Sva nasleđa Balkana

Povodom objavljivanja drugog izdanja svoje knjige Imaginarni Balkan, na srpskom jeziku, u Beogradu je nedavno boravila poznata istoričarka Marija Todorova. U Narodnoj biblioteci Srbije održala je predavanje o Balkanu, a u Centru za kulturnu dekontaminaciju je sa svojim srpskim izdavačem Ivanom Čolovićem (Biblioteka XX vek) podsetila na najvažnije ideje ovog izuzetnog dela koje je od prvog trenutka naišlo na snažnu recepciju ne samo u Srbiji, nego i u Turskoj, Bugarskoj, Grčkoj i drugim balkanskim zemljama. Objavljujemo delove iz predgovora drugog izdanja Imaginarnog Balkana, koji na suptilan način aktuelizuje problem kako promišljati Balkan. Centralno mesto u njenom opusu pripada ideji nasleđa i vremena, čime je ponudila moderno i složeno izučavanje i shvatanje balkanske paradigme

Pitanje koje je mene zanimalo, i koje me i dalje zanima, jeste ontologija Balkana. Ja sam formulisala ideju o Balkanu kao otomanskom nasleđu, u želji da to nasleđe nekako i rekonstruišem, pošto sam već podrobno izložila kako je taj diskurs dekonstruisan... Pitanje koje se isprva može učiniti akademskim, ali koje, tvrdim, ipak ima veoma ozbiljne naučne, političke i moralne implikacije, glasi: kako uopšte proučavamo istorijske regione?

Opsednutost granicama

identitet i alteritet, identičnost i drugost, žive u simbiozi, njihove se najistaknutije odlike artikulišu upravo tamo gde se oni susreću - na granicama. Alteritet tako postaje fundamentalna kategorija društvenog iskustva, ali i fundamentalna kategorija za analizu društva, i on je tokom poslednjih desetak godina na velika vrata ušao u istorijsku nauku. Međutim, pokazalo se da su granice veoma problematične kao polazna tačka, pre svega zato što su promenljive, odnosno zato što se mogu povlačiti po različitim kriterijumima (geografskim, političkim, etničkim, kulturnim). Pogledajmo samo severnu granicu Balkana: da li Rumunija spada u Balkan? A Slovenija? A Hrvatska, a Mađarska? Istočna, južna i zapadna granica nisu problem, reklo bi se, pošto nju čini more, ali da li je Egejsko more zaista tako

Milenijum i po vizantijskog i otomanskog nasleđa

koje su se sačuvale uglavnom iz istorijske situacije 18. i 19. veka. Želja mi je bila da sačinim sistematičan pregled, da objasnim mehanizam otomanskog nasleđa, odnosno njegovog kontinuiteta u sferi politike, kulture, društva i privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno. U praktično svim sferama, osim u demografskoj i u sferi popularne kulture, do raskida s otomanskom tradicijom došlo je gotovo odmah pošto su balkanske države ostvarile političku nezavisnost, i taj je raskid bio konačan i neopoziv krajem Prvog svetskog rata - potom je nasleđe prešlo u domen percepcije.
		Percepcija otomanskog nasleđa, s druge strane, podrazumeva interakciju između prošlosti, koja se stalno vraća i akumulira, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi koji ponovo definišu i ponovo ocenjuju prošlost. Drugačije rečeno, ona nije stvar rekonstruisanja prošlosti, već konstruisanja prošlosti kroz istoriografiju, prozu, novinarstvo i svakodnevni diskurs. Percepcija nasleđa sastavni je deo, štaviše ona je stub nacionalističkog diskursa na Balkanu, i ona je slična u svim balkanskim zemljama. Upravo zato što se poteže kao glavni argument za legitimisanje aktuelnih prilika u društvu, a pre svega države, ona će se sigurno održati još neko vreme.

Udaljavanje od "balkanstva"

