Slobodna i autonomna ličnost se angažuje upravo kao ličnost
a ne kao individua koja se uklapa u celinu ili strukturu

Izazov političkog personalizma

"Beznačajnost to nije neko stanje koje je stvoreno i uspostavljeno, već je to nešto kao pustinja koja se širi i napreduje u savremenom svetu"(...) reč je o svetu polomljenih tablica vrednosti, u kojem se kao u delićima razbijenog ogledala prepoznaju delovi ideja i koncepata, ali u kojem celinom ne dominira svesna i aktivna volja građana(...) demokratija participativnog tipa ima šanse samo ako vodi računa o autonomiji ličnosti koja snagom imaginacije stvara autonomno društvo kao ljudsku zajednicu

Mirko Đorđević

nacizmu. Drugim rečima, iz novijih otkrića se vidi da taj tok ide trasom "mosta" prema političkom personalizmu jednog K. Kastorijadisa čije se delo tek nakon njegove smrti dublje osvetljava. Ako je angažman ono što povezuje egzistencijaliste, hrišćanske personaliste i marksiste, bukvalna politička pripadnost nije linija koja ih trajno razdvaja. U sumi ideja Munijeovih hrišćanskih personalista prepoznali su se sledbenici "pravoslavnih modernista" sa Istoka iz škole N. Berdjajeva i sledbenici brojnih škola "teologije oslobođenja" ili gnevni mladi ljudi koje odavno imenuju "šezdesetosmašima". Kada E. Munije kaže da "ima svetosti i izvan Crkve" to tako i treba shvatiti - misao nije misao ako se ne angažuje u prevladavanju postojećeg nereda u društvu, i ako ne otvara prostore slobode i na materijalnom i na duhovnom planu. Rezimirajući temeljne postavke hrišćanskog personalizma Guy Coq je s razlogom ukazao na "most" koji vezuje te ideje za sumu ideja
		Aksentije Marodić (1838-1909), Studija čoveka sa bradom, -

hrišćanskog personalizma koji se vezuje za politički personalizam shvaćen u smislu koji mu daje veliki grčki mislilac K. Kastorijadis. Ostavština i jednog i drugog mislioca pruža priliku za osvrt na pomenuti izazov političkog personalizma. To sasvim dobro zapaža i poznati istoričar srednjeg
		Ličnost dela po logici angažmana ali se i žrtvuje za dobro svih u ljudskoj zajednici

Neki nesporazumi oko Kastorijadisa

granica utopijske nade koja se istorijski inkarnirala kao sopstvena suprotnost. Upravo je K. Kastorijadis bio mislilac koji je prepoznao mogućnosti i granice te večne kreativnosti - bila je to godina 1956. sa događajima u Mađarskoj. Već tada grčki mislilac sasvim ozbiljno sumnja u
		I čovek i ljudsko društvo su "proizvod" racionalno-logičkog i imaginarno-simboličkog

takvim načinom razmišljanja Kastorijadis "spaja filozofiju, politiku i psihoanalizu", kako primećuje D. Kon-Bendit u jednom svom osvrtu. Tek u novije vreme se bolje zapaža da ovaj "sociolog i politikolog" - uglavnom ga tako određuju - poseduje jednu nesvakidašnju širinu i dubinu filozofske opservacije o svetu i čoveku u svetu. Nikada - po Kastorijadisu - nije bilo "gotovog" sveta i čoveka u svetu jer tok stvaranja nije tekao ex nihilo niti cum nihilo. U procesu kreacije oduvek je ličnost bila ta koja stvara sistem institucija ali samo snagom imaginacije koja joj obezbeđuje privilegovano mesto među drugim bićima. Onaj ko nastoji da pročita Kastorijadisa stoga i mora da se navikava na njegova ponavljanja - jednako vraćanje na pojmove psyché i logosa koji deluju po principu sinergije. U tumačenjima se ide ili u smeru mistifikacije ili pak u smeru neke racionalizacije koja ne nudi mnogo. Kastorijadisova dijalektika nije uobičajena filozofska igra rečima već apologija ličnosti
		Jan van Eyck (c. 1390-1441), Man in a Turban, 1433.

Nag-Hamadija je u sledećem: "S izvesne antropološke tačke gledišta ova jevanđelja nas opominju na vrednosti noůsa, odnosno grčkog uma - tog finog vrhunca psyché koja ima sposobnosti ćutanja i kontemplacije, kako se to vidi iz Marijinog jevanđelja - ali nas to takođe opominje na vrednost imaginacije".7 On svoju
		Ljudska bića se pre svega definišu ne po tome što su razumna već po tome što imaju sposobnost imaginacije

Drama bez prologa na nebu

oprezan i bojao se, rekao bih, filozofije, nešto ga je od nje odbijalo, ne znam kako to da nazovem, ali on nam je pomogao da vidimo, uz pomoć psyché, određeni nivo bića koji nije postojao pre njega. A to nije neka stvar ili neka koncepcija". Nešto uprošćenije - a Kastorijadis ne ide na uprošćavanja - to bi značilo da S. Frojd izvodi čoveka iz čoveka samog, iz njegovih
		Čovek mora permanentno sebe da "izmišlja" i da ne pristaje ni na šta što nameće granice njegovoj radikalnoj invenciji

