došao do ovakvog zaključka posle čitanja teksta episkopa Atanasija, pod naslovom "Beše li konclager Dahau u Evropi - 'Milosrdni anđeo' za Srbe sa Balkana" i nadnaslovom "Kad udbaš piše istoriju Srpske Pravoslavne Crkve pod naslovom Tajna Dahaua - mit i istorija". Taj tekst je zauzeo čitave četiri stranice lista (6-9), a prati ga i tekst jednog drugog autora na tri stranice (10-12), uz koji se ponovo govori o mojoj knjizi. U vezi sa tekstom gospodina episkopa, ja bih, kao odgovor, mogao da napišem ne samo isto toliko dugačak tekst, nego i mnogo duži i da argumentovano odbacim sve njegove značajnije teze i zaključke. Ja sam, međutim, odlučio da to ne činim iz dva razloga. Prvo, zato što se u mojoj knjizi već nalaze odgovori na skoro sve te teze i zaključke, pa nema smisla da to prepričavam. Knjiga je objavljena i stoji na raspolaganju svima koje ova tema interesuje da se sami u to uvere. Drugi je razlog vezan za činjenicu da g. episkop u tom svom velikom tekstu nije, u stvari, ni govorio o mojoj knjizi, već o meni, kao da je važnije ko sam i kakav sam ja, nego šta sam napisao i šta tvrdim u pomenutoj knjizi. Znajući g. episkopa kao čoveka od pera i knjige, a uverivši se da je moju knjigu zaista pročitao, ja sam očekivao da će on čitaoce Pravoslavlja najpre ukratko upoznati sa njenim sadržajem, pa da će, potom, preći na njenu kritiku. To bi, po meni, bio nekakav red i dobar običaj, s obzirom na to da je knjiga nedavno izašla i da je, verovatno, mnogi čitaoci Pravoslavlja nisu imali u rukama, niti su čitali neki njen prikaz. Gospodin episkop se, međutim, zbog nečega, oglušio o taj red i običaj, ostavivši čitaoce Pravoslavlja prikraćenim za te osnovne i neophodne informacije o predmetu svog osvrta. Pošto taj svoj postupak nije našao za shodno da objasni, ja pretpostavljam da ga on pravda svojim stavom da je moja knjiga "prilično pamfletska", tj. da spada u nekakvu propagandnu, a ne u ozbiljnu, naučnu literaturu. Pa da ga, zbog toga, i ne obavezuje na bilo kakvo prikazivanje. Ako je ova moja pretpostavka tačna, onda ne mogu a da ne napomenem sledeće. Čak i da je g. episkop u tom pogledu u pravu - a ja sam duboko uveren da nije - čitaocima njegovog osvrta nikako ne bi smetale elementarne informacije o sadržaju knjige na koju se osvrće. Naprotiv. Svoju odluku da ne ulazi u klasičan prikaz moje knjige g. episkop je potvrdio izjavom da on i nema nameru da "ovde" kritički pretresa moju knjigu, već da "će(mo) povodom nje postaviti samo neka umesna pitanja". A iz prvog od tih pitanja, kao i iz sveg ostalog njegovog teksta jasno je da je glavni cilj njegovog osvrta bio da napadne i diskvalifikuje mene, kao autora knjige i ličnost, ne bi li, tako, pokušao da obezvredi knjigu i odvrati čitaoce Pravoslavlja od njenog čitanja. (Zar u tom pogledu nije indikativna već činjenica da g. episkop pun naslov moje knjige nije pomenuo nijednom u svom osnovnom tekstu, već je to učinio u jednoj fusnoti, koju će mnogi stariji čitaoci teško moći da pročitaju?) Pre nego što pređem na te napade hoću da se osvrnem na nekoliko teza g. episkopa, kojima se on, ipak, više indirektno nego direktno i bez nekog logičnog redosleda odredio prema mojoj knjizi. Prvo na njegov stav da "nikakve 'tajne' ni 'mita' nema oko stradanja Patrijarha Gavrila i Episkopa Nikolaja" u Dahauu. Zbog toga su, po njemu, i moje istraživanje i moja knjiga ne samo suvišni nego i zlonamerni. Ako zaista veruje u to što je napisao g. episkop duguje i meni i čitaocima Pravoslavlja odgovore na neka vrlo interesantna pitanja u vezi s odnosom Srpske crkve i svojim odnosom prema istraživanju zatočeništva dvojice velikodostojnika u Dahauu. Najpre, zašto se čitavih šest decenija, tj. sve do pojave moje knjige, nije pouzdano znalo ni kad je