|
Godina XIX (2007)
|
1-30. septembar 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura pamćenja
|
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Beogradske godine 1965-1986. Lično i društveno oslobađanje Ovi zapisi su nastali kao izraz prijateljskog poštovanja prema Nebojši Popovu, zatim kao znak uvažavanja Republike od početka njenog izlaženja pre 19 godina do danas i, najzad, kao potreba da prvi put rezimiram u pisanom obliku jedan period svog života. Takvih relativno celovitih životnih perioda imao sam tri i svaki je trajao otprilike dve decenije - prvi od rođenja u Beogradu 1946. do završetka gimnazije 1965, drugi od upisa na Filozofski fakultet iste godine do odlaska u Francusku 1986, dok se treći podudara sa boravkom u ovoj zemlji od tada do danas. Četvrti životni period, u koji upravo stupam na završetku radnog veka u Francuskoj, ujedno je i poslednji, pri čemu nisam siguran da će potrajati koliko prethodni
Dvadeset jedna godina iz naslova, koje razlažem u niz situacija, svedočile su o mučnom oslobađanju provincijalnog, totalitarnog i siromašnog društva, pod imenom "samoupravni socijalizam", koje je bilo izgrađeno oko jedne ličnosti, na putu ka evropskom, demokratskom i bogatom, što znači najobičnijem građanskom društvu. Ovaj cilj nije ni do danas ostvaren, ali je već šezdesetih godina prošloga veka počeo tu i tamo da se nazire, sedamdesetih postao jasniji, a osamdesetih i mnogima nesporan. Mogu da budem zadovoljan što se moj intelektualni i politički razvoj odvijao uporedo s ovim društvenim oslobađanjem, odnosno što mi je pružena prilika da učestvujem u oblikovanju neautoritarnih ideja i akcija, koje ni ranije ni kasnije vreme nisu omogućavala u istoj meri. Mogu da budem srećan što su me takve okolnosti uputile na neke sjajne ljude, za koje se verovatno ne bi ni znalo da su živeli u nekom drugom vremenu. U celini, kada danas iz zapadnoevropske perspektive posmatram beogradski period od sredine šezdesetih do sredine osamdesetih godina on mi izgleda, prema merilima spoljašnjeg ili apsolutnog procenjivanja, prilično beznačajan, a prema merilima unutrašnjeg ili relativnog procenjivanja beskrajno značajan. Dužinu i teškoće puta kojim su prošli učesnici te epohe poznaju najbolje oni sami, dok je u isto dosta teško uveriti one koji joj nisu pripadali. Kada pričate nekome, makar i veoma dobronamernome na Zapadu o rizicima disidentske egzistencije u tom vremenu, karakteristični su dosada na licu i komentar u vidu pitanja "Dobro, i?" S druge strane, ta epoha nije ništa značajnija zato što smo u njoj "mi" učestvovali, a još manje zato što sam "ja" učestvovao, pošto bi takvim tvrđenjem bila napravljena koliko česta toliko i krupna logička greška zaključivanja od činjeničnih na vrednosne iskaze. Taj tip greške je, na primer, nezaobilazno prisutan u opravdanju nacionalističkog stanovišta, kada se iz činjenice da nešto pripada sada ne više "mom" vremenu već "mom" narodu, zaključuje da je samim tim ovo vredno, dobro ili značajno. Na studije filozofije došao sam uprkos velikoj odbojnosti svoje sredine, posebno što sam kao najbolji učenik generacije u gimnaziji imao širom otvorena vrata za neku probitačnu, "uglednu" profesiju. Od ovih studija pokušala je da me odgovori i profesorka filozofije, koju sam veoma cenio zato što je više volela filozofiju nego propagandu. U isto vreme, kada sam maturirao sa radom Ajnštajnova teorija relativnosti i bio u svakom pogledu u oblacima, doživeo sam prvi stvarni moralni šok u životu. Jedna druga profesorka, koju sam takođe veoma cenio, ponudila mi je da za novac napišem maturski rad njenoj rođaci za septembarski rok, što sam, sav crven u licu, mucajući i nekako se opravdavajući, odbio. U četvrtom razredu gimnazije sam, kao svi dobri učenici bez izuzetka, primljen u Savez komunista Jugoslavije, na šta sam stvarno bio veoma ponosan. Tada sam fanatično verovao u ideologiju samoupravljanja i jednopartijski sistem, dok sam jednog od najboljih drugova, Mila Doroslovca, žestoko ubeđivao u opravdanost novog suđenja Milovanu Đilasu. Na filozofiji sam, krenuvši na prvoj godini jednim putem ka Parmenidu a drugim ka Vitgenštajnu, dosta brzo napustio marksističku filozofiju koju sam imao u prtljagu iz gimnazije u obliku dijalektičkog materijalizma. Nisam, međutim, napustio marksizam kao ideološko-političku doktrinu i bio sam veoma začuđen što sam na fakultetu naišao na potpuno obamrlu partijsku i studentsku organizaciju. Pripadao sam, inače, zanimljivoj generaciji u kojoj su se, pored ostalih, našli budući ustaški ideolog Mladen Švarc, budući profesor glume Vlada Jevtović, budući poznati novinar Miša Vasić i budući doktor logike i bibliotekar Mića Gligorijević. U aprilu 1968. prihvatio sam prvi, poslednji i jedini fizički posao za novac u životu, na sajmu automobila, na štandu "Mercedesa". Bilo je relativno naporno, ali još više ponižavajuće, kada bi me na tlu, farbajući točkove izloženih automobila, odgovorni Nemac šutirao u zadnjicu, vičući "Dublje ispod, dublje ispod!" Studentska pobuna u junu stigla je potpuno iznenada, kao pravi zemljotres, iako je kasnije objašnjavana raznim uzrocima - socijalnim nezadovoljstvom, klasnim razlikama, studentskim pobunama u Evropi i Americi, kao i protivljenjem američkom ratu u Vijetnamu. Đorđije Vuković objavljuje proročki uvodnik u Studentu u kojem piše o velikom i neartikulisanom nezadovoljstvu studenata i mogućnosti bunta, zbog čega postaje krajnje sumnjiv Udbi. Trećeg juna bila je velika vrućina, počinjao je ispitni rok, kada su počeli da stižu glasovi da je policija pre podne kod podvožnjaka na Novom Beogradu žestoko pretukla studente koji su u znak protesta zbog prethodnog nasilja policije krenuli ka centru grada. Pili smo u podne kafu "Kod konja" kada je prišao Vlada Mijanović da nam šapatom saopšti da
Hranu su nam obezbeđivali građani, dok je odlično funkcionisala i naša intendantura. Noću su neki od nas odlazili da dele letke po gradu, dok je masovni, ali kratkotrajni odlazak kućama zabeležen samo prilikom TV-prenosa polufinala evropskog fudbalskog prvenstva u Italiji, na kojem je Jugoslavija golom Džajića sahranila Engleze sa jedan prema nula. Sa legendom "Trenuci predaha", u Praktičnoj ženi je, inače, objavljena fotografija kako sa Đorđem Stojanovićem u dvorištu fakulteta igram šah, koliko se sećam lošeg kvaliteta. Na mitinzima su nas najviše privlačili Mihailo Marković sistematičnošću i organizacionim sposobnostima, Dragoljub Mićunović govorništvom i zapaljivanjem publike, i Nikola Milošević lucidnim analizama štampe. I posle završetka pobune, u junu i julu, fakultet je ostao mesto mitinga, "konventa" i uopšte slobodnih okupljanja, kako studenata sa najaktivnijih fakulteta - Filozofskog, Filološkog, likovne i pozorišne akademije - tako i običnih građana i šetača: dvorište je, posebno u letnjim večerima, postalo ubedljivo najpopularnije mesto u gradu. Razlike unutar studentskog pokreta odnosile su se mnogo više na radikalnost u akcijama nego na tačke političkog programa. Filozofski je ipak nešto više insistirao na jednakosti u društvu, odnosno na ukidanju socijalnih razlika, dok su Filološki i dve akademije bile osetljive na slobodu izražavanja. Ja sam se sve više pitao, ali ne glasno, kako je uopšte moguće međusobno pomiriti ova dva zahteva, osim u idealnom smislu, u komunizmu. Do malog otrežnjenja od levičarske uznesenosti došlo je kada je devetog juna Tito prihvatio studentske zahteve na ideološkom nivou i potpuno ih ignorisao na praktičnom nivou. Kada smo, bez ičeg konkretnog u ruci, pa čak bez kažnjavanja policijskih funkcionera, posle kozaračkog kola pred Elektrotehničkim fakultetom, počeli uveče da napuštamo naš fakultet Ljuba Blagojević je seo na trotoar i vikao da smo kukavice i da smo se prodali. Imali smo izgovor da je to veče Ljuba malo više popio. U julu 1968. nalogom "odozgo" raspuštena je partijska organizacija profesora i studenata na Odeljenju za filozofiju i sociologiju. Kao član fakultetskog komiteta u podne sam vodio poslednji sastanak organizacije i već uveče sam u Novostima i Ekspresu mogao da utvrdim kako je "u stvari" taj sastanak izgledao, odnosno u kojoj je meri imao "neprijateljski" karakter. Bila nam je pružena prilika za "preregistraciju", odnosno za ponovno učlanjenje u partiju posle pokajanja, pri čemu nekima ne bi pomoglo ni pokajanje. Mogućnost je, uz dva ili tri profesora, iskoristio i manji broj studenata, koji će svi, bez izuzetka, u životu imati veoma uspešne karijere. U političkom smislu vlasti su najzad identifikovale "kukolj" koji je Tito uopšteno pominjao i višegodišnje čišćenje toga kukolja moglo je da počne. U avgustu Sovjeti vrše invaziju na Čehoslovačku i slamaju "Praško proleće", koje nas je izuzetno inspirisalo. Na zvaničnom protestu na Trgu Marksa i Engelsa okupilo se milion ljudi, dok nas se nekoliko meseci kasnije, posle samospaljivanja Jana Palaha, ispred čehoslovačke ambasade okupilo jedva desetak, naspram tridesetak policajaca. Krajem leta 1968. u Sofiji je održavan nekakav festival mladih iz socijalističkih zemalja i bio sam plaćen da vozom od Subotice do Dimitrovgrada pratim učesnike iz Istočne Nemačke. Njihovi rukovodioci su mi jedno osam sati bez prekida ispirali mozak i povodom studentske pobune i povodom sovjetske