O vrlinama i grehu Zapada

ponavlja da su ljudi jednaki pred bogom, ali je do pravog preokreta došlo kada se javila ideja - iz radikalne imaginacije autonomne ličnosti - da ljudi treba da budu jednaki i u ovozemaljskom životu. U procesu razvoja ljudskog društva ovo drugo je mnogo značajnije, a u sistemu demokratije - kako se ona danas na Zapadu shvata - na to se uglavnom zaboravlja ili, drugim rečima, funkcionišu "demokratske" institucije ali bez stvarne participacije građana kao autonomnih ličnosti u ljudskoj zajednici. Još jedno je upozorenje Kastorijadisovo iz ovog ogleda važno a tiče se pojma i suštine demokratije. To je, po Kastorijadisu, tačno samo u formalno etimološkom smislu - model robovlasničke demokratije nema veze sa demokratijom u modernom smislu reči i sintagma o "antičkom poreklu
		Bernardino Luini (1480-1532), The Magdalen, c. 1525.

grčkog mislioca i njena je funkcija jasna - svest o smrti preseca sve ljudske planove i pomisli ali ona istovremeno parališe ono što se kod Kastorijadisa naziva radikalna imaginacija. Autonomna ljudska ličnost je svesna smrti ali prednost daje vitalnosti i životu kao takvom i u tome je "poruka" homerovskog genija, koju bi moderna Evropa trebalo da baštini. To zaboravljeno mesto kod Homera nalazi se u jedanaestom pevanju Odiseje, u stihovima
		Autonomna ljudska ličnost je svesna smrti ali prednost daje vitalnosti i životu kao takvom i u tome je "poruka" homerovskog genija, koju bi moderna Evropa trebalo da baštini

reklame i profita beznačajnost je dobila mesto koje nije zamena za ideologiju ali je amblem svega, od političkog marketinga do izbora koji su ipak lažirani u centrima moderne oligarhije. "To nije zavera moćnih koje bismo lako mogli imenovati, ali sve se zaverilo i sve diše u smeru jedinog rezultata koji imamo - to je dominacija beznačajnosti." Za njega "predstavnička demokratija" nije mnogo novo jer izabrani predstavnici predstavljaju ipak mali broj ljudi koji su ih izabrali - ljudi koji biraju su slobodni samo jedan dan - na dan izbora - u pet godina. Uzročnik je u raspadu velikih ideologija, ali još je važnije gubljenje autonomne ličnosti u mreži sveprisutne i neizbežne alijenacije. Tu "stari Marks nije mnogo grešio". "Ja verujem", zaključuje grčki mislilac, "da mi iz te situacije nećemo izaći bez obnove jedne snažne kritike sistema i bez renesanse čovekove
		Oskar Kokoshka (1886-1980), Portrait of the Poet, Herwath Walden , 1910.

nema". Nije još uvek rešen - a marksisti su se tome nadali - odnos rada i kapitala i danas imamo već suprotstavljene ne klase u klasičnom smislu reči već suprotstavljene ličnost i strukture. To je istorija onoga što je grčki mislilac činio zajedno s Edgarom Morenom i to je iskustvo 1968. i nazvano - la breche - što će reći zasek ili prodor kroz mrežu oligarhije i partokratije. Kastorijadis se jasno ograđuje od anarhističkog mita - "Ljudska zajednica koja
		U svetu reklame i profita beznačajnost je dobila mesto koje nije zamena za ideologiju ali je amblem svega, od političkog marketinga do izbora koji su ipak lažirani u centrima moderne oligarhije

da se sve potčinjava dogovoru centara moći i partijske nomenklature iza kojih stoji sasvim prepoznatljiva moć oligarhijskih centara. To je na neki način ono što su stari levičari ponavljali - Francuskom vlada dvesta porodica. U svetu nerešenog odnosa između rada i kapitala koji stoji u znaku uspona beznačajnosti moć je ogoljena i to je krajnji "rezultat te formalne demokratije". U jednom sporu sa Oktavijom Pazom i drugim sagovornicima, Kastorijadis precizira polazišta svog učenja o usponu beznačajnosti a to je bezmalo globalni problem - "Beznačajnost to nije neko stanje koje je stvoreno i uspostavljeno, već je to nešto kao pustinja koja se širi i napreduje u savremenom svetu". To su ideje koje grčki mislilac razvija i u svojoj knjizi o usitnjenom-razmrvljenom
		Tomislav Krizman (1882-1955), Portret gđe N, 1915.

