Pogubno režirana "istina" o Kosovu i njene posledice

Negativna uloga srpskih političara i medija u procesu režiranja simulirane "istine" o Kosovu sa kojom je Srbija krenula u destruktivni stampedo i danas nastavlja put ka regresu i novoj katastrofi

Za raščišćavanje nedoumica koje se javljaju u vezi sa kosovskim problemom i traženjem realno mogućih ravnotežnih rešenja neophodno je da vlasti i javna glasila Srbije osvetle proces razvoja ove krize iz različitih uglova i nakon kritičke analize ponude dovoljno jasne odgovore na pitanja: "Zašto" je na Kosovu za Srbiju tako nepovoljno kako jeste? "Šta" da se radi da bi se nepovoljna realnost menjala? "Kako" u postojećim uslovima delovati da se pronađe održivo rešenje? Kompleksnim sagledavanjem izvora i uzroka nastale katastrofe i negativnog stava SAD i EU prema politici srpskih vlasti otvara se šansa za utilitarno vrednovanje alternativnih usmerenja koja dopušta realnost. Tek tada se može reći: narod i političari Srbije spoznali su racionalnu istinu o Kosovu ("zašto" je tako kako jeste), svesno su izvršili izbor svoje budućnosti u datoj realnosti (pronašli pravo "šta" da se radi) i doneli odluke kojima se na najbolji način ostvaruju mogući ciljevi ("kako" da se radi). Ove informacije treba da pokažu izlaz iz sveta zabluda i mitova, a za njihovo generiranje zadužena su javna glasila Srbije. Nažalost, vodeći informativni mediji biraju uski ugao gledanja po želji vlasti, uz režiranje "istine o Kosovu" koju u svemu demantuje realnost.
Ovako konstruisanim "istinama" novinari opravdavaju dosadašnje postupke vlastodržaca i omogućavaju im da i nadalje sebi obezbeđuju status "patriota-branitelja Srbije" koji navodno zaslužuju ponovo osvajanje vlasti. Politički zavisni novinari Srbije upravljaju procesom homogenizacije naroda preko režirane "istine o Kosovu" iz krajnje sebičnih razloga. Oni bezočno zanemaruju nastali tragizam Srbije, zanemaruju realne državne interese i interese srpskog naroda Kosova. Srpsko istraživačko novinarstvo zaduženo je da odgovori na ova pitanja, s tim što je neophodno da se problem Kosova posmatra iz različitih uglova, kako bi se sagledale sve "istine" koje grade involvirane strane. Samo preko ovako složene slike moguće je potražiti puteve izlaska iz krize koji su dovoljno dobri za sve. Nažalost, ovakvim posmatranjem realnosti bave se samo malobrojni nezavisni štampani mediji koji imaju minorne tiraže i retki političari označeni kao "sluge zapada" i "izdajnici naroda". U najtiražnijim dnevnim listovima, posebno u žutoj štampi, prevladavaju napisi koji prenose samo režiranu "istinu o Kosovu" po direktivi vlasti. Oni dobijaju gotove scenarije i za njih koriste selektirane slike, priče i iskaze koji prikazuju stradanja samo srpskog naroda. Po ovom scenariju Srbe su oduvek uništavali "rđavi Albanci-separatisti", a i danas čine tako, uz pomoć "izdajničkih država" NATO-a. Oni su prekršili međunarodno pravo bombardovanjem Srbije, bez dozvole SB UN, neopravdano su predali vlast Albancima, a danas nastavljaju s oduzimanjem 15% srpske teritorije. Jedini pravi prijatelj Srbije je Rusija; ona je u stanju da Srbiji sačuva Kosovo i na nju su oslonjena sva nadanja. Vlasti Srbije nemaju odgovor na pitanje: šta će se desiti ako se ove nade ne ispune? U okviru ovog scenarija ne pominju se zlodela i prekršaji domaćeg i međunarodnog prava koje je učinila srpska strana. Forsirajući ovakav ugao gledanja srpska javna glasila prikazuju albanske političare i albanski narod u najcrnjem svetlu, a srpski narod i srpske političare u najlepšem svetlu. Cilj je da se izrežirana slika o Kosovu usvoji kao kolektivni stav srpskog naroda i da se za sve negativne posledice (bivše i buduće) prihvati kolektivna odgovornost srpskog naroda. Razrada ovih pitanja zahteva da se kosovski problem sagleda iz svih uglova, odmere snage i potraže rešenja dobra za sve.