intervencije i povodom realnog socijalizma, tako da sam izašao potpuno grogi, sa čvrstom namerom da ni ovakve "odgovorne" vodičke poslove više nikada ne radim. U jesen naredne godine primljen sam u redakciju Studenta, u kojoj ću ostati samo nekoliko meseci, do njenog raspuštanja zbog "anarholiberalizma". Bio sam urednik, kako se tada govorilo, "za teoriju", a jedan od prvih priloga koji sam naručio i priredio bio je prikaz takozvane optičke umetnosti Marine Abramović, koji je tako postao i njen prvi objavljeni tekst. U Studentu sam upoznao ljude kojih ću se posebno sećati - Iliju Moljkovića, Đorđija Vukovića, Aliju Hodžića, Sretu Vujovića, Ljušu Ristića, Miroslava Josića Višnjića, Milisava Savića, Vitu Teofilovića. Politička i kulturna satira doživela je eksploziju sa tekstovima u rubrici "Biće bolje" Milivoja Majstorovića i Lazara Stojanovića, dok je Ljubiša uređivao "Tekuću kliteraturu" i, kad god je mogao, umesto Josip Broz ubacivao Josif Broz, ali su slagači u štampariji to uvek uspevali da isprave. Redakcija je srušena u januaru 1970. uz ogromne teškoće univerzitetskih vlasti, tek na trećoj sednici studentske skupštine, na kojoj su još jednom opovrgnute sve ideološke optužbe, ali za to nisu ni bili potrebni bilo kakvi dokazi. Ulogu dokaza imale su partijske direktive, pretnje po fakultetima i angažovanje policajaca u civilu na poslednjoj sednici skupštine. Glavni studentski ideolog smene redakcije bio je Žarko Papić. Kada je bura prošla i svi bili smenjeni, Alija, koji je neki mesec ranije nasledio Đorđija na mestu glavnog urednika, mi je rekao da je želeo da me predloži za ovaj položaj u slučaju da smo opstali. Meni je, što Alija nije video, ovo "posthumno" priznanje veoma značilo na prijateljskom i na moralnom planu. Iako sam kao apsolvent stao na studijama, vreme u Studentu mi ni na koji način nije bilo izgubljeno. Što se tiče policajaca zaduženih za bezbednost i policajaca zaduženih za mišljenje, to je bilo vreme kada su nam se oni svuda priviđali. U avgustu 1969, prilikom svoje prve i u svakom pogledu impresionirajuće posete Korčulanskoj letnjoj školi, kada sam se suočio sa fizičkim stasom Nebojše Popova i radoznalim zapitkivanjima Vlade Goatija, iako sam znao njihove profesije, pomislio sam kakve li nam uhode samo ne šalju. Posle nekoliko meseci "konsolidacije", odnosno karantina, Student je ponovo počeo da izlazi pod devizom nepostojećeg "trećeg puta" između, kako smo tada govorili, desne vlasti i leve opozicije. Iako nisam želeo kontakte sa novom redakcijom kao institucijom, uspostavio sam dobre individualne kontakte sa Dušanom Boškovićem, Miloradom Vučelićem i Jovicom Aćinom. Imao sam sreću da se nađem u poslednjoj nezavisnoj studentskoj oazi toga vremena za kulturu, u novoj redakciji mesečnika Vidici, kojom je sa velikom tolerancijom rukovodio Aca Ilić. On je bio prva ličnost u mojoj neposrednoj okolini, osim Mila Doroslovca u gimnaziji, koja se privatno ali iskreno zalagala za višepartijski sistem. U Vidicima sam imao dvostruko više ili dvostruko duže sreće nego u Studentu, pošto je redakcija raspuštena tek posle godinu dana. Urednički animatori su bili Aca, Lazar i, u izvesnoj meri, Ljuša, dok sam ja ponovo bio zadužen za "teoriju". Dominantne su bile liberterske ideje i alternativna umetnost. Na ulici se odlično prodavao broj Vidika protiv ustavnih amandmana 1971, odnosno protiv federalizacije i za spas unitarne Jugoslavije, koju smo tada nazivali "jedinstvenom". Broj je bio napravljen kao kesa sa jugoslovenskom zastavom u kojoj su bili šifovi sa tekstovima i po jedna kocka šećera, pri čemu su neki zbog šećera kupovali i po više primeraka. Vidici su stalno bili na raskršću između kulture i politike. Pošto je izdat jedan izuzetan broj sa temom "Staljin i kultura", došao je i drugi - "Hitler i kultura", dok je bio zamišljen još jedan - "Tito i kultura". Na nesreću, ili možda na sreću, posle delimične zabrane broja o Staljinu, zabranjen je u celosti broj o Hitleru, čiji je odgovorni urednik bio Lazar, a s obrazloženjem da nigde nema kritike, pa čak ni eksplicitne ograde od nacističkih ideja. Zamalo da nije suđeno i uredniku broja, uglavnom Univerzitetski odbor Saveza studenata, pod rukovodstvom Nenada Pejića, nije naišao ni na kakav otpor u smeni redakcije. Postojala su i dva kulturna samizdata na Filozofskom fakultetu, koje je podržavao Fakultetski odbor Saveza studenata - izuzetno duhovita satirična revija Frontisterion, s inspiracijom u antičkoj Grčkoj, koju je pripremala Svetlana Kojić, buduća Slapšak, kao i filozofski časopis Krug, koji su pokrenuli Mladen Kozomara i Boža Borjan, i u kojem sam i ja učestvovao. Obe publikacije su, pod manje ili više vidljivim pritiskom policije, obustavljene. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih Beograd je po idejama bio najkosmopolitskiji i kulturno najotvoreniji grad ne samo u Jugoslaviji nego u čitavoj istočnoj Evropi. Tome posebno doprinose bujna prevodilačka aktivnost, direktno preuzimanje rok-muzike, avangardno pozorište na Bitefu i novi američki film na Festu; moja generacija se na izvestan način i prepoznaje preko ova dva festivala, dok ja postižem lični rekord sa sedam i po odgledanih filmova u 24 sata na prvom Festu 1971. Politička zbivanja na Filozofskom fakultetu od 1969. do 1972. bila su vrlo dinamična ako se posmatraju iznutra ili vrlo dramatična ako se posmatraju spolja. Akcije studenata i profesora bile su pod političkim kišobranom, što im je bila i nametnuta granica, srpskih partijskih "liberala" Marka Nikezića i Latinke Perović. U popuštanju i opravdavanju pred Titom njima ipak pojedina hapšenja i zabrane publikacija, kojima se nisu suprotstavljali, nisu ni najmanje pomogla da ostanu na vlasti. Fakultet je živeo u ritmu novih akcija i nove represije. Na strani akcija najmarkantnije su bile štrajk glađu studenata za podršku rudarima u Kaknju, kao i veliki štrajk studenata dva fakulteta i dve akademije za oslobađanje uhapšenog vođe Vlade Mijanovića. Obe akcije su, međutim, bile samo kratkotrajno uspešne, a dugoročno neuspešne. Organizuju se prva, krajnje arbitrarna i po kaznama drastična politička suđenja u duhu politike slamanja takozvanih anarho-liberala, odnosno "čišćenja kukolja iz zdravog žita", a uz Titovo uputstvo sudijama da "ne treba da se drže zakona kao pijan plota". Okružni sud u Masarikovoj postaje zborno mesto, dok mi počinjemo da učimo krivično pravo i praktičan domašaj "neprijateljske propagande". Prvi put shvatam da je komunistička država po prirodi brutalna i da to prevazilazi sâm kult ličnosti. Defiluju suđenja, individualna ili grupna, Vladi Mijanoviću, Ljilji Jovičić, budućoj Mijanović, Pavlu Imširoviću, Jelki Kljajić, budućoj Imširović, Milanu Nikoliću, Danilu Udovičkom. Nekima se sudi za organizovanje štrajka glađu na fakultetu, nekima za ono što su kao profesori govorili u gimnaziji, nekima za propagiranje trockizma za koji se unapred nije ni znalo šta tačno znači, nekima za prevođenje zvaničnim gostima univerzitetskog komiteta partije. Bile su to burleske sa tragičnim posledicama. U politički zabačenom Novom Sadu na zatvor se osuđuje, zbog pesničke, a i takve fiktivne uvrede Tita, konceptualni umetnik Miroslav Mandić, koji će kasnije postati stvaralački šetač po Evropi, sa programom "Ruže lutanja", sveopšteg opraštanja i uspostavljanja univerzalnog mira, uzgred moj dobar prijatelj. Mandić je devetomesečni zatvor doživeo kao svoju pravu metafizičku krivicu. Ja se ne slažem sa svim akcijama niti stavovima svojih uhapšenih drugova i kolega, ali prvi put jasno u životu počinjem da razdvajam njihovo pravo da se slobodno izražavaju i slobodno organizuju od onog što stvarno tvrde i načina na koji se stvarno organizuju. Kod mene, i ne samo kod mene, pred svime što se događa vera u pravedno društvo i marksistička ideologija počinju postepeno da klize ka veri u demokratsko društvo i građansku ideologiju. Naši profesori i asistenti, neki više a neki manje u teorijskim diskusijama, pokazuju izuzetnu vrednost u tome što nam ostavljaju svu slobodu u korišćenju izvorne literature, i što podstiču objavljivanje prevoda brojnih i važnih dela, najčešće uz kritički predgovor. Tolerancija je potpuna u odnosu na filozofsku literaturu, manja u odnosu na sociološku, a još uvek dosta mala u odnosu na političku literaturu, ovo poslednje zbog spoljnih opasnosti ili lične dogmatičnosti. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih prate se svaka tribina i čitaju svi tekstovi beogradskih praksisovaca, kako "filozofa" Mihaila Markovića, Miladina Životića i Svete Stojanovića, tako i "sociologa" Ljube Tadića i Zage Golubović, dok veoma visoko stoje i zagrebački predstavnici iste orijentacije kao što su Gajo Petrović, Milan Kangrga i Danko Grlić. Ipak, praktično-politička vrednost njihovih nastupa postaje sve dominantnija u odnosu na teorijsku vrednost, sve do toga da ponekad i ponekom mladi Marks služi samo kao alibi za sasvim konkretnu političku kritiku. U evoluciji jugoslovenskih praksista, koju sam dobrim delom direktno sledio, u ranim