svodi sve vrednosti na jednu cenu i "tako pluralitete vrednosti - vrednosti svakog rada - svodi samo na jednu vrednost". Tako je moderno društvo građanina pretvorilo u potrošača koji je opsednut jednom strašću - bez traga "radikalne imaginacije" bez koje Kastorijadis ne može da zamisli istinski moderno demokratsko društvo. On je u
		"Dakle, demokratija je - a to je bitno - stvar vaspitanja građana, čega danas uopšte nema"

1 O tome više u našoj knjizi Sloboda i spas, "Republika", Beograd 1999.
2 Iz obilja primera uzećemo jedan koji je po nečem bizaran, ali ozbiljan i karakterističan. Nedavno su katolici u Poljskoj predložili kanonizaciju Robera Šumana koji nije bio svešteno lice - reč je o nekadašnjem francuskom ministru inostranih poslova koji je 1950. prvi predložio osnivanje Zajednice za ugalj i čelik koja je i stvorena i funkcionisala je kao osnova za stvaranje nove Evrope, odnosno evropske zajednice naroda i nacija koja se stvara u okviru procesa koji još nije okončan. Na tom prostoru koji se naziva evropskim prostorom - na to je ukazivao još E. Munije - "hrišćanstvo odavno nije samo". Samo takve ličnosti, kakav je bio R. Šuman, svojim delom - i snagom volje samosvesne i autonomne ličnosti - mogu biti graditelji Evrope i zaista sveti i svetli primeri u novijoj istoriji.
3 Postoji jedna njegova knjiga koja je stoga prihvaćena kao kompendijum za delo ovog mislioca. To je knjiga susreta i dijaloga sa Danijelom Mermetom, koja nosi karakterističan naslov - Post-scriptum sur l'insignifiance, u izdanju L'Aube, Paris 1999, u kojoj Kastorijadis rezimira svoje duhovno iskustvo na način koji nije pošao za rukom nijednom od njegovih tumača. To je već bilo vreme rušenja ideološkog raja i ujedno vreme kada se postavljalo pitanje o tome šta je ostalo od one energije misli i nada probuđenih godine 1968. Kastorijadis je ponudio i novi ključ za razumevanje svog dela uzimajući za moto neobične reči svog prijatelja Danijela Motea, koje glase - "Čak je i Rimska imperija u procesu rušenja ostavila za sobom ruševine, dok je čitav radnički pokret nestajući sa istorijske scene ostavio za sobom samo otpad". Uspon beznačajnosti je zaista bio činjenica koja se lako uočava na širokom prostoru istočne Evrope kao retrogradno neko kretanje, ali i globalnom planu gde "beznačajnost" postaje prepoznatljiv sadržaj savremenih društava koja se odavno nazivaju potrošačkim jer su društva u kojima je reklama izvor profita - bez ideje o stvarnoj demokratiji.
4 Od tih gnostičkih jevanđelja iz "kodeksa Čakos" samo je Jevanđelje po Judi prevedeno na srpski jezik - Jevanđelje po Judi sa komentarima Rodolfa Kasera, Marvina Mejera i Gregora Vursta, izdanje National Geographic, Beograd 2006.
5 U naučne senzacije prvog reda spada i L'evangile de Philippe, izdanje Albin Michel, Paris 2003, s komentarima teologa Jean-Yvesa Leloupa koji svoje argumente osnažuje širim navodima iz dela K. Kastorijadisa - posebno o nastanku sveta i "formiranju" ličnosti.
6 Za uvod u čitanje K. Kastorijadisa važno je L'evangile de Marie - Myriam de Magdala, Albin Michel, Paris 1997, sa komentarima istog znalca koptskih tekstova i navodima iz K. Kastorijadisa.
7 Op. cit., str. 29-30.
8 Op. cit., na istom mestu.
9 Op. cit., str. 22-23.
10 Op. cit., str. 23, prevod svuda naš - M. Đ.
11 Cornelius Castoriadis, Post-scriptum sur l'insignifiance, Paris 1998, str. 77-78.
12 J. V. Gete, Faust - tragedija, Prosveta, Beograd 1950, str. 55, preveo Milan Savić.
13 La vérité dans l'effectivité social-historique, u Les temps Modernes nb. 609, Paris 2000, str. 41-71.
14 Homer, Odiseja, 480-491, str. 253, izdanje Matica srpska, Novi Sad 1972, preveo Miloš N. Đurić.
15 U jednoj drugoj raspravi grčki mislilac se vraća na svoje iskustvo sa psihoanalizom i kaže - "Cilj psihoanalitičkog tretmana ja vidim u oslobađanju ljudske imaginacije".
16 Knjigu E. Munijea Communisme - anarchie et personnalisme, Seuil, Paris 1966, mnogi su preporučivali kao neku vrstu "uvoda" za čitanje spisa grčkog mislioca. Upoređivanje tekstova i vreme pokazuju da ta preporuka nije bila bez dubljeg razloga. I jedan i drugi mislilac ne stvaraju neki filozofski sistem, ali snagom duha smeštaju društvena zbivanja u sopstveno iskustvo koje nude kao izazov za nove kreacije bez kojih nema ličnosti u javnom životu.