"Zašto" je za Srbiju na Kosovu tako nepovoljno kako jeste?

postavljenih od strane UN? Da li su u tom duhu predavale vlast privremenim institucijama Kosova, uz potpuno isključenje srpskih vlasti? Da li je ovako ponašanje SAD i država EU proizvod njihove neobaveštenosti o izvorima i uzrocima kosovskog sukoba, da li je ono vezano za neke njihove posebne interese, da li su oni tako činili jer su mrzeli državu Srbiju i srpski narod ili je u pitanju nešto drugo, što treba istražiti? Da li su u daljoj i neposrednoj prošlosti srpske vlasti učinile teške prekršaje međunarodnog prava, zbog kojih su ove države odlučile da politički, ekonomski i bombardovanjem kazne Srbiju, da vinovnicima nastale katastrofe sude u Hagu i da srpsku vlast odstrane sa Kosova? Zašto su, po njihovom mišljenju, srpske vlasti bile izvor i uzrok humanitarne katastrofe
		Antonello da Messina (before 1430-1479), Maria der Verkündigung, 1473.

Odgovori na pitanja "zašto" je tako kako jeste

Po tvrđenju vodećih državnika okupljenih oko NATO i stava većine njihovih javnih glasila do bombardovanja Srbije došlo je zbog nasilnog razaranja bivše SFRJ, a posebno Kosova od strane srpskih vlasti. Destruktivnim ponašanjem srpskih političara, jugoslovenske vojske, srpske milicije i srpskih paravojnih formacija došlo je do humanitarnih katastrofa u mnogim delovima bivše Jugoslavije, posebno na teritorijama Sarajeva, Vukovara, Srebrenice, Dubrovnika i Kosova. Ne birajući sredstva, u frontalnim napadima na sela i gradove, oni su izvršili sveopštu destrukciju bioloških, materijalnih, finansijskih i prirodnih resursa. Takođe, oni su bili i uzrok uništavanja brojnih vrednosti duhovne i materijalne kulture jugoslovenskih naroda. Nešto blaže su ocenjene destruktivne aktivnosti vojnih i policijskih snaga drugih delova bivše SFRJ, ali one ne umanjuju odgovornost Srbije za učinjena zlodela. Kritična tačka u rastućoj destrukciji nastupila je kada su srpske vlasti proterale iz domova 800.000 Albanaca, posredno i 200.000 Srba sa Kosova, uz masovna ubijanja nedužnih ljudi, paljenja njihovih kuća i pljačku njihove imovine. Masakr Albanaca u selu Račak bio je povod za preduzimanje vojnih sankcija. Nehumano ponašanje srpskih vlasti osudile su UN i cela svetska javnost.
U nastalim okolnostima Deklaracija o ljudskim pravima dobila je prednost nad Helsinškom deklaracijom o nepovredivosti granica i zato su sile NATO-a usmerile svoju politiku ka potpunom razdvajanju zaraćenih strana jer zajednički život više nije bio moguć. Da bi prestala sa destrukcijama Srbija je izložena političkim, ekonomskim kaznama od strane SB UN i konačno NATO bombardovanjem, s tim što su vojne akcije preduzete mimo odluka SB UN kako bi se izbegla mogućnost da Rusija vetom spreči njihovu realizaciju. Posledice ovakvih događanja su proterivanje srpske vojske, milicije i paravojske sa Kosova, sedmogodišnje stvaranje albanskih privremenih institucija, čime je izgrađena situacija koja pokazuje realan gubitak Kosova. Svojim političkim stavovima SAD i EU zaključuju da vlasti koje ubijaju svoje građane nemaju pravo da njima upravljaju. Rezolucija 1244 ostavlja Kosovo formalno u granicama Srbije, s tim što predviđa da konačnu odluku o budućem statusu donese SB UN kroz novu rezoluciju. Tvrdokornost i nekooperativnost novih političara Srbije usmerile su razvoj događanja u nepovoljnom smeru. Nastala situacija naterala je političare SAD, EU i UN da konstatuju kako je nemoguć zajednički život Srba i Albanaca u državi Srbiji; jedina održiva solucija je "uslovna nezavisnost Kosova". Predlog Srbije o "nadgledanoj autonomiji" kategorički je odbačen jer se njime uvodi paralelan sistem vlasti, trajno razdvajaju etničke zajednice i sprečava kohabitacija oba naroda; to involviranim stranama donosi stalan regres, ali i nestabilnost Balkana.