Praxis je sebi potpuno dosledan kada objavljuje obimnu zbirku dokumenata o studentskom pokretu 1968, koju priprema Nebojša Popov i koja, kako se i očekivalo, automatski podleže zabrani. Žika Gligorijević i drugovi pre toga organizuju iznošenje više desetina primeraka knjige - jedan pun automobil - iz štamparije u Sisku, i ja dolazim do svog vrlo dragog primerka, koji će predstavljati i prvu od kasnijih brojnih zabranjenih knjiga u mom posedu. Političari sve oštrije kritikuju profesore, koji se brane da su filozofi, dok kada ih kritikuju filozofi drugih orijentacija oni tvrde da su angažovani a ne kontemplativni mislioci. Beogradski, zagrebački i sarajevski praksisovci, sve više ugroženi, postaju neuhvatljivi kao ribe uprkos tome što je otvorena sezona ribolova, znači kao veštiji u nadmudrivanju. Evropski značaj studentskog pokreta, međunarodni značaj Korčulanske letnje škole i svetski značaj praksis-filozofije bili su ozbiljno preuveličani, i to možda više nesvesno nego svesno. Značajno interesovanje iz inostranstva za ove pojave počivalo je gotovo isključivo na želji da se otvori breša u istočnoevropskom socijalizmu i dogmatskom marksizmu. Samoupravljanje i nesvrstanost bili su idealna ravnoteža za sve zainteresovane strane, i u svetu i kod kuće, dok je alternativa bila samo igra pokvarenih telefona. Hiljadu devetsto sedamdesete i sedamdeset prve razvija se "Hrvatsko proleće", prvi pokret u socijalističkoj Jugoslaviji studenata i intelektualaca za nacionalnu emancipaciju, ali i sa nacionalističkim ciljevima, koji sam mogao da u detaljima pratim od nastanka do nestanka, i koji je istovremeno mnogo govorio o komunističkoj vlasti koja je dozvolila njegovu pojavu i zatim ga surovo ugušila. Bili smo iznenađeni što je levičarski pokret koji se pojavio 1968. na zagrebačkom univerzitetu bio izuzetno slab u suprotstavljanju mladim nacionalistima. Mi smo u Beogradu kao levičari i projugosloveni potpuno odbacivali "Hrvatsko proleće", ali smo bili revoltirani stepenom represije koja je bila primenjena protiv učesnika, pošto smo o ovoj nešto znali iz sopstvene sredine. Takođe, bili smo iznenađeni - i to je drugo iznenađenje - što zagrebački praksisovci i njihovi studenti nisu baš ni na koji način protestovali protiv hapšenja i suđenja, zabrane publikacija i izbacivanja sa posla i fakulteta njihovih kolega. Negde u isto vreme, početkom sedamdesetih, prisustvujem prvi put na jednoj sedeljci na Dedinju dovoljno glasnom, iskrenom i kolektivnom pevanju četničkih pesama. To je za mene bilo pravo otkriće i po sadržaju za koji sam mislio da je davno zaboravljen, i po slobodi inicijative koja je mogla da direktno vodi u zatvor, i po mestu na kojem se to odvijalo, među mladima iz elitnih komunističkih porodica u ovoj četvrti. Takođe početkom sedamdesetih imao sam još jedno neobično političko iskustvo, ali sasvim druge vrste. Na nekakvim opštim izborima prvi put sam glasao sa precrtanim listićem, dok kasnije nisam ni izlazio na izbore. Ovog puta je u lokalnoj izbornoj komisiji bila jedna prijateljica koja mi je rekla da nas je bilo samo šest sa precrtanim listićima među dve hiljade birača. "Otkuda ste znali da sam ja bio među ovima?", pitao sam je. "E pa, znali smo!", odgovorila je. U junu 1971. završavam usporene studije sa diplomskim radom Jedna analiza metafizičkih iskaza kod mentora Mihaila Markovića i sa prosečnom ocenom svih ispita i diplomskog 9,70/10. Sve u svemu, bio sam ponosan na ove rezultate i veoma zadovoljan što više nisam bio student. Tada nisam bio svestan da mi je prošao jedan od najlepših perioda u životu, sa više nada i više iluzija nego bilo kada kasnije. Stvari uskoro postaju u svakom pogledu ozbiljnije. U martu 1972. dobio sam prvi stalan posao i ostvario davnu želju da živim od onoga što volim - od filozofije. Zaposlenje je bilo u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta, u kojem začudo ništa nije trebalo da radim osim da nastavim postdiplomske studije. Isto je važilo i za jedinog drugog zaposlenog, mog drugara Mišu Sinđelića. Ovoj manjoj nelagodnosti sledila je tokom godine još jedna nelagodnost iste vrste. U jesen sam dobio jednogodišnju stipendiju Britanskog fonda za Oksfordski univerzitet, i to za boravak tokom kojeg takođe nisam bio obavezan baš ništa da radim, na primer da polažem ispite, da pišem radove ili bar da na kraju podnesem izveštaj. Kada već nikome nisam bio odgovoran ni u Beogradu, ni u Oksfordu, odlučio sam da te akademske godine radim što mi se sviđa - metaetiku kod profesora Ričarda Hera i, u nešto manjoj meri, teoriju govornih akta, pitanja naučnih objašnjenja i kritičku teoriju marksizma kod drugih profesora. Među ostalima slušao sam predavanja Alfreda Ejera, Džilberta Rajla, Lešeka Kolakovskog i Džona Plamenca, dok sam se čitave godine družio sa Leonom Kojenom, koji je radio svoj doktorat iz logike. Divna godina u Engleskoj, koja je obuhvatala i česte posete Londonu, bila je grozna godina u Srbiji: Tito je uklonio "liberale", dok je Stane Dolanc počeo da sprovodi njegovu reč iznad svih zakona, takozvano Pismo. Jedna od prvih i sigurno najveća žrtva novopronađenog "crnog talasa" u kulturi bio je moj brat sa diplomskim filmom na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju Plastični Isus, koga je mentor Aleksandar Popović ocenio desetkom. Za hapšenje Lazara u vojsci saznao sam jednog jutra iz engleskih novina, kada me je bunovnog za doručkom jedan kolega iz Sri Lanke upitao ne poznajem li nekog reditelja Lazara Stojanovića. Na vojnom suđenju zbog "neprijateljskih stavova" jedini dokaz bio je razgovor u četiri oka sa kapetanom Vukom Obradovićem, kasnijim vođom partije Demokratija, dok je Plastični Isus bio materijal koji podupire optužbu. Potom je došlo civilno suđenje za film, u kojem je sada proces u vojsci podupirao optužbu - sve u svemu, dve godine zatvora. U junu 1973. Britanski fond mi je ponudio stipendiju za još godinu dana, sa mogućnošću da potom odem bilo gde u anglosaksonski svet, budući da je Oksford bio najbolja preporuka. Posle dužeg razmišljanja ipak sam odlučio da se vratim u Beograd, i to iz dve vrste razloga - porodičnih i kolegijalnih. Nisam se nikada pokajao zbog te odluke, ali ću kasnije shvatiti da je ona značila "rđavi" povratak u Beograd, koji će trajati punih trinaest godina. Porodični razlozi su se odnosili, direktno ili indirektno, na Lazarovu zatvorsku kaznu u Zabeli. Prilikom pretresa stana od strane KOS-a naš otac, lekar i pukovnik u penziji, doživeo je drugi infarkt, da bi od trećeg, koju godinu kasnije, i umro. Lazarova tadašnja supruga i moja dobra prijateljica sa studija Svetlana Stojanović držala se vrlo hrabro. Desetine rođaka, prijatelja i poznanika prestali su da nas viđaju, dok su me čak i na fakultetu neki šapatom pitali "Kako je tamo?" - "Gde tamo?" - "Pa tamo, znaš!" U Zabeli su u to vreme bili verovatno bolji ljudi nego na slobodi - Vlada Mijanović, Pavluško Imširović, Milan Nikolić, Danilo Udovički, Mihailo Đurić, Adem Demaći... Ipak, to nije bio razlog da se želi što duži boravak u zatvoru iz doba Miloša Obrenovića. Na presudu Lazaru žalili su se i branilac i tužilac, da bi odluka Vrhovnog suda bila objavljena mesec dana pred istek dvogodišnje kazne - to je bila još jedna godina zatvora, pošto prvostepena kazna "ne bi imala pozitivne vaspitne efekte za osuđenika, kao ni značaj primera za javnost". Drugi razlog za moj povratak iz Oksforda bio je kolegijalne prirode. Ne samo da sam osećao solidarnost sa sve ugroženijim profesorima, već sam u međuvremenu bio izabran i za asistenta na Grupi za filozofiju, u isto vreme kada i moji dobri poznanici iz generacije Žarko Korać na psihologiji i Ivan Đurić na vizantologiji. Kako god bilo, jednog julskog popodneva 1973. našao sam se na 36 stepeni u zadahu puste beogradske železničke stanice i upitao se šta tu stvarno tražim. Za odgovor je, međutim, bilo kasno. U to vreme sam napravio jedan od najvećih profesionalnih kompromisa u životu - na nagovor svojih profesora i prijatelja došao sam "privremeno" na Filozofiju marksizma, pošto je u roku od nekoliko godina bio raspisan konkurs samo za taj predmet i pošto je, bar prećutno, bilo posebno važno da se Odeljenje za filozofiju i sociologiju ojača političkim istomišljenicima. Ja sam obavestio još jednog kolegu da se javi na konkurs, ali mi je rečeno da to nije trebalo da radim. Četiri pune godine, do prvog reizbora i prelaska na predmet Opšta metodologija, bio sam asistent kod verovatno najdogmatskijeg filozofa marksizma toga vremena, poslednjeg neskrivenog dijalektičkog materijaliste Andrije Stojkovića, za koga mi je Rastko Jovanović rekao: "Znaš da bi on tek u Oksfordu delovao super-interesantno!" U svakom slučaju, prema meni je bio izuzetno korektan i ostavljao mi je svu slobodu u radu sa studentima, jedino je u gradu govorio, u vidu najteže kritike, da nisam marksista već marksolog, što je, doduše, i bilo tačno. Stojković mi je u potpunosti prepustio ispitivanje studenata u njegovom prisustvu i sećam se da sam se bar dva puta loše osećao - kada sam o teorijskim glupostima ispitivao jednog od najtalentovanijih mlađih filozofa i svog kasnijeg dobrog prijatelja Mišu Arsenijevića, kao i kada sam ispitivao dobrog poznanika i političkog saborca, predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata Zorana Đinđića. Miša je sve znao i dobio 10, dok Zoran nije ništa znao, odnosno "s indignacijom" je odbio da odgovara o "ovakvoj filozofiji" ali je na Stojkovićevo insistiranje, "zato što je