započelo, ni koliko je trajalo njihovo zatočeništvo u Dahauu (iako su oni preživeli to zatočeništvo i pričali svojim saradnicima o tome posle oslobođenja)? Zatim, zašto, sem jednog kratkog teksta iz davne 1945. nije bilo nijednog konkretnog i preciznog opisa objekta u kojem su bili smešteni ili bar naziva tog objekta i neke njegove fotografije? Zašto su crkveni autori tvrdili da su oni prošli kroz "pakao" tog logora, bez navođenja bilo kakvih konkretnih opisa njihovih stradanja u njemu? Zašto g. episkop ili bilo ko drugi iz Srpske crkve nije reagovao na evidentne neistine u više puta ponavljanim i objavljivanim tvrdnjama protođakona Lj. Rankovića i drugih autora da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili "jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nacista i koji su prošli pakao logora Dahau"? Zašto nam istoričari Srpske crkve ili drugi njeni istraživači nisu ponudili nijednu ozbiljnu raspravu o svemu tome, kao ni o sudbinama ostalih, tj. "običnih" sveštenika, monaha i činovnika Srpske crkve u Dahauu? I, na kraju, zašto nije bilo ni ozbiljnih istraživanja o sudbini dvojice velikodostojnika od njihovog izvođenja iz Dahaua do kraja Drugog svetskog rata? Da su to uradili istoričari Srpske crkve, naravno, na ozbiljan i istoriografski utemeljen način, moja knjiga, zaista, ne bi bila potrebna i ove i nekih drugih polemika ne bi bilo. Tvrdnju g. episkopa da je "svejedno" koliko su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili u Dahauu ne smatram, nažalost, ozbiljnom i dovoljno promišljenom. Da je pročitao knjige Dušana Lalevića ili drugih logoraša Dahaua, ili da je čuo njihova svedočenja o mučenjima kojima su bili izloženi, on, verovatno, ne bi smatrao da je svejedno je li neko u tom logoru proveo mesec-dva ili 10, 20 ili više meseci. Da je, recimo, prota Milan Petković bio manje od 28 meseci logoraš Dahaua on bi verovatno doživeo njegovo oslobađanje i kraj Drugog svetskog rata. Ista je stvar i sa preko 1000 stranih sveštenika koji su ostavili svoje kosti u tom logoru. To što, kako izgleda, uz g. episkopa i mnogi drugi u Srpskoj crkvi misle da je svejedno koliko su dugo pomenuti velikodostojnici bili zatočeni u Dahauu objašnjava, donekle, činjenicu da su u toj crkvi tolerisane sasvim različite tvrdnje o trajanju tog zatočeništva. Tako je jedan sadašnji episkop svojevremeno izjavio da je episkop Nikolaj bio poslat u taj logor već na početku Drugog svetskog rata. Po drugom episkopu, on i patrijarh Gavrilo proveli su celu okupaciju Jugoslavije u Dahauu. Po jednoj monahinji, episkop Nikolaj je pisao i slao pisma iz Dahaua u novembru 1943. Po nekim, takođe crkvenim autorima oni su u Dahau odvedeni tek februara 1944, a po drugima krajem septembra te godine. Itd., itd. Zar bilo kome može da bude svejedno šta je od svega toga prava istina? Pa čemu bi, onda, služili istoričari kada bi bilo svejedno šta se kada desilo? I kako bi nam izgledala istorija kada bismo pristali na ovakvo njeno relativizovanje? Uz to, nije svejedno ni to gde su i kako su bili smešteni i kako su bili tretirani pomenuti velikodostojnici Srpske crkve. Da li su bili smešteni u krajnje neljudskim uslovima u pretrpanim drvenim barakama, kao ogromna većina logoraša, da li su terani na prinudni rad, izgladnjivani, postrojavani na zloglasnom Apelplacu i satima izlagani kiši, snegu, suncu i batinama, ili su imali znatno drugačiji, tj. blaži tretman i sudbinu u tom logoru? To što sam ja ustanovio ovo drugo ne znači nikako (kako insinuira g. episkop) da tvrdim da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili odvedeni u Dahau radi "šetnje" i "provodnje", odnosno radi nekakve "nagrade" i da su bili Hitlerovi "miljenici" (kako mi je, takođe bez ikakvog osnova, pokušao da pripiše jedan