Milan Subotić, Na drugi pogled, prilog studijama nacionalizma, Institut za filozofiju i društvenu teoriju i "Filip Višnjić", Beograd 2007, str. 239

Interpretacija teorija o nacionalizmu

Četiri ranije objavljena rada ovog autora u naučnoj periodici, sada umnogome revidovana (Na leđima bika: o simboličnoj geografiji evropskog prostora, Imaju li nacije pupak: Gelner i Smit o nastanku nacija, Crno-beli svet prilog istoriji dualnih tipologija nacionalizama i Lica Janusa: komunizam i nacionalizam), kao i jedan dosad nepublikovani članak (Globalizacija demokratije i civilizacijske granice), čine sadržaj ove odlične studije. Iako je teško ne sagledavati ovaj rad kroz prizmu burnih događaja iz devedesetih na Balkanu, a koji su bili produkt najcrnjeg nacionalizma i šovinizma, prema rečima samog autora, ovde nije reč ni o kakvim receptima za rešenje nacionalnih konflikata, odnosno za probleme koji se vezuju za fenomen nacionalizma u društvenoj i istorijskoj stvarnosti, već naprosto o interpretaciji množine najrazličitijih ideja i stavova iz brojne i šarolike literature na ovu temu. Sam naslov, naime, sugeriše da se ovde radi o drugom, odnosno drugačijem pogledu na nacionalizam, odnosno sagledavaju se svi njegovi i pozitivni i negativni aspekti, jer je, barem na našim balkanskim prostorima, uvrežen stereotip o "štetnosti svakog nacionalizma". Sumirajući mnoge svetske teorije o nacionalizmu i njegovim implikacijama na društveni razvitak autor se potrudio da nam predstavi drugačiju sliku nacionalizma, odnosno da strpljivom i zainteresovanom čitaocu pruži dublji, analitički pogled u nepregledno more teorijskih stavova i pokaže da nije svaki nacionalizam nešto što je samo po sebi loše i neprihvatljivo. Želim odmah na početku da istaknem da je možda ovo potonje i najveća zasluga autora i njegove knjige.
Usled ograničenosti prostora ograničiću se samo na prikaz poglavlja o dualnoj tipologiji nacionalizma, koji je za razumevanje fenomena nacionalnog i nacionalizma ključan, što nikako ne znači da ostala poglavlja knjige ne zaslužuju dužnu pažnju. Naprotiv!
Čitaocu se, dakle, izlažu brojne ideje najrazličitijih autora (Ernesta Renana, Hansa Kona, Džona Plamenca, Ernesta Gelnera, Entonija Smita i Lie Grinfeld) o tome koji su uzroci nastanka nacija, pa preko definisanja njene suštine (etnička ili "građanska") i njene, u najširem smislu reči društvene funkcije, sve do odnosa nacionalizma i savremenih totalitarnih sistema.
Nema sumnje, i u tome se slažu mnogi, da je nacionalizam moderna pojava o kojoj se ne može ozbiljno govoriti pre početka novog veka, odnosno industrijske i velike Francuske revolucije. Nacija je revolucionisala društveni i ekonomski razvoj i predstavljala pozitivnu pretpostavku stvaranja savremenih političkih društava. Marks je takođe naglašavao taj pozitivni karakter nacije kao fenomena, ali na nju je gledao kao na istorijski prolaznu kategoriju ali važnu pretpostavku za sveukupni civilizacijski razvoj u određenoj etapi ljudskog društva.
Mnogi zapadni autori, od Renana preko Gelnera i Smita pa sve do - po meni, a ne po autoru Subotiću - teorijski kontroverzne Lie Grinfeld, ističu da samo "politička" nacija, odnosno nacija građana, a ne nacija-etnos, može igrati konstruktivnu ulogu u sveukupnom civilizacijskom napretku. Renan u XIX veku izričito kaže da nacija građana ne izvodi svoj identitet iz zajedničkih rasnih i etničkih svojstava već iz praxisa građana koji aktivno vrše svoja građanska prava. Iz ovakvog stava u XX veku i Habermas konstituiše svoj "ustavni patriotizam" u kojem ne vidi Nemce već državljane, odnosno građane Nemačke. Slično je govorio i Aleksis de Tokvil za američke građane koji nisu etnička, već par excellence politička nacija.