pametan", dobio 9. Na političkom planu dolazi do izvesnog diferenciranja između radikalnijih studenata i profesora, kao i između razočaranih studenata i profesora. Radikalniji studenti, kao Milan Nikolić i Jelka Kljajić, kritikuju profesore sa lenjinističkih pozicija, dok razočarani, kao Sonja Liht i Svetlana Vidaković, zato što gledaju pre svoje interese nego interese studenata. U isto vreme, na strani profesora, kojima među ostalima ostaju verni Vlada Mijanović i Ljilja Jovičić, angažuju se novi mladi studenti. Jedan od najaktivnijih u tom periodu bio je predsednik FOSS-a Pavle Rak, takođe moj student, po moralnoj osetljivosti i čvrstini jedan od vernih sledbenika legendarnog Ilije Moljkovića. Pavle je kasnije, prilikom boravka u vojnom zatvoru u Sarajevu, doživeo versko prosvetljenje koje će mu omogućiti da postane jedan od najboljih poznavalaca pravoslavne filozofije i jedan od vodećih zastupnika univerzalističkog pravoslavlja u srpskoj sredini. U nastavku političke represije protiv studenata Zoran Đinđić i Miša Stojanović su, zajedno sa dvojicom zagrebačkih i dvojicom ljubljanskih studenata, suđeni 1974. godine prema zloglasnom članu 118 KZ-a o "neprijateljskoj propagandi", ovde navodno izvedenoj u zajedničkom i zvaničnom dokumentu Filozofskog fakulteta Beograda, Zagreba i Ljubljane. U to vreme je vrlo aktivna u senci i studentkinja istorije umetnosti Snežana Radovanović Zrnce, koja će mi kasnije postati dobra prijateljica. Na filozofiji je bila, ali vrlo ćutljiva, i književnica Biljana Jovanović, vrlo suptilna ličnost, a kroz nekoliko godina u potpuno drugačijoj i vrlo eksponiranoj ulozi predsednice beogradskog Odbora za zaštitu slobode stvaralaštva. Mlađi od pomenutih, u prvoj generaciji studenata, sa kojom sam radio na različitim predmetima čak sedam od osam njihovih semestara, od 1973. do 1977, izdvajali su se na različite načine Zoran Obrenović, Miroslav Milović, Miroslav Prokopijević, Vladimir Blaževski, Zoran Ličić, Radovan Bigović, Željka Jovanović, Sanja Čupić, Zdenka Aćin. Mnogo godina kasnije sam saznao da su me zvali "razredni starešina". Svi su oni bili generacija samo u formalnom smislu i krenuli su veoma različitim putevima u životu. Iz generacije koja im je sledila u lepom sećanju su mi ostali Jasna Šakota, Milena Deretić, Milan Subotić i Vladan Perišić. Iako dugo pripremano, izbacivanje osmoro profesora i asistenata sa filozofije i sociologije na početku 1975. godine predstavlja pravi kulturni zemljotres, posle kojeg se prilike na fakultetu drastično pogoršavaju i u stručnom i u pedagoškom i u političkom pogledu. Nema više nikakvih protesta, studenti ostaju mirni, odnosno zaplašeni, dok pustom novom zgradom fakulteta patroliraju policajci u civilu koji pokazuju pištolje. Sa većinom izbačenih sam bio i lično blizak, kao sa Mihailom Markovićem, Svetom Stojanovićem i Miladinom Životićem sa filozofije i sa Dragoljubom Mićunovićem i Nebojšom Popovom sa sociologije. Manje dobro sam poznavao Ljubu Tadića, Zagu Golubović i Trivu Inđića, ali sam imao vrlo dobre odnose i sa njima, kao i sa Božom Jakšićem, koji je došao u Beograd pošto je već imao luksuz da bude suđen i izbačen sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Vlast gubi svoju poslednju ideološku bitku, pošto protiv jedinih značajnih marksista u glavnom gradu zemlje može da upotrebi samo golu silu. Najpohvalniji stručni referati sa potpisima iz cele Jugoslavije, protesti najuglednijih levih intelektualaca iz sveta, totalna podrška Filozofskog fakulteta uz samo jedan profesorski glas od stotine u naučno-nastavnom veću u prilog izbacivanja, i ništa. O kakvoj je kulturnoj i političkoj sramoti bila reč pokazala je na svoj način i kasnija zabrana knjige dokumenata o ovom slučaju, koju je pripremio Nebojša Popov. Pošto je slomljena kičma leve opozicije, u Srbiji se privremeno i, od strane vlasti sasvim nenamerno, otvara prostor za slabašnu građansku opoziciju, a na širem planu za republičko drobljenje Jugoslavije i jačanje nacionalnih političkih elita, koje će deceniju i po kasnije dovesti do potpunog izmirenja komunista i nacionalista, s uvodom u građanski rat protiv drugih, isto tako izmirenih komunista i nacionalista. Iste, 1975. godine stvara se KEBS i usvaja Helsinška povelja o pravima država i građana u Evropi, koja će vrlo brzo postati idejni horizont beogradskih disidenata. Takođe te godine studenti šezdesetosmaši završavaju svoje zatvorske kazne, dok mene policija plaši izbacivanjem sa fakulteta ako nastavim da se družim sa Vladom Mijanovićem i sopstvenim bratom! Sa francuskim pasošem Danilo Udovički odlazi u egzil u inostranstvo, dok ispraćam sa Surčina u Pariz, takođe u egzil, svog prijatelja sa filozofije Sašu Goldmana, za koga je počela da se interesuje Udba. Učestvujem u organizaciji filozofskih simpozijuma, na koje pozivamo i mlađe disidente koji nemaju nikakve veze sa filozofijom, a ponekad i ni sa kakvom teorijom. Na skupu na Divčibarama 1974. policajci u civilu od mene oduzimaju službene magnetofonske trake, koje će predstavljati dokazni materijal za suđenje pesniku Dragoljubu Ignjatoviću, čemu će slediti i neuspeli pokušaj suđenja njegovom advokatu Srđi Popoviću. Časopis Filozofija, u čiju redakciju ulazim, objavljuje razne osetljive materijale, a kada je potrebno biva zabranjivan. Ovaj organ Filozofskog društva Srbije se posle izbacivanja osmoro "nepodobnih" gasi, da bi 1976. nastao časopis Theoria, koji će dve godine kasnije, uz saradnju i sporove Mladena Kozomare i Mide Belančića, uprkos svom naslovu postati novo uporište angažovane filozofije, mada angažovane izvan aktuelne politike. Filozofski fakultet prestaje da bude centar disidentskih akcija, dok druge institucije i druge ličnosti dobijaju sve više na značaju. Bliže se upoznajem i vodim duge i interesantne razgovore sa proteranim asistentima Pravnog fakulteta Kostom Čavoškim i Vojom Koštunicom, koji su još u radikalno demokratskoj fazi bez natruha nacionalizma, i koji će nešto kasnije zajedno objaviti izuzetno važnu knjigu o Titovom gušenju višepartijskog sistema posle Drugog svetskog rata. Dolazi vreme kada sve u političkom životu počinje da se okreće oko ostarelog Tita i kulta ličnosti dovedenog do paroksizma, ali ne samo sa negativnim posledicama. Doživotni predsednik i trostruki narodni heroj više nema šta da dobije kod kuće, nema čak ni potencijalnih protivnika niti stvarnih naslednika, ali zato kao svetski državnik i vođa nesvrstanih želi još međunarodne slave, zbog čega 1977. organizuje drugu konferenciju KEBS-a u Beogradu. Ovo je prilika da se, na dalekovidu inicijativu Srđe Popovića, sastavi peticija sa zahtevom da se, u skladu sa Helsinškom poveljom, vrate pasoši bivšim zatvorenicima i politički obeleženim licima. Tito nema kud i posle pretnje pred domaćim medijima da neće dati pasoše, pod spoljnim pritiskom i veoma osetljiv na sopstveni ugled, bez obaveštenja u medijima upravo to čini. Iznenađenje je za nas dvadesetak ili manje koji smo potpisali peticiju bilo ogromno, pošto smo uspeli da posle jedne decenije nešto konkretno iznudimo od vlasti, a mogli smo i da budemo ponovo napadnuti i kažnjeni. Iznenađenje je bilo još veće za one koji su čekali na sopstveni pasoš: Ilija Moljković, koji će dobijeni pasoš iskoristiti samo jednom do kraja života, i to do Temišvara, u čekaonici policije je gledao netremice u novine okrenute naopačke. Peticija za pasoše, odnosno peticija za slobodu kretanja, imala je višestruki značaj: predstavljala je prvu formalnu akciju u glavnom gradu Jugoslavije za zaštitu građanskih prava, nezavisnu od političkih opredeljenja njenih učesnika; bila je efikasno oruđe
Sa starim Đilasom, koji je i sâm pokušavao da iziđe iz teškog političkog karantina, beogradskoj opoziciji se postavilo novo pitanje: to više nije bilo pitanje da li se mogu podržavati politički raznomišljenici - na to je pozitivno odgovorila - već da li u njenim akcijama mogu da učestvuju i disidenti koji su nekada naređivali zločine upravo u ime sistema koji se dovodi u pitanje. Da li je poželjna nekakva "disidentska lustracija" - na ovo je, uz nešto muke, dobijen negativan odgovor. Ja sam lično upoznao Milovana, uz preporuku, u njegovom stanu. Imao sam snažne utiske i o njegovoj ličnosti i o razgovoru koji smo vodili, mada sam tačan sadržaj