drugi oponent). Ja sam u knjizi naglasio da su oni bili zatočenici Trećeg Rajha, ali zatočenici sa posebnim tretmanom. Nacisti su ih sami nazivali "počasnim zatvorenicima" ("Ehrenhaeftlinge"). G. episkop mi, inače, mnogo zamera zbog upotrebe tog izraza, smatrajući ga, kako izgleda, nekakvom mojom izmišljotinom, i to, naravno, zlonamernom i omalovažavajućom, ne samo za pomenute velikodostojnike Srpske crkve nego i za čitav srpski narod. Otuda, verovatno, i onakav naslov njegovog osvrta? Istina je, međutim, sasvim drugačija. Uz nacističke funkcionere, izraz "počasni zatvorenici" najčešće su upotrebljavali i sami logoraši Dahaua, koji su posle rata objavili svoja sećanja ili studije o tom logoru. Nemački autori upotrebljavaju, uz njega, i izraz "Sonderhaeftlinge" (= specijalni ili naročiti zatvorenici), a engleski "special prisoners" i "VIP-prisoners". Svi ti izrazi označavaju one zatvorenike koji su nacistima bili, iz nekih razloga, veoma značajni, pa su ih izdvajali iz mase ostalih, običnih zatvorenika, odnoseći se prema njima s uvažavanjem, odnosno počašću. (Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu, naravno, bili jedini počasni "zatvorenici" u Dahauu.) Upotrebivši ovaj izraz u svojoj knjizi ja sam se, dakle, samo poslužio prevodom najčešće upotrebljavanog nemačkog izraza za tu vrstu zatvorenika Dahaua. Bez ikakvog svog intervenisanja, pa, prema tome, i bez ikakve političke, odnosno propagandne primisli. Zbog toga mi se lamentiranje g. episkopa nad ovim izrazom i prizivanje znalaca nemačkog jezika u pomoć čini ne samo nepotrebnim nego i vrlo tendencioznim. Bio je to, naime, pokušaj dokazivanja mog nepoznavanja nemačkog jezika, s jedne strane, ali i moje navodne zle namere prema pomenutim velikodostojnicima Srpske crkve, pa, čak, i prema celoj toj crkvi, s druge. Ovaj drugi pokušaj odbacujem s indignacijom. Toliko o stavovima g. episkopa u kojima ima nekih elemenata kritike moje knjige i mojih nalaza i zaključaka. A sad o onome što preteže u njegovom osvrtu, tj. o napadima na moju malenkost. Iako znam da g. episkop važi za čoveka bez "dlake na jeziku", ja moram da kažem da sam krajnje neprijatno iznenađen, čak zaprepašćen stilom, rečnikom i nivoom njegovog napada na mene. Uzevši moju knjigu samo kao povod, odnosno kao zgodan šlagvort za svoj nastup, on je izlio na novinsku hartiju toliko žuči, zlobe i netolerancije prema jednom svom neistomišljeniku da je to, ne samo po mom mišljenju, više nego čudno za jednog visokog crkvenog funkcionera i intelektualca i za jedan verski list. Toliko ružnih kvalifikacija i epiteta, toliko omalovažavanja, nečasnih insinuacija i kleveta na svoj račun ja u svom životu nisam pročitao, odnosno dobio ni od koga. I to samo zato što sam odlučio da objavim neke rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, koji se njemu nisu dopali. Pri tom podvlačim da se ta istraživanja ne odnose samo na istoriju Srpske crkve već i na našu nacionalnu istoriju, kao i na istoriju jugoslovensko-nemačkih i srpsko-nemačkih odnosa. Pošto bi mi trebalo puno prostora za komentarisanje svih kvalifikacija kojima me je "počastio" g. episkop, osvrnuću se samo na one dve koje je najčešće upotrebljavao. Već u nadnaslovu svog osvrta on me nazvao udbašem, pa je to ponovio mnogo puta, samostalno ili uz neke druge epitete, računajući, valjda, da je to najcrnja diskvalifikacija koja se za nekoga, u ovom našem društvu, može izreći. Kao da je nekadašnja UDB-a proglašena zločinačkom organizacijom, pa su, onda, svi njeni pripadnici, već po definiciji, zločinci i neprijatelji srpskog naroda i društva. Ne ulazeći, ovde, u dalju raspravu o toj službi, jer je ni u knjizi nisam nijednom pomenuo, moram da skrenem pažnju g. episkopu i čitaocima Pravoslavlja na jednostavnu, lako proverljivu činjenicu da ja nikada nisam radio u službi pod tim nazivom. Onda kada je ona temeljno reorganizovana i kada je promenila naziv u Službu državne bezbednosti, skraćeno SDB, ja sam još bio srednjoškolac. Tek posle završenog fakulteta ja sam se
