"Otišao" još jedan saradnik Republike

In memoriam
Nikola Rot
1910-2007.

Opraštam se od profesora Rota u ime Odeljenja za psihologiju, Instituta za psihologiju, brojnih saradnika, poštovalaca, prijatelja i - oprostite što ću biti malo privatan - u svoje ime, jer je reč o čoveku koji je u mom životu imao vrlo značajnu ulogu.
Opraštam se od čoveka čiji je život najuže povezan s razvojem naše psihologije kao nauke i struke od 50-ih godina prošlog veka. Neću govoriti o njegovim pojedinačnim radovima i naučnom doprinosu - o tome se pisalo ovih dana i o tome će se više govoriti na posebnoj komemoraciji - prozboriću, i to u najkraćim crtama, o njegovom opštem, globalnom doprinosu razvoju naše psihologije i nekim njegovim ljudskim karakteristikama. Nije reč samo o tome da je prvi u nas počeo da predaje socijalnu psihologiju i formirao katedru za tu disciplinu na Filozofskom fakultetu u Beogradu, niti da je pomogao da se nastava iz ovog predmeta razvije i u drugim centrima (primera radi u Ljubljani). Reč je o tome da je kao dugogodišnji upravnik Odeljenja u Beogradu, kojim je znalački rukovodio, veoma zaslužan za prevazilaženje nekih suprotstavljenih krajnosti i omogućavanje svestranog i uravnoteženog razvoja Odeljenja. U njegovo vreme uvođeni su i razvijani novi nastavni predmeti, čak i oni koji se nisu sasvim uklapali u njegovo viđenje psihologije, jer nije bio isključiv u svojim stavovima. Na Odeljenje je došlo mnogo novih, mladih ljudi. Uloga profesora Rota u razvoju kadrova gotovo je neprocenljiva. Bio je mnogima mentor, a bezbroj puta je učestvovao u komisijama za odbranu magistarskih i doktorskih teza. Temeljan, odgovoran, ozbiljan, kritičan, nesklon improvizacijama, doprineo je da se na Odeljenju postave vrlo visoki naučni i stručni standardi. Retko ko se usuđivao da se pred njim pojavi sa nedozrelim radom. Ono što je mene posebno fasciniralo jeste činjenica da je on na Fakultet došao iz jedne druge sfere, sa donekle već ostvarenom drugačijom karijerom, a ipak je delovao kao pravi čovek nauke, čovek univerziteta, koji kao da je tu bio oduvek i kao da se samo za taj poziv spremao. On je imao ideološka uverenja (i nikad ih nije krio), ali je bio oštar protivnik uplitanja ideologije u nauku, što je nekoliko puta na upadljiv način i dokazao. Zalagao se za metodološki čistu, koliko je moguće objektivnu, empirijski zasnovanu psihologiju, otvorenu za literaturu i sa Zapada i sa Istoka. Nije se više govorilo o psihologiji kao buržoaskoj nauci i naši su psiholozi mogli mirno da se bave svim školama i pravcima u psihologiji, a rasprave i kritike su se odvijale u naučnim i stručnim okvirima.
Kao rezultat nastojanja da se razvije empirijska naučna psihologija formiran je i Institut za psihologiju u čijem su stvaranju najveću ulogu odigrali profesor Rot i profesor Stevanović. Profesor Rot je bio prvi i dugogodišnji direktor Instituta, a kasnije predsednik njegovog Saveta. U Institutu su izvršena mnogobrojna istraživanja i on je postao rasadnik novih kadrova.
Moram ovde posebno da istaknem neke ljudske vrline profesor Rota. Bio je to hrabar, stamen čovek. Principijelan i savestan. Pošten i nesebičan, otvoren i uporan. Za sebe je govorio da je komunista (ja bih rekao da je bio demokratski socijalista), ali se nijednog trenutka nije kolebao da brani dostojanstvo i autonomiju univerziteta i principe demokratije kada su oni napadnuti sa najvišeg političkog mesta. O toj njegovoj javnoj ulozi dobro se zna. Zna se gde je i kako je kao dekan branio optužene nastavnike. Ovde moram dodati nešto što za mene ima dubok lični značaj. Za razliku od nekih uglednih imena toga doba koja su se pod pritiskom lako odricala svojih asistenata, profesor Rot se neverovatno žestoko borio za moj opstanak na Fakultetu kada sam bio optužen za političku nepodobnost. Bio je to čovek koji je pokazivao spremnost da podnese rizik i za druge. Mislim da je neke ideale iz mladosti nosio u sebi celoga života.
Posle njegovog penzionisanja, jedna grupa nas često se s njim sastajala i to su bili izvanredno zanimljivi i podsticajni razgovori o svakojakim temama. Godine 1999, kada je bilo NATO bombardovanje, mi smo se svakodnevno sastajali na Institutu i, ma koliko to bila teška vremena, profesor Rot je svojim duhom i temperamentom nekako širio optimizam. Gotovo je neverovatno kolika je bila njegova intelektualna radoznalost, lucidnost, svežina razmišljanja, koji ga nisu napuštali i u najpoznijim godinama. Ispod njegove pomalo tvrde spoljašnosti (neki ljudi na Odeljenju su ga se pomalo plašili, možda zbog njegove principijelnosti, pa i karakterističnog dubokog glasa), krio se jedan vrlo druželjubiv, za dobre komunikacije i razmenu misli vrlo zainteresovan čovek.
Znamo dobro i prihvatamo realnost da i dug život ima kraj, ali će profesor Rot nedostajati svima koji su ga dublje poznavali. A za sve ostaju njegova dela i to nisu samo knjige. On je uzor koji bi trebalo da bude mera mnogih ljudskih postupaka.
Slava mu!

Beograd, 30. 07. 2007.