Od profesora sam, kao ličnost, poštovao Veljka Koraća, kod koga sam neformalno takođe bio asistent, dok su mi posle izbacivanja "nepodobnih" više od ostalih bili bliski Svetlana Knjazev, Saša Kron i Staniša Novaković. Od bizarnih situacija se sećam dve - kada mi jedan profesor kaže da držim njegovo predavanje, pričajući posle da ja volim da držim predavanja, i druge, kada sam se našao u diplomskoj komisiji u kojoj sam jedini čitao rad, pa mi jedan profesor kaže da počnem, kako bi video o čemu je reč. Ni na sednicama katedre, ni između časova, ni u profesorskom klubu, nikada se mnogo nije pričalo o poslu, već uglavnom o svemu drugom - o politici, novostima iz grada, ličnim stvarima, seksu, novcu i sportu. Po pravilu se pričalo o trećem licu, a kada treće lice slučajno dođe i zameni drugo, onda se priča o drugom licu. Sve u svemu, poznavali smo svačiji privatan život do najsitnijih detalja. Istovremeno, studenti su u svojim žalbama bili bespomoćni. Ponekad smišljeno, ali mnogo više po navici, stvarana su uzbuđenja oko reizbora. Stručni kriterijumi su bili manje-više zamagljeni, pri čemu su za profesore odlučivale glavne interesne grupe, a za asistente njihovi profesori ili gospodari njihovih duša. Ovo je važilo za čitav fakultet, dok su biseri bili tolerisanje dokazanih plagijata, upoređenja odeljenja po broju redovnih i vanrednih profesora kao kriterijum reizbora, ili pitanje koje je jednom upućeno povodom mene u naučno-nastavnom veću "A čiji je on asistent?" Veliki predah u fakultetskom životu predstavljalo mi je putovanje u leto 1978. sa četvoricom drugara, uglavnom tridesetogodišnjaka, džipom u Avganistan. Želeli smo da stignemo do Ladaka, odnosno Indije, ali se stari džip "Aro", kupljen od Crvenog krsta na Kosovu, konačno raspao u Džalalabadu, istočno od Kabula, odakle smo se, posle javne prodaje preostalih stvari na centralnom gradskom trgu, sedam dana i sedam noći autobusima vraćali za Beograd. Iz poslednjeg autobusa sam izišao teturajući se, pošto su noge bile praktično otkazale. Putovanje od četrdesetak dana preko ogromnih prostranstava Turske, Irana i Avganistana, preko pustinja, gradova i bazara, preko glava danas srušenih Budinih kipova u Bamijanu, donelo mi je neke od najuzbudljivijih momenata u životu i mnogo mi je
Za vreme koje sam proveo na fakultetu bio sam postdiplomac na Etici (meta-etika) i na Opštoj metodologiji (filozofija nauke), objavio sam, pored nekoliko kraćih tekstova, četiri filozofska ogleda, od kojih je samo jedan, i to nekoliko godina kasnije, izazvao kritičku pažnju ("'Istina' i 'dobro'"). Učestvovao sam i na nekoliko naučnih skupova, od kojih mi je u posebno prijatnom sećanju ostao simpozijum u Zagrebu 1977, posvećen Ludvigu Vitgenštajnu, koji je organizovao Austrijski institut. U drugoj polovini osamdesetih godina, u svojoj antologiji na engleskom jeziku Jugoslovenska analitička filozofija Saša Pavković primećuje da sam prvi u Jugoslaviji koji se u nekom radu u okviru ove orijentacije nije pozivao na marksizam ("Jedna analiza metafizičkih iskaza"). Toga u vreme kada sam objavio rad uopšte nisam bio svestan. Za svoj najozbiljniji prilog smatram kritiku pokušaja Džona R. Serla da iz deskriptivnih iskaza izvede normativne iskaze, a za korektnu reinterpretaciju jedne poznate teorije tekst "Poperova kritika istoricizma". Sva četiri rada koje sam priložio za reizbor 1977. Jovan Aranđelović je ocenio kao nepotpune, budući da su formalnog, a ne sadržinskog karaktera(?!) Dve godine sam bio urednik godišnjaka Filozofske studije, u kojem sam imao zadovoljstvo da priredim za objavljivanje prvu studiju, odnosno prvi rad uopšte jednog filozofa albanskog porekla u Beogradu - "Spor oko ikona u vizantijskoj estetici" mog studentskog kolege i druga Škeljzena Malićija. Bio sam takođe sekretar Zbornika Filozofskog fakulteta, što je obuhvatalo pripremu odobrenih tekstova za štampu, a kada nas je jedna profesorka sa druge grupe optužila da uzimamo novac za svoj rad podneo sam ostavku. Obavljao sam aktivnosti i u upravi Filozofskog društva Srbije, a u jednom dvogodišnjem mandatu i kao potpredsednik društva. Bilo je napada na društvo kao "antimarksističko" (Pjer Živadinović, Žarko Papić) ili kritike da je "pod dominacijom analitičke filozofije" (Miladin Životić). Jednom mi se kući javio telefonom ministar nauke Milan Milutinović da me pita da li treba da razgovaramo o svemu ovome, na šta sam odgovorio da nema potrebe. Kada su se početkom osamdesetih političke pretnje relativno utišale dao sam ostavku i na članstvo u društvu. Na Odeljenju za filozofiju i sociologiju posebno dobro sam se razumevao sa Zdravkom Kučinarom, Mišom Arsenijevićem, Sašom Pavkovićem, Igorom Primorcem i Sretom Vujovićem. Ipak, najzanimljiviji filozofski razgovori bili su u privatnim stanovima i na njima smo se najčešće okupljali Leon Kojen, Nikola Grahek, Miša Arsenijević, Vlada Gligorov, Rastko Jovanović i ja. Najpopularnije su bile teme iz političke filozofije inspirisane liberalizmom. Odlazak sa fakulteta želeo sam da bude što tiši i sa što manje štete po organizaciju nastave, ali mi nije uspelo ni jedno ni drugo. Tek sam preko svog gesta uvideo koliko je ranjiva institucija koju sam napustio i koliki prestiž su osećali ljudi koji su u njoj radili. Odluku sam saopštio u jesen 1979, pred svoj novi reizbor i rekao da ću ostati dok se ne izabere moj naslednik, što je potrajalo sve do početka leta 1981, pri čemu je i naslednik - Aleksandar Pražić - koju godinu kasnije napustio fakultet. Moju odluku u prvom trenutku niko nije razumeo, ali neki jesu kasnije. Doslovno sve kolege sa filozofije - osim Branka Pavlovića - želele su da lično saznaju moje razloge za odlazak i potrošio sam ogromnu energiju objašnjavajući ih svakome ponovo i svakome u detaljima. Svi su bili krajnje korektni i odgovarali su me od onoga što sam naumio, dok je Jovan Aranđelović čak telefonom zvao moju majku u istom smislu. Neke kolege su pokazivale i neobičnu grižu savesti, pitajući se čak da li i oni treba da daju ostavku. U svakoj zapadnoj sredini odlazak sa univerziteta je privatan događaj, dok je u socijalističko-balkanskoj sredini on javan i veoma neuobičajen događaj, pošto predstavlja dobrovoljno odricanje od društvenog prestiža, moći nad ljudima, javnog uticaja i dobre slike o samome sebi. Toga uopšte nisam bio dovoljno svestan, iako nikada nisam zažalio zbog svoje odluke. Neobičnost događaja pokazala se i u raznim glasinama - da odlazim zbog profesionalnog neuspeha, iako mi je nuđen rad na doktoratu bez magistrature, da to činim iz solidarnosti sa "nepodobnim" profesorima, makar izbačenim četiri godine ranije, da me nagovorio brat, poznati protivnik svih institucija, da me "omekšalo" putovanje u Avganistan, doduše na neobjašnjiv način, da hoću da se oženim, mada nije bilo jasno sa kim. Bili su to stvarni biseri beogradske etnopsihologije. Kraj sedamdesetih godina, uz malo političko otopljavanje, donosi i različite vidove ličnog otopljavanja - ili oslobođenja - sa klicom u studentskoj pobuni šezdeset osme, zamrznutoj dve-tri godine kasnije. Muzičko oslobađanje u svetu direktno preuzimaju domaći sastavi, seksualno oslobađanje u muško-ženskim odnosima nadgrađuje se u odnosima istih polova, psihodelična ekspanzija svesti, nekada tretirana kao devijantna pojava, zahvata sve šire krugove intelektualaca, kontemplativna aktivnost, oličena u istočnjačkim učenjima, dopire najlakše do umetnika i mladih. Alternativni oblici ponašanja u dosta sumornoj stvarnosti zahvataju jednim delom i moju neposrednu okolinu, uz moje više posmatranje i razumevanje nego učešće ili prenošenje. Svi smo strahovali da bi policija mogla da iskoristi ove "devijantne" pojave za javno diskreditovanje opozicije u nedovoljno razvijenoj i nedovoljno tolerantnoj sredini. Već je ionako bilo nemoguće demantovati glasine da je neko homoseksualac, da radi za policiju ili da je prosto lud. Istih godina se pojavljuju prve feministkinje, ekologističke i grupe za zaštitu nacionalnih manjina. Povodom prava manjina, i sa nekim traumatičnim pričama iz detinjstva, osećam dosta simpatija za akcije drugara Rajka Đurića u prilog Roma, kao i s albanskim studentima u Prištini, koji na demonstracijama 1981. traže ono što imaju u praksi, ali još ne u teoriji - republiku. Zbivanja na Kosovu mi u mnogo čemu otvaraju oči, pošto sam oduvek verovao da ako socijalno-politička pitanja nisu rešena u Jugoslaviji, onda bar jesu nacionalna, pri čemu mi se "Hrvatsko proleće" činilo kao nekakav izuzetak kulturne prirode. Sada krv koja je pala u Prištini i surova represija koja je sledila stvaraju mučninu, dok je Dobrica Ćosić prvi koji se na jednom kolektivnom razgovoru u stanu zalaže za podelu Kosova. Ja sam bio inicijator jedne peticije za oslobađanje kosovskih studenata iz zatvora, koju je potpisao mali broj njihovih beogradskih kolega. Titova bolest 1980. bila je nekima, kao Momčilu Seliću, znak da krenu u samostalne i dosta grube disidentske akcije. Bilo je prerano, pa je Selić za samizdat Časovnik dobio sedam godina zatvora, pri čemu su mu neformalno bile obećane dve godine zatvora ako ga ne brani Srđa Popović i pet godina ako ga brani. Moma je teška srca i posle dužeg razmišljanja odustao od Srđine pomoći: kada je čuo presudu počeo je da urla kako su ga prevarili. Odlazak Josipa Broza podstiče nadu da će totalitarni sistem sa kultom ličnosti bespovratno otići u prošlost, pošto pokojnik svesno nije ostavio nijednog naslednika niti jaku partiju, ali i podstiče bojazan da konfederalna Jugoslavija i kolektivno rukovodstvo drugorazrednih političara direktno vode ka paralizi zajedničke države. Godine koje slede pokazaće da je nada bila preterana, a bojazan nedovoljna. Smrt tvorca Druge Jugoslavije bila je neobičan događaj, više spontan nego režiran trijumf kulta ličnosti koji je građen tri i po decenije: sedam od osamnaest miliona ili dve petine stanovnika jedne zemlje na ispraćaju svoga vođe; prisustvo na sahrani vodećih svetskih državnika oba bloka i nesvrstanih, nikada viđeno do tada; dobrovoljno obustavljanje posla miliona ljudi da bi preko televizije učestvovali u žalosti; ponavljanje besmislene parole "I posle Tita Tito". Grupa beogradskih intelektualaca, različitih struka, doba starosti i odnosa prema marksizmu, okupljenih oko Dobrice Ćosića i u njegovom stanu, želela je da posle Titove