Na kraju, ne verujem da mu je promakla bar informacija o tome da sam još pre jedanaest godina objavio studiju iz naše novije diplomatske istorije, pod naslovom "Vatikan i slom Jugoslavije u Drugom svetskom ratu", iz koje su mesecima objavljivani feljtoni u Politici, Večernjim novostima i banjalučkom Srpskom glasu. S tim u vezi interesantno je pitanje zašto me tada g. episkop nije nazvao "novopečenim" i, uz to, i "udbaškim" istoričarem i zašto mu moje bavljenje saradnjom sveštenstva Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i samog vrha te crkve s ustaškim pokretom nije smetalo? Ostalim kvalifikacijama g. episkopa na moj račun neću da se bavim jer one, zaista, ne zaslužuju ozbiljan komentar. Pitam se samo kako je jedan episkop Srpske crkve i intelektualac dozvolio sebi da napiše toliko ružnih, zlobnih i uvredljivih izraza i da tako svoj osvrt spusti na sasvim prizeman i psovački nivo? Rado bih odustao i od komentarisanja brojnih insinuacija na moj račun, ali ću na neke, ipak, morati da se osvrnem, da čitaoci Pravoslavlja ne bi ostali pogrešno informisani i da bih, koliko-toliko, odbranio svoju čast, na koju je g. episkop tako beskrupulozno nasrnuo. Prva insinuacija (lat. = podmetanje, podvala, vešto izvedena kleveta) g. episkopa da je moja knjiga primer nekakve propagande, organski je povezana sa nekoliko kasnijih, o mojoj navodnoj nedobronamernosti, lukavosti, pristrasnosti, pisanju po unapred mi zadatoj temi i, konačno, sa tvrdnjom da ja i "ne piše(m) sa ciljem da izloži(m) istinu", nego da nešto "dokazuje(m) i dokaže(m)". A to što, po njemu, ja hoću da dokažem jeste da je Nikolaj bio "simpatizer četničkog i ljotićevskog pokreta... politički emigrant, kleronacionalista itd." Odbacujući sve te insinuacije kao netačne i krajnje nedobronamerne, podsećam g. episkopa, najpre, na to da ja u ovoj svojoj knjizi nisam pisao samo o episkopu Nikolaju već isto toliko i o patrijarhu Gavrilu, a u dobroj meri i o ostalim sveštenicima Srpske crkve koji su bili logoraši Dahaua. U to se, uostalom, mogu lako uveriti svi oni koji uzmu moju knjigu u ruke. Na drugoj strani nisam pisao detaljne biografije ni patrijarha Gavrila ni episkopa Nikolaja (jer bi to već bila knjiga drugačijeg karaktera). Ono što sam o njima napisao imalo je samo uvodno-informativni karakter i bilo je u funkciji glavnog cilja moje knjige. A taj cilj je bio da pokušam da konačno unesem red u krajnje konfuznu situaciju u našoj novijoj istoriografiji u vezi sa zatočeništvom patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu. Situaciju koju su karakterisale brojne dileme i nejasnoće, odnosno puno nagađanja, neproverenih tvrdnji, očiglednih neistina, kontradiktornosti i mistifikacija. Cilj mi je, dakle, bio da utvrdim istinu o tom zatočeništvu. Uz svo moje uvažavanje za funkciju i zvanje g. episkopa, kao i za njegovu inteligenciju, valjda, kao autor, bolje znam sa kakvim sam ciljem pisao ovu knjigu nego on ili bilo ko drugi. A o tome da li sam uspeo da ostvarim taj cilj prosudiće objektivna stručna kritika, odnosno oni koji knjigu budu pročitali, ne oslanjajući se na pristrasne ocene g. episkopa i nekih drugih nazovi-kritičara. Što se tiče veza episkopa Nikolaja sa Dimitrijem Ljotićem i Dražom Mihailovićem, ja ih u ovoj knjizi nisam mogao zaobići, ali sam i o njima pisao sporadično i kratko, takođe u funkciji boljeg razumevanja onog što se s njim i sa patrijarhom Gavrilom dešavalo u Dahauu i posle Dahaua. A kad je u pitanju činjenica da je