Zemlje koje zovemo balkanskim (koje su u istoriji bile deo otomanske sfere) konstantno se udaljavaju od svog otomanskog nasleđa, pa tako i od "balkanstva", s tim što moram da naglasim i da insistiram na tome da ovaj pojam nema nikakvu vrednosnu konotaciju. Utoliko mislim da se može reći da ono što danas vidimo na Balkanu u geografskom smislu tog pojma (nestanak poslednjih tragova carskog nasleđa, etničke šarolikosti i suživota, bez ikakve namere da idealizujem carstvo, na čije mesto dolaze etnički homogene institucionalizovane celine), možda predstavlja poodmakao stepen konačne evropeizacije ovog regiona i kraj Balkana u istorijskom smislu te reči, Balkana u meri u kojoj se on može povezati s otomanskim periodom i otomanskim nasleđem, a ja upravo mislim da može.
Pogledajmo sad jugoistočnu Evropu. Na određen način, geografski, ona obuhvata i Balkan, ali u političkom i istorijskom smislu njene su granice tokom hladnog rata presecale Balkan nadvoje. Opet, ako pogledamo istorijske periode, tradicije i nasleđa koja određuju ono što danas čini Istočnu Evropu, neki su sinhroni, podudaraju se, neki su konsekutivni, idu u sledu, ili se čak potpuno razilaze; neki su imali uticaja u čitavom regionu, neki samo u nekim njegovim delovima, neki su svojstveni samo ovom geografskom prostoru, neki drugi su pak integrisali ovaj region u različite makroregione. Na primer, zbog veoma snažnog uticaja rimskog nasleđa, čitav Balkan bio je uključen u jedinstven prostor koji se proteže od Britanije do Kaspijskog mora i Mesopotamije - ali u taj prostor spadaju tek neki mali delovi srednje Evrope, a severna Evropa gotovo da je u potpunosti isključena iz njega. Prema popularnom klišeu zapadno hrišćanstvo (katoličanstvo i protestantizam) istinski je i jedini nalednik rimske tradicije, naročito pravnog sistema. Pa ipak, jednako bismo mogli tvrditi (možda čak i s jačim argumentima) da je imperija nastavila da živi kroz Vizantijsko carstvo, pa čak i kroz Otomansko, kako tvrde neki istaknuti istoričari. Opet, ako uzmemo komunizam, dobijamo jedan jedinstven prostor koji se proteže od evroazijskog dela kontinenta do srednje Azije, pa možda i do Kine, zavisi kako gledate.
U stvari, ovo najnovije nasleđe najkraće je trajalo i često se zanemaruje, i to ga zanemaruju upravo oni koji insistiraju na istrajnosti starog imperijalnog nasleđa. Socijalističko nasleđe, gledano sa stanovišta kontinuiteta, pokazuje različite stepene istrajnosti različitim sferama i zemljama, ali će, kao i svako drugo nasleđe, neminovno oslabiti, da bi konačno prešlo u sferu percepcije. Ako Istočnu Evropu shvatimo kao specifično istorijsko nasleđe (a ja smatram da ona jeste nasleđe socijalizma, odnosno komunizma), moraćemo se složiti s tim da je ono oročeno. Samo. U istoriji se ništa ne dešava baš tako iznenadno. Ako govorimo o dugotrajnim procesima, Istočna Evropa lagano nestaje. Tokom sledećih nekoliko decenija ona će se verovatno uklopiti u institucionalni okvir Evrope. Međutim, kad govorimo o percepciji, tu imamo različita iskustva dveju ili triju generacija. Istočna Evropa verovatno će nestati kao kategorija, ali stavovi vezani za nju, unutar samog regiona, tako i van njega, neće se tako lako izbrisati. Ovaj pojam i ovo nasleđe bitni su ne naposletku i zato što predstavljaju najvažniji medijum, najvažniji istorijski kontekst u koji moramo smestiti najnoviju raspravu o srednjoj Evropi i Balkanu. Srednja Evropa zaista je bila emancipatorska ideja tokom osamdesetih i početkom devedesetih, i koliko god nju neko pripisivao kvazihabzburškom ili zapadnoevropskom prostoru, ona spada u hermeneutički okvir Istočne Evrope - ne kao večite kategorije već Istočne Evrope kao istorijskog fenomena nastalog u periodu hladnog rata.

Spas od getoizacije

moderne" (Veber). Zigmund Bauman taj period naziva epohom moderne, epohom prosvećenosti u kojoj su kapitalizam i socijalizam "zauvek venčani svojom vezanošću za modernu", i epohom u kojoj i sama moderna prelazi u nasleđe. Sa stanovišta istorijskih nasleđa i njihovih posledica, bile one stimulativne ili ne, bile sve bleđe ili trajne, možemo naglasiti složenost i slojevitost istorijskog procesa.
		Tako onda i Balkan i Istočnu Evropu možemo da spasemo od vremenske i prostorne getoizacije i da ih uklopimo u kompleksni kognitivni okvir, s njegovom prostornom i vremenskom dimenzijom. Tada bi nam se Evropa ukazala kao palimpsest različitih celina, i tako bismo ne samo uvideli poroznost njenih unutrašnjih, već bismo doveli u pitanje i apsolutnu stabilnost njenih spoljnih granica.