U maju 1981, kada sam na fakultetu držao svoj poslednji seminar, kao u stara, dobra vremena, u Politici se ujutru pojavio posebno prljav napad na inicijatore Javnosti, sa navođenjem svih imena, što je u političkom novinarstvu ove vrste bila šifra da je slučaj posebno "složen". Tekst kao da je bio moj poklon studentima od kojih sam se rastajao - uz ponos što sam u novinama izišao u izabranom društvu i uz sramotu što sam bespomoćan da zaštitim svoj integritet. U vremenu kojim se bavim vlast nije tretirala publiku samo kao politički nezrelu, već i kao moralno nezrelu. Zahvaljujući mojoj studentkinji Zdenki Aćin, koja je bila sekretarica u Komisiji za pregled filmova Srbije, popularnoj "Cenzuri", imao sam jedinstvenu mogućnost da vidim ne samo desetine zabranjenih filmova, već i način na koji se zabranjuju, uz uživanje u gledanju, ćaskanje uz kafu, cinične primedbe i konfuzna objašnjenja. "Javnost" je ionako bila za druge, naivnije. Na fakultetu su mi po dogovoru napravili rešenje prema kojem sam dobio otkaz pošto je na moje mesto izabran drugi kandidat, dok nije napisano da sam otišao sopstvenom voljom ne učestvujući na konkursu. Ova pravna smicalica, izvedena zbog neke vrste rđave savesti poslodavca, donela mi je godinu i po dana socijalne pomoći. Uz druge olakšice u mojoj porodičnoj sredini imao sam svih pet godina bez posla obezbeđenu osnovnu egzistenciju i, pošto od mene niko nije materijalno zavisio, mogao sam da dozvolim luksuz da ne prihvatim nikakav rad za novac. Imao sam prvi put u životu sve slobodno vreme za intelektualne, političke i, prvi put od detinjstva, šahovske aktivnosti. Nisam bio usamljen u traženju slobode izvan institucija. Njihov glavni protivnik među prijateljima je bio Ilija Moljković, dok ih nisu mnogo voleli, odnosno izbegavali su ih koliko su mogli, Rastko Jovanović, Dušan Kuzmanović, Obrad Savić, Saša Milenković, Tafil Musović; međutim, oni nisu ni najmanje uticali na moje napuštanje posla. Osamdesete godine dovode opoziciju do višeg nivoa angažovanja - do praktičnog ostvarenja slobode udruživanja. Stvoren je takozvani "Otvoreni univerzitet", to će reći okupljanje na razgovore po privatnim stanovima povodom tema teorijske, ideološke i političke prirode, za koje, kao ni za formu razgovora, ne važe nikakva formalna ni sadržinska ograničenja. "Otvoreni" je značilo da je svako mogao da dođe, a "univerzitet" da je bio cilj da se nešto nauči. Organizovani razgovori po stanovima imali su dva izvora i četiri rukavca. U decembru 1979, u stanu Vlade Mijanovića, grupa od desetak lica, među kojima smo bili, osim domaćina, Dragoljub Ignjatović, Đorđije Vuković, Ilija Moljković, Stojan Cerović, Stanko Cerović, Lazar i ja, dok se još dvojice ili trojice ne sećam, odlučila je da pokrene političke razgovore bez tabua i bez ograničenja bilo čijih prava. Nekom slučajnošću do ovog dogovora dolazi neposredno pred početak Titove bolesti. Naredne godine, nekoliko meseci posle Titove smrti, sedmoro od osmoro proteranih nastavnika Filozofskog fakulteta, uz posebno angažovanje Svete Stojanovića i uz učešće mlađih filozofskih i socioloških kolega, kao i bivših vođa studentskih pokreta, započinju razgovore o teorijskim temama, kao neku vrstu predavanja i seminara bez ispita, u zamenu za ono što im je uskraćeno na fakultetu. Dolaze takođe kolege iz drugih gradova i drugih struka, dok razgovori od samog početka imaju jaku praksisovsku političku boju. Proteranim nastavnicima vlast je dozvolila zaposlenje u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju izvan univerziteta, čime im je sprečila svaki institucionalni kontakt sa studentima. Vlast sada ipak dopušta "Otvoreni univerzitet" kako bi se svi u opoziciji ili njoj skloni okupili na jednom mestu i preciznije ideološki i bezbednosno identifikovali. Razgovori postaju veoma popularni i, zajedno s onima koji idu uporedo sa glavnim "Otvorenim univerzitetom", okupljaju tokom četiri i po godine više od sto pedeset lica, uključujući i policajce u civilu. Grupa koja je 1979. pokrenula razgovore po stanovima utapa se 1980. u "Profesorski" ili "Veliki univerzitet", dok se iz ovoga 1981. izdvajaju dve nove grupe, jedna velika i jedna mala. Prva nema posebno ime, a osobenost joj je u tome što okuplja mlađi i intelektualno veoma radoznali svet, koji se ne zanima samo za politiku već i za umetnost, nauku, tehnologiju, odnosno kulturu u širem smislu, pri čemu je forma okupljanja koliko popularna, toliko slabo strukturisana. Druga grupa je mala i borbena, usmerena isključivo prema politici, čine je studenti Filozofskog fakulteta i Fakulteta političkih nauka, okuplja se kod Dragomira Olujića i naziva "Studentskim" ili "Malim univerzitetom". Na desetinama razgovora godišnje, koji su se održavali neprekidno do aprila 1984, raspravljalo se, kada se tri preostale grupe uzmu zajedno, i u dobrom i u lošem smislu reči o svemu i svačemu, pri čemu postepeno počinju da se prave podele na marksiste i nemarksiste, dogmatičare i liberale, teoretičare i praktičare. Učesnici stiču veliko samopouzdanje u okupljanjima i kao da gube svaku svest o represivnoj mašini sistema koja i dalje sasvim dobro funkcioniše, ali na manje vidljiv način. Neke slike sa razgovora: Mihailo Marković je u stanu Miće Milića bio primoran da prizna neophodnost višepartijskog sistema, da bi kasnijih godina tu tezu povukao; Nataša Kandić je izuzetno revnosno prisustvovala razgovorima, ali samo slušajući i baš nikada ne govoreći; Zoran Avramović se, na tragu Svete Stojanovića, zalagao ne za višepartijski, već za dvopartijski sistem, u kojem bi konkurent Savezu komunista bio Socijalistički savez. Ja sam veoma često dolazio na razgovore, ali u njima prilično skromno učestvovao. Smatrao sam izuzetno važnim što postoje i što se sve plodnije razvijaju, dok su me lično zamarale ponavljane teme i haotičnost toka razgovora, pogotovu što sam oduvek bio skloniji pisanim a ne usmenim formama komunikacije. Sećam se jednog svog izlaganja o dosta bizarnoj temi - smislenosti iskaza o sopstvenoj smrti, koje je došlo iste večeri posle prikaza Mide Belančića knjige Vladimira Jankeleviča o smrti uopšte. Početkom osamdesetih ima u Beogradu i drugih inicijativa u koje sam se sticajem okolnosti uključio. Ivan Janković je, uz posebno angažovanje Srđe Popovića i Vesne Pešić, stvorio prvo abolicionističko udruženje u Jugoslaviji, uz šta je išla i velika peticija u prilog ukidanju smrtne kazne. Lazar Stojanović je u svom stanu organizovao u formi zatvorenog kluba celonoćne hedonističke razgovore o kulturi. Svetlana Slapšak, koja će kasnije postati, kao i Biljana Jovanović, predsednica beogradskog Odbora za zaštitu slobode stvaralaštva, u svom je stanu organizovala "salon" koji se bavio "kućnom književnošću" i drugim temama. Na političkom planu najvažniji je bio događaj u julu 1982, kada je sedmoro studenata sa "Malog univerziteta" uz Pavluška Imširovića podiglo četiri transparenta s imenom poljskog sindikata Solidarnost na mitingu za podršku Palestincima na Trgu Marksa i Engelsa, posle čega su svi uhapšeni i prekršajno kažnjeni zatvorom u Padinskoj Skeli, za isto delo muškarci sa po pedeset, a devojke sa po trideset dana zatvora. Skandalozno je bilo to što niko nije video u čemu je bio prekršaj, pošto je Jugoslavija i posle uvođenja ratnog stanja u Poljskoj u decembru 1981. priznavala zabranjenu Solidarnost, samo zamrzavajući ali ne i prekidajući zvanične veze. Do hapšenja je došlo "iz viših interesa", to će reći da se ne bi izazivali Sovjeti, a ovakvu meru su podržali i srpski političari sa reputacijom liberalnih, kao Ivan Stambolić i Bogdan Bogdanović. Zbog brutalne akcije vlasti, prve ove vrste posle Titove smrti i koja dugoročno nije obećavala ništa dobro, nedelju dana kasnije je na istom mestu protestovalo još nekoliko kolega, među kojima oni stariji kao Vesna Pešić i Nebojša Popov, pa su i oni uhapšeni i poslati u zatvor, što je bio novi skandal. U gužvi na ulici upoznao sam kasnije vrlo dobrog prijatelja slikara Radovana Kragulja, koji sa svojom dečjom prirodom u trenutku potpunog zaprepašćenja nije razumeo šta se događa. Ja sam se posle ovog događaja dogovarao s Ivanom Jankovićem i Radom Sabljaković o zajedničkoj akciji solidarnosti s uhapšenima, koja bi bila izvedena na isti način i na istom mestu i koja bi nas svesno takođe odvela u zatvor. Rada i ja smo, iz različitih razloga, ipak odustali, dok je Ivan bio hrabar i dosledan i uspeo da ode sâm na jednomesečno "kriminološko istraživanje" u Padinsku Skelu, o čemu je objavio i jedan rad. U svakom slučaju, tada smo završili igranje preferansa sa Dragoslavom Mihailovićem u njegovom stanu na Studentskom trgu. Pomalo zbog principa, pomalo zbog griže savesti, pomalo zbog simpatija za jednu od uhapšenih, do kraja jula i čitavog avgusta sam u opustelom Beogradu glumio ne baš čoveka-orkestra, ali sigurno aktivistu-orkestra za podršku uhapšenima, šireći obaveštenja, prikupljajući peticionaške potpise i lažno pričajući preko telefona kako stižu zagrebački studenti da zajedno sa beogradskim domaćinima obnove proteste ispred knjižare "Komunista", gde su svi hapšeni. Po ceo dan sam obilazio poznanike na četiri strane grada, ali sve što sam postigao bilo je da