episkop Nikolaj bio politički emigrant posle Drugog svetskog rata, ne vidim šta je tu sporno i zašto bi to trebalo dokazivati. Od odgovora na pitanje šta je pravi cilj moje knjige zavisi i odgovor na pitanje g. episkopa ko ovde stvara "mitove" i priča "fraze i legende" o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu. Da li to radim ja ili su, pak, to radili neki drugi, koje g. episkop pokušava da odbrani po svaku cenu? U vezi s tim moram da upozorim čitaoce Pravoslavlja na još jednu vešto plasiranu dezinformaciju g. episkopa. Po njegovoj interpretaciji, ispada da sam ja proglasio "tajnom" ne samo ono što se dešavalo sa velikodostojnicima Srpske crkve u Dahauu, nego i pre toga, u Žiči, Ljubostinji, Ostrogu, Sarajevu, Beogradu... Rakovici i Vojlovici, što, jednostavno, nije tačno. Da jeste, ja bih i o njihovoj sudbini u tim mestima morao da pišem podjednako detaljno kao i o Dahauu, pa bi moja knjiga bila i drugačije naslovljena i mnogo deblja nego što jeste. Mnogo ružnije i nečasnije insinuacije na moj račun izrekao je g. episkop u fusnoti br. 4. Po prvoj od nekoliko njih, "P. I. (kako me on, inače, često oslovljava) kao da žali" što su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj imali "neuobičajeno blag tretman" u Dahauu. A po drugoj ispada da ja, u stvari, ovom knjigom "produžuje(m) zadatak Gestapoa: da se Patrijarhu Gavrilu (i Nikolaju...) ne da pečat mučenika". Zgranut nad ovim čudovišnim insinuacijama pitam se vredi li nekoga ko je napisao ovako nešto ubeđivati da mi je, i kao Srbinu i kao normalnom čoveku, iskreno drago što velikodostojnici Srpske crkve nisu bili mučeni, kao što mi je, s druge strane, iskreno žao svih onih koji su doživeli užase nacističke torture. To što nisam zatvorio oči pred očigledno nejednakim tretmanom "počasnih" i običnih logoraša to je posledica mog nastojanja da budem objektivan i naučno nepristrasan. Ista je stvar i sa citiranjem i komentarisanjem nacističkih stavova i dokumenata. Posle svega što sam u knjizi napisao o nacistima i Gestapou izjednačavati me s njima može, ubeđen sam, samo čovek zaslepljen strašnom mržnjom prema meni, kao svom neistomišljeniku i neprijatelju. Koliko je to u skladu sa Jevanđeljem i pretpostavljenim osobinama jednog sveštenog lica ostavljam čitaocima Pravoslavlja da sami prosude. U poređenju sa gore navedenim insinuacijama skoro (ali samo skoro) benigno izgleda ona koju je g. episkop ispisao na 7. str. Pravoslavlja, o navodnom nestanku dosijea patrijarha Gavrila, episkopa Nikolaja i oca Justina Popovića i o navodnoj mojoj vezi s tim. U toj insinuaciji (koja bi se lako mogla pobiti i na sudu), postoji, najpre, jedna logična i hronološka protivrečnost. Ako su meni, naime, u oba moja "mandata" bili dostupni ti dosijei, zašto bih ja činio bilo šta u vezi s njihovim navodnim nestajanjem i to još u svom "drugom" mandatu, kad više nisam bio u službi koja ih je do tada čuvala? Činjenice (neumoljive činjenice) govore, međutim, nešto sasvim drugo. U vreme baš mog "drugog" mandata (iako bez ikakve moje zasluge) ti dosijei su predati našim civilnim arhivskim institucijama i tamo se nalaze već nekoliko godina. Iz moje se knjige lepo može videti da sam jedan od tih dosijea ja koristio (u skladu s odgovarajućom procedurom) u Istorijskom arhivu Beograda (v. str. 100), kao što je to, pre mene, učinila i dr Radmila Radić, pripremajući svoju nedavno objavljenu knjigu o patrijarhu Gavrilu. Netačno je, dakle, da g. episkop ne može da proveri "mnoge" moje podatke koje sam citirao iz tog dosijea. Sve što je napisano u mojoj knjizi podložno je proveri i argumentovanoj kritici. Treba se samo potruditi i biti pošten, a ne obmanjivati našu crkvenu i širu javnost. Zašto se g. episkop upustio i u ovu klevetu nije teško