U najvećem broju teorija na Zapadu govori se o političkoj, odnosno građanskoj naciji. Ali ne i na Istoku. Još je Hans Kon tridesetih godina XX veka svojom teorijom o dihotomnosti shvatanja nacije utvrdio (a drugi zapadni teoretičari to uglavnom više-manje prihvatili) da građanski nacionalizam nije u suprotnosti s afirmacijom ideje jedinstva čovečanstva i s idealom individualne slobode. Naprotiv, na Zapadu nacionalizam koji je nastao u doba prosvetiteljstva u XVIII veku pretežno je bio politički pokret za ograničenje moći feudalnog monarha i za osiguranje građanskih prava i sloboda. Tako je Francuska revolucija konstituisala današnju modernu francusku naciju.
Cilj tog nacionalizma bio je stvaranje liberalnog društva koje afirmiše individualne sposobnosti i odgovara modernom tehničko-tehnološkom napretku i kapitalu koji sve više jača. Na Istoku pak, budući da je proces nacionalnog osvešćenja kasnio za onim na Zapadu kao i da je ukupna socijalno-ekonomska osnova bila sasvim drugačija (u mnogim balkanskim državicama, na primer, sve do početka XX veka na sceni je turska vladavina, vlada ekonomska i kulturna zaostalost, ne postoji srednja klasa kao na Zapadu koja je tamo i generisala društvene promene, već uski krug feudalne aristokratije - domaće ili tuđinske - nasuprot širokim siromašnim i obespravljenim narodnim masama), faktori su koji su presudno uticali na dinamiku nastanka nacija i prirodu istočnoevropskog nacionalizma. Ne zaboravimo da se civilizacijski sramno ropstvo ljudi tvrdoglavo održavalo u carskoj Rusiji sve do 1917. godine uprkos carskom ukazu iz 1865. o ukidanju kmetstva. U zemljama koje su, pak, bile pod turskom vlašću vladala je golema želja za nacionalnim oslobođenjem. Tu je etničko uvek išlo ispred političkog, ljubomorno se od tuđina čuvala svoja rasna kultura i malo je ostajalo prostora ne samo za razvoj unutrašnjih demokratskih odnosa, nego i za podsticanje individualnih kreativnih kapaciteta koji bi mogli ta siromašna drušva privredno i kulturno da uzdignu. Zato danas u literaturi o nacionalizmu vlada skoro jedinstven stav da je zapadni nacionalizam koji oličavaju naročito Engleska, SAD i Francuska okrenut budućnosti, a istočni etnički tip nacionalizma prošlosti i mitovima. Ova dva tipa nacionalizma se radikalno razlikuju samo zato što se oslanjaju na dve oštro suprotstavljene idejno filozofske tradicije, na renesansu i prosvetiteljstvo s jedne, i romantizam s druge strane.
Etnički nacionalizam nesumnjivo pati od kompleksa inferiornosti u odnosu na zapadni jer su njegovi potencijali u progresivno-civilizacijskom smislu minorni. Stoga se neretko javljaju ideje odbacivanja zapadnih vrednosti, insistiranje na konzervativnim verskim načelima o jačanju duha a ne tela, poriče se važnost ekonomskog napretka i lagodnost ovozemaljskog života, zagovara se skromnost ne samo u moralnom već i u ekonomsko-materijalnom smislu, koja je čoveku dovoljna za puko preživljavanje i za pripremu duha za "nebesko carstvo". Veliča se stoga ne samo individualni nego i kolektivni duh nacije kao organski nedeljive celine. Stoga je etnički nacionalizam - a mi u Srbiji smo se u to uverili i nažalost uveravamo se čak i danas, u julu 2007. godine - težio da u sopstvenoj tradiciji i nasleđu prošlosti traži ne samo potvrdu svog "originalnog" identiteta već možda i više potvrdu razlikovanja od Zapada.
U knjizi nema zaključaka jer se autor ne bavi kritičkom analizom teorijskih stavova o nacionalizmu. Ona je, istakli smo već, interpretacija, pregled, kompendij svega napisanog o fenomenu nacionalizma i njegovom uticaju na društvo i svet u celini. Naši čitaoci će ovu knjigu svakako sa zanimanjem pročitati jer će - u eventualnoj potrazi za objašnjenjem onoga što se zbilo u nedavnim jugoslovenskim ratovima (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Kosovo) - u moru teorija iznaći onu ili one koje sa njima korespondiraju.