dobijem striktnu policijsku pratnju u civilu bukvalno od jutra do večeri i svakog od otprilike mesec dana sve do izlaska zatvorenika na slobodu. Uspeo sam da identifikujem dvanaest ili trinaest policajaca, pri čemu su me najčešće pratila po dvojica, ređe po jedan ili trojica. Da bih ponekad uverio poznanika da nije reč o paranoji pravio sam eksperimente sa lažnim skrivanjem, posle čega bi poznanik ostao prosto zabezeknut. Mučno toplo leto. Borbene studente sa "Malog univerziteta" zatvor je samo ojačao. U ovoj grupi, u kojoj nisu svi dopali zatvora, isticali su se, u paru, Veselinka Zastavniković i Boris Tadić, zatim Žana Sironić, Rada Karajović, Branislava Katić, Gordan Jovanović i Steva Milovanović, stariji je od njih bio Jovica Mihailović, dok je iz Zagreba redovno dolazio Pera Lađević. Ja sam se zbližio sa pojedinima iz ove grupe, pri čemu smo neki, uključujući i Borisa, pokušali da napravimo filozofski seminar u mome stanu, dok će Branislava kasnije postati i moja supruga. Poslednji veliki politički zemljotres koji sam doživeo u bivšoj Jugoslaviji bilo je hapšenje učesnika "Otvorenog univerziteta" u aprilu 1984, koji će voditi takozvanom procesu šestorici započetom u novembru iste godine. Ovaj omnibus-događaj, koji će u raznim oblicima potrajati godinu i po dana, bio je dvostruko značajan - po broju učesnika - više od stotine, i po tome što je bio poslednje veliko političko suđenje u komunističkoj Jugoslaviji, prikazujući uživo raspad represivnog aparata vlasti. Hapšenje 28 učesnika "Otvorenog univerziteta" u stanu Dragomira Olujića izvedeno je spektakularno, u času kada je prvi put na skupu ovakve vrste nastupio Milovan Đilas, i to
Uhapšeni su saslušavani o svemu i svačemu, i najmanje o "Otvorenom univerzitetu", o kojem je Udba ionako sve znala. Svi su oslobođeni po ondašnjim standardima dosta brzo - većina za tri dana, među njima i Branislava, a nekoliko njih, među kojima i Lazar, za četiri dana. Tada smo svi mislili da je bila reč samo o zastrašivanju i da je glavna opasnost prošla, pošto je odgovarajuća optužnica s istim elementima mogla da se pripremi mesecima, pa i godinama ranije. U inostranstvu se pojavilo uzbuđenje zbog ovako vođene posttitovske "liberalizacije", kao i zbog ponovnog maltretiranja Đilasa, ovo uprkos diplomatskim porukama da će kolektivno rukovodstvo poštovati KEBS i Titovu politiku iz poslednjih godina života. U Beogradu se brzo saznalo da iza akcije stoje, što bezbednosno, što politički, Stane Dolanc (ponovo on!), srpski član predsedništva Nikola Ljubičić, predsednik gradskog komiteta partije Slobodan Milošević (već on!) i šef Udbe za univerzitet Ranko Savić. Posle hapšenja u sastavu dvadeset osmoro, puštanja na slobodu i ponovnog saslušanja, pojavljuje se i prva stvarna žrtva beogradske nove levice. To je Radomir Radović, mladi i jedini radnik na "Otvorenom univerzitetu" čiji se život okončao, prema tvrđenju policije, samoubistvom - trovanjem, a prema sumarnoj istrazi prijatelja ubistvom - takođe trovanjem. Obdukcija je izvršena bez obaveštenja advokata i rodbine. Kako god bilo, do tada su politička ubistva za nas bila dosta apstraktna (advokat Jovan Barović 1983?), od sada počinjemo u njih čvrsto da verujemo. Uskoro, sasvim iznenadno, počinju arbitrarna hapšenja i stavljanja na optužnicu lica koja su navodno bila glavni organizatori "Otvorenog univerziteta", iako to ni uz najbolju volju niko više nije mogao da utvrdi. Prvi se hapse oni kojima je to priređivano već više puta u životu i koji su toliko naruženi u novinama da valjda sama imena treba da dokažu krivicu - Vlada Mijanović i Pavluško Imširović. Obojica stupaju u oštar štrajk glađu, strani mediji se sve više uznemiruju i, ozbiljno narušenog zdravlja, obojica se privremeno puštaju na slobodu. Tužilaštvo stavlja u teško skrpljenu optužnicu babe i žabe, tako da se pojavljuje šest lica sa pomešanom, neutvrđenom ili konfuznom odgovornošću - osim Vlade i Pavla, tu su i Mića Milić, Milan Nikolić, Dragomir Olujić i Gordan Jovanović, ljudi reprezentativni po generacijama kojima pripadaju ali bez drugih zajedničkih osobina, čak i bez jedinstvene svesti o opasnosti u kojoj se nalaze. Da bi se pridao veći pravni značaj katastrofalno slaboj optužnici, u istrazi je pozvano čak stotinak svedoka, od kojih se većina, po savetu Srđe Popovića, poziva na pravo na ćutanje. Ovoliki broj svedoka, među kojima je bilo i više univerzitetskih i javnih ličnosti, bez presedana u političkim procesima u zemlji, imao je minimalnu vrednost za optužnicu, osim u slučaju ponekih prepadnutih lica i, naravno, policijskih dostavljača, ali je imao dosta značajnu ulogu u zastrašivanju učesnika razgovora u privatnim prostorima. Svi oblici "Otvorenog univerziteta" trenutno su se ugasili, dok su kasnija obnavljanja razgovora - po jedno u Pavlovoj i Dragomirovoj organizaciji - imala samo karakter protesta, ne ostavljajući nikakvog drugog traga. Kada se krajem osamdesetih ljudi ponovo osete slobodnim više im neće biti potrebni stanovi već ulice. Za svedoke iz šireg kruga učesnika razgovora nismo bili pozvani samo Lazar i ja. Na njegovu inicijativu, on, Ilija i ja smo uputili tužiocu izjavu da smo upravo mi pokretači "Otvorenog univerziteta", što nije bilo više proizvoljno od onoga što je tvrdila optužnica, a i unosilo je zgodnu pravnu zbrku. Stojanu Ceroviću je bilo posebno žao što ga nismo pozvali za samooptuživanje, ali smo bili iz tehničkih razloga u velikoj žurbi. Prema obaveštenju iz jednog visokoplasiranog izvora, još u julu i avgustu je tužilac razmišljao da li da Lazara i mene pridruži šestorici, ne toliko da bi popravio optužnicu, koliko da bi imao više aktivista pod šeširom. Mi smo razmišljali da li da se sklonimo u inostranstvo, ali je pobedilo osećanje solidarnosti ili tvrdoglavosti, kako se hoće, i ostali smo u Beogradu. Tužilac je, iz nama nepoznatih razloga, na kraju od nas odustao, dok je već bilo kasno da budemo svedoci. Srđa je pro formae pozvan za svedoka, da ne bi mogao da bude advokat nekome od optuženih. Sam festival svedoka se posle nekoliko sedmica toliko kompromitovao da je u gradu postao predmet opšteg ismevanja, što je, doduše, bio i jedan od načina da se pobede strah i teskoba. Neda Nikolić je tako glumila naivku, Ilija Moljković je vređao, dok Velja Abramović nije bio nadrealistički brbljiv već naprosto brbljiv. Jedna grupa, ponovo u koordinaciji Srđe Popovića, organizovala je odbranu u širem smislu reči, onu koju su mogli da koriste domaći advokati i strani novinari. Meni je zapao zadatak da napišem kraću istoriju "Otvorenog univerziteta", što sam uradio vrlo savesno i sasvim pogrešno. Utvrdio sam, naime, postojanje, kao u ovim zapisima, četiri grupe ljudi i razgovora, što je tužiocu moglo da posluži ne za jednu konfuznu, već za četiri dosta precizne optužnice. Moj pregled je, uglavnom, kao i neki drugi tekstovi iz tog perioda, otišao u podrum Dobrice Ćosića, gde mu se gubi trag. Bili su angažovani dobri advokati za sve optužene, pri čemu je Vlada Mijanović imao čak trojicu - Dragu Demšara iz Ljubljane, Vladimira Šeksa iz Osijeka i Nikolu Barovića iz Beograda. Vlada je želeo da se razlikuje od drugih, da postigne jugoslovensku reprezentativnost svoje odbrane i da pomogne Šeksu da ne ode u zatvor na izdržavanje jedne ranije višemesečne kazne iz registra političkog kriminala. Šeks je sve vreme procesa bio izuzetno angažovan u ljudsko-pravnoj, nenacionalističkoj problematici, što pokazuje i njegova knjiga o zaštiti ljudskih prava, tada objavljena u Beogradu. Odlično je bio organizovan i informativni rad na suđenju, važan za mobilisanje istomišljenika, za prenošenje informacija u inostranstvo i za blokiranje zvaničnih neistina i kleveta. Izdavan je ozbiljan "bilten" i satirični "lipten", sa stranim novinarima se radilo "čovek na čoveka", dok su u drugim zemljama, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, bile organizovane mreže prijatelja i simpatizera. U Beogradu je bila, što usmeno, što pismeno, obaveštavana, i praktično u celosti pridobijena, intelektualna čaršija. Više niko nije govorio, kao pola godine ranije, o tajnom stvaranju Đilasove partije, već su se mnogi hvalili da nekoga poznaju sa "Otvorenog univerziteta". S druge strane, iz poslednje generacije mojih studenata potpisima na peticijama su se angažovali najbolji - Živan Lazović i Mane Hajdin, dok je izuzetno aktivna u praktičnom pogledu bila najbolja studentkinja naredne generacije - Bojana Mladenović. Upravo tokom procesa sam osetio potrebu da, posle četiri godine, nešto radim i kao plaćeni posao, i to nešto konkretno i publici korisno, kao, na primer, političko novinarstvo. Povodom šestorice počeo sam 1985. da sarađujem sa dopisništvom italijanske agencije ANSA u Beogradu i godinu dana kasnije pojavilo se u izgledu stalno zaposlenje uz jednomesečno putovanje u Rim i učenje italijanskog jezika. U isto vreme postao sam i honorarni dopisnik srpsko-hrvatskog programa Međunarodnog radija Francuske u Parizu, pa se i tu pojavilo u izgledu stalno zaposlenje, da bih u ovom slučaju stvarno počeo da učim francuski. Početkom 1986. išao sam u Pariz na prijemni ispit i, pošto sam ga sa uspehom položio, u avgustu, napunivši četrdesetu godinu života, krenuo sam Simplon ekspresom sa kolegom Franom Cetinićem za Pariz, trajno napustivši Beograd i Jugoslaviju. U međuvremenu, suđenje je već od početka pokazivalo ozbiljne slabosti, koje je uvek vrlo učtivi Zoran Stojković, Beograđanin iz centra grada, u svojstvu sudije stalno pokušavao da popravi, kako katastrofalna optužnica Danila Nanovića iz Zaječara ne bi potpuno potonula. Stojković je prihvatio proces iz kojeg su se neke njegove iskusnije kolege izvukle, da bi kasnije, kada je postao advokat, govorio da je upravo on kočio državnu represiju u procesu koji je vodio. To, međutim, publika nikako nije mogla da primeti. Godinu dana posle početka, posle brojnih prekida procesa i posle dugog dogovaranja o presudi, ova je objavljena u nestvarnom ambijentu najveće sale Okružnog suda u nekadašnjoj Savskoj ulici. U salu su pred saopštavanje presude ušli i rasporedili se, kao da treba da hapse publiku, specijalci policije u blještavim uniformama i sa mašinkama na grudima. Ne zna se tačno koga je trebalo da impresioniraju, ako ne same sebe. U procesu duboko kompromitovana vlast morala je da spasava obraz, ali to više nije mogla da a da se ponovo ne kompromituje - na kazne zatvora nisu osuđeni prvooptuženi Vlada i Pavle, već nepraktični intelektualac Milan Nikolić i najstariji optuženik, prenosilac