razumeti. A kako će se on izboriti s njom na to ne mogu da odgovorim. Od ostalih insinuacija moram da se osvrnem još samo na onu iz fusnote br. 8, ispod teksta Gleba Rara. Koristeći jednu moju primedbu na račun spiska jugoslovenskih sveštenika-logoraša Dahaua, koji je objavio slovenački sveštenik Maksimilijan Ledinek (v. str. 63 moje knjige), g. episkop mi prebacuje da sam jednog srpskog sveštenika (o. Milana Jovanovića) "negira(o) da je uopšte i postojao kao ljudsko biće". Moja primedba Ledineku što je u spisak srpskih sveštenika "uveo" i nepostojećeg Milana Jovanovića imala je za cilj da ukaže na manjkavost Ledinekovog i ne samo njegovog spiska srpskih sveštenika-logoraša. Samo to i ništa više! Da je to tako g. episkop je mogao da uoči i na 54. strani moje knjige, gde sam zbog istog propusta kritikovao i sveštenika Srpske crkve Slobodana M. Milunovića sledećim rečima: "... tekst S. Milunovića pati od čitavog niza propusta i grešaka materijalne prirode. Tako je, recimo, ovaj autor u spisak logoraša Dahaua uveo i sveštenika Milana Jovanovića, iako za to nema valjanih osnova u dostupnoj dokumentaciji i, tako, broj sveštenika Srpske crkve koji su bili zatočeni u Dahauu neopravdano uvećao sa 14 (zajedno sa B. Đorđevićem) na 15..." Pošto ne verujem da g. episkop nije shvatio smisao ovih mojih kritika ne preostaje mi ništa drugo nego da i ovu njegovu primedbu shvatim kao krajnje ružnu i zlonamernu insinuaciju. Kad je u pitanju objavljivanje teksta G. Rara ja, zaista, ne vidim zašto je on objavljen uz tekst g. episkopa o mojoj knjizi. Kakvi se to "drugi i drugačiji podaci" mogu pročitati u njemu u odnosu na one koje sam ponudio u svojoj knjizi, kad on piše samo o tri poslednja dana postojanja logora Dahau (27-29. 04. 1945) i o proslavi Uskrsa u oslobođenom logoru? I kako će čitaoci Pravoslavlja dobiti odgovor na to pitanje kad ne znaju šta sam ja, u stvari, napisao u svojoj knjizi? Uzgred budi rečeno, kad je već naveo i komentarisao "Listu pravoslavnog sveštenstva koje je bilo zatvoreno u Dahau", koji je sačinila ćerka pomenutog Rara, zašto ništa nije rekao o totalnoj neistini iz te liste da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili u Dahauu sve do februara 1945, kad su, navodno, obojica odvedeni "u Severnu Italiju zajedno sa ostalim važnim zatvorenicima (VIP-prisoners) i neslužbeno (unofficially) oslobođen(i) dolaskom Savezničkih trupa"? Znači li to da g. episkop više veruje Kseniji Rar nego onome što sam ja pokazao i dokazao u mojoj knjizi? I šta će, opet, misliti čitaoci Pravoslavlja o ovome kad im g. episkop nikako ne preporučuje da pročitaju moju knjigu? Završavajući ovaj svoj odgovor ostajem ubeđen da moja knjiga nije nikakav propagandni materijal već ozbiljno naučno delo. S druge strane, upravo je tekst g. episkopa tipično propagandno štivo. To nije "prilično pamfletski" tekst, kako je on okarakterisao moju knjigu, već pravi, takoreći školski primer pamfleta, koji može najozbiljnije da konkuriše za antologiju upravo takve vrste literature. To je pamflet uperen ne samo protiv moje ličnosti već i protiv nauke i naučnog istraživanja istorije Srpske crkve i naše nacionalne istorije uopšte. Za mene, kao naučnika i analitičara (a ja ozbiljno mislim da to jesam, koliko god da to može da zvuči neskromno i koliko god to bolo oči jednom broju mojih "kritičara"), sada je interesantno pitanje koliko će ovakav, pamfletsko-propagandni i politikantski pristup episkopa Atanasija naići na odobravanje njegovih kolega, teologa i sveštenika Srpske crkve, a još više njenih vernika? To će sa stanovišta sociologije i politikologije religije biti značajan pokazatelj, ako se, naravno, bude mogao objektivno utvrditi i analizirati.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