Dolaze individualna i dosta brutalna suđenja Gojku Đogu zbog pesničke zbirke Vunena vremena i Voji Šešelju zbog zalaganja za federaciju sa četiri republike, obojici se dosuđuju zatvorske kazne i zabranjuju knjige, ponovo se mobiliše demokratska javnost, ali ona sada ima naglašena srpska obeležja. Nekadašnja leva inteligencija poražena je već pre konačne bitke za višepartijsku demokratiju, dok "liberali" koji se zalažu za formalna demokratska prava postaju opšteprihvaćeni u meri da budu politički neinteresantni. Pravi rez u javnosti pokazuju dva samizdata Vuka Draškovića, nekadašnjeg šezdesetosmaša i potom državnog novinara u Tanjugu - to su roman Sudija sa simpatijama za humanističke marksiste i odmah zatim, kao da nije od istog autora, roman Nož sa masovnim grobnicama Srba kao ustaških žrtava. Isti angažovani studenti prodaju dve knjige na ulicama i po kafanama, pri čemu se druga knjiga neuporedivo bolje prodaje od prve. Voju Šešelja bukvalno muče u zeničkom zatvoru, na šta on postaje još tvrdoglaviji i iracionalniji u otporu vlastima. U Beogradu ga Dobrica Ćosić i Kosta Čavoški uvode među disidente, dok je on dosta dezorijentisan i na jednoj sedeljci pita Lazara i mene da li mu prebeg u neku zapadnu ambasadu garantuje politički azil. Dolazi novo vreme na prelazu između komunističkog i nacionalističkog, jugoslovenskog i srpskog, u kojem se svi rado viđaju sa svima na primeru disidenta iz lista Komunist Dušana Bogavca, u kojem svi vole da učestvuju u zajedničkim i sada bezopasnim akcijama na primeru inflacije peticija, i u kojem kao da i nije važno ko je levičar a ko komunista, ko nacionalista a ko klerik, ko simulator a ko fanatik, ko prošli a ko sadašnji policajac. Nove političke teme postaju ustrojstvo federalne Jugoslavije i situacija na Kosovu. Otkrića o potpuno arbitrarnom karakteru republičkih granica, do kojih lucidnije od drugih dolazi Kosta Čavoški, služe, i njemu i drugima, ne da se zalažu za jedinstveniju Jugoslaviju, već za tezu da su upravo Srbi najviše oštećeni. U isto vreme šire se glasovi o masovnom iseljavanju Srba sa Kosova, pri čemu se ne poznaju ni tačan obim, ni stvarni motivi, ni stepen prinude izbeglištva. Izuzetnu zbirku kritičkih priloga i analiza Kosovski čvor drešiti ili seći? (Popović, Pešić, Kandić i drugi), koja se bavi upravo ovim pitanjima, svi ignorišu. Takozvana "Martinovićeva flaša" postaje u Beogradu predmet najsuptilnijih analiza i najvećih strasti i intelektualaca i političara i široke publike, dok pored srpskog i albanskog rešenja problema dobronamerni nude i polusrpsko-polualbansko rešenje ili flašu do pola. Mene uzbuđeno telefonom zove jedna studentkinja, poznata kao tvrda levičarka, da me pita treba li izići na ulicu za Martinovića i protiv Albanaca: ja je iskreno odgovaram, ali znam da neću još dugo biti uverljiv. Jedno od mesta okupljanja opozicije, i to svakakve, postaje crkva u Zemunu, u kojoj služi fanatični antikomunista i mistično-nacionalno uzneseni otac Filaret. On je rođeni peticionaš oštar u pogledu formulacija, tolerantan u pogledu potpisnika. U jednoj grupi putnika sa kulturno-nacionalnim ciljevima, koju je on organizovao i stavio u autobus, idem na dvodnevni obilazak nekih od najvažnijih srpskih i crnogorskih manastira koje ranije nisam video. U ovoj grupi upoznajem i dobrog čoveka Ivana Stojanovića, brata Đorđa Stojanovića, pristalice Informbiroa, koga je ubila jugoslovenska policija posle otmice Vlade Dapčevića u Bukureštu 1981. godine. Sa Ivanom sam u proleće 1986. otputovao u dvonedeljnu posetu Svetoj Gori, na kojoj smo obišli 16 od 20 manastira, među kojima i srpski Hilandar. Odlazak na Svetu Goru mi je, pored odlaska u Avganistan, bio jedno od najintenzivnijih kulturno-istorijskih, i u tom smislu egzistencijalnih, iskustava u životu. Boravak u manastirima, razgovori sa monasima i pešačenje u nestvarnoj prirodi nisu promenili moj
Put na Svetu Goru mi je pomogao i da vidim u kakvoj svakodnevici već dugo živim u Beogradu. Hiljade prepoznatljivih lica, stotine poznanika, desetine prolaznika kroz moj i Lazarov stan, po nekoliko dogovorenih individualnih susreta dnevno, o stvarnim prijateljima i da ne govorim. Dve hiljade treće godine sam u privremeno otvorenom dosijeu Udbe video da nam je stan bio sistematski prisluškivan. Imao sam utisak da se kolektivni projekti, i dobri i rđavi, ostvaruju automatski, bez ikakvog mog investiranja. S druge strane, u Beogradu se nije moglo živeti bez ličnog investiranja. Dolazilo je drugo vreme u kojem se nisam mnogo prepoznavao. Trebalo je otići, uostalom, trebalo je i ponovo nešto raditi u životu. Pred jutarnji polazak u Pariz, poslednji koji su mi došli u stan, po običaju u ponoć i po običaju nenajavljeno, bili su Nikola Barović i Vlada Šeks. Više se ni ne sećam zašto su došli, ali je naravno bilo "važno". Uostalom, Nikola nas je vozio nekoliko meseci ranije u Staru Gradišku, da dočekamo Šeksa iz zatvora. Nije važno, ali tu se nije našao nijedan od budućih "svesnih" Hrvata. Koju godinu kasnije već smo se svi, u zemlji i inostranstvu, podelili na Srbe, Hrvate, ostale... i, bogami, izdajnike.
Lične pouke su, prva, da sam uvek imao slobodu izbora u delovanju, što znači da porodične, generacijske, profesionalne, kulturne okolnosti ne mogu da mi predstavljaju izgovor za pogrešne korake koje sam pravio, kao što rado prihvatam odgovornost za eventualno dobre stvari koje sam činio; druga, da pitanje da li bih vodio isti život da se ponovo nađem u istoj sredini i istom vremenu, sa današnjim iskustvom, smatram logički besmislenim, pošto je sve determinisano u prošlosti i sve kontingentno u budućnosti, tako da bih, ako gledam iz 1986, radio potpuno iste stvari, a ako gledam iz 1965, potpuno različite stvari; treća, da svoj individualni razvoj u ove dve decenije vidim pre svega kao stalno preispitivanje, potiskivanje i odbacivanje idealizma, moralizma i normativizma, kojih se nisam sasvim oslobodio ni u svojoj novoj sredini. Istorijske pouke su, prva, da su vodeći beogradski akteri ostavljali utisak da se nalaze u nesvrstanom centru sveta između Istoka i Zapada, u društvu stalnog napretka od uspešne revolucije ka sasvim bliskoj utopiji, kao i u suštinski najsavršenijoj ljudskoj zajednici samoupravnoj (kontinuitet); druga, da su sve iluzije malog, nerazvijenog i zatvorenog društva sa jedinstvenom ideologijom "na zapadu od istoka i na istoku od zapada" u trenutku pukle sa padom Berlinskog zida i sa raspadom Jugoslavije po nacionalnom principu (diskontinuitet); treća, da istorijske ocene o ovoj sredini i ovom periodu direktno zavise od toga da li se daju iz same te sredine ili izvan nje, kao i sa koje se vremenske distance daju u osamdesetim, devedesetim ili desetim godinama (relativitet). Političke pouke su, prva, da uprkos naknadnim prorocima baš niko nije 1986. pretpostavljao da će Jugoslavija nestati u međuetničkim ratovima, dok su ismejavani partijski funkcioneri koji su upozoravali da će političke slobode voditi bratoubilačkom nasilju; druga, da je demokratizacija u svakom slučaju bila nepovratan proces, odnosno da duh slobode posle izlaska iz boce u nju više nije mogao da se vrati, iako je totalitarni komunistički režim ustupio mesto autoritarnom nacionalističkom režimu; treća, da Miloševićeva vladavina jeste donela neuporedivo više patnji i zla nego Titova i posttitovska vladavina u periodu koji opisujem, ali su ideja i realizacija Velike Srbije relativno kratko trajale, i to u međunarodnom karantinu, dok je komunistička Jugoslavija, nastala u ratu i krvi, i nestala u ratu i krvi, ukupno trajala četiri i po decenije, i to hvaljena u čitavom svetu. Svaka od pouka koje sam izveo verovatno bi mogla da se razvije u posebnu analizu, ali bi time izgubila pečat otkrića i doživljaja, do kojeg posebno držim. Otuda mi dolazi opravdanje za poruku nekom mlađem i dobronamernom čitaocu ovih zapisa: bilo je prilično uzbudljivo i prilično beskorisno; probajte nešto manje uzbudljivo, ali korisnije. Juna 2007. |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