Posmatrano s aspekta međunarodnog prava ovakav rasplet kosovskog problema je sporan. Helsinška deklaracija o nepovredivosti granica i Rezolucija 1244 ostavljaju Kosovo u granicama Srbije, ali bez realnih mogućnosti za neprisilnu realizaciju ove solucije. Posmatrano s aspekta Deklaracije o ljudskim pravima i Povelje UN, koja govori o pravu ugroženog naroda na samoopredeljenje, predloženo rešenje planom Ahtisarija ima svoje pravno uporište, ali i realniju osnovu da će funkcionisati u praksi. To su dve međusobno suprotstavljene odredbe danas neusaglašenog međunarodnog prava. Ovaj se problem može razrešiti u okviru SB UN, izdvajajući problem Kosova kao slučaj za sebe, s tim da se on ne može preneti na druge konfliktne situacije. U svom tumačenju međunarodnog prava vlasti Srbije i Rusije daju prednost pravu države na suverenost, ignorišući minula tragična događanja, povredu ljudskih prava Albanaca i nemogućnost zajedničkog života u državi Srbiji. Vlada SAD, 25 država EU, NATO, kao i mnoge druge države sveta, daju prednost Deklaraciji o ljudskim pravima i pravu albanskog naroda na samoopredeljenje. Oni smatraju da se u slučaju Kosova radi o teškim povredama unutrašnjeg i međunarodnog prava od strane srpskih vlasti i da se nakon ratnih strahota ove zajednice ne mogu prisilno povezati u okviru države Srbije. Ovakvo rešenje ne može postati održivo, funkcionalno i stabilno. Promena načina mišljenja i ponašanja Srba i Albanaca predstavlja proces koji mora da traje dugi niz godina i on ne može započeti novim konfliktima.
Ljudski ciljevi mogu biti alogični i kao takvi nerealni; oni pripadaju i iracionalnoj sferi ljudske prirode koja može poželeti sve. Čovek može sebi da postavi svaki cilj, ma kako on bio nehuman, neracionalan i kao takav nerealan, posebno kada ga ka njemu vode mitska osećanja, snažne emocije ili lična pohlepa za vlašću. Ostaje pitanje svrsishodnosti izbora ovakvih ciljeva; očigledno, oni su za državu Srbiju štetni, štaviše jako su opasni, posebno kada se nekritički usvajaju pod uticajem beskrupuloznih političara i neslobodne štampe. Cilj "Kosovo je autonomija Srbije" izlazi izvan prostorno-vremenskog horizonta koji formira realnost. U ovom slučaju srpskim vlastima ne pomaže pozivanje na međunarodno pravo i Rezoluciju 1244. Realpolitika, iza koje stoji život, ukida jednostrano srpsko tumačenje međunarodnog prava, ukida ranije postojeće alternative i donosi nove koje su po Srbiju nepovoljne. Srpske vlasti ignorišu opasnosti koje Srbiji donosi demografska eksplozija albanske populacije, ignorišu civilizacijsku i privrednu nerazvijenost Kosova, zanemaruju nepostojanje minimuma međusobne prihvatljivosti, a to su fundamentalni principi za stvaranje stabilne državne zajednice. Zahtev da se budućim rešenjem ne ponizi Srbija ima za srpski narod veliku emocionalnu vrednost. Ipak, ostaje pitanje: kako bi trebalo da izgleda solucija koja bi zadovoljila ovaj uslov, s tim da se ona nađe u postojećem prostorno-vremenskom horizontu koji formira realnost. SAD i EU smatraju da rešenje koje nudi Srbija predstavlja neodrživ, nefunkcionalan i nestabilan sistem, koji će regredirati i težiti raspadu. Ogoljena realnost pokazuje srpskom narodu da ništa nije kako njegovi političari kažu da jeste, a ono što jeste od naroda se sakriva i to je glavni problem.

"Šta" je danas korisno da čine srpske vlasti

se protive: albanska zajednica, SAD i države EU. Ako se na ovom rešenju insistira, konfliktnost Srbije se prenosi i na ove države, uz povećavanje nivoa nestabilnosti i regresa. Za eventualnu realizaciju ove solucije SAD i države EU unapred okrivljuju Rusiju i vlasti Srbije. Oni ističu da će ovo rešenje doneti novu izolaciju Srbije, zaustaviti sve njene tranzicione aktivnosti i kretanje prema institucijama EU i, konačno, doneće novu nestabilnost Balkana. Oni otvoreno stavljaju srpskim vlastima do znanja da će krivicom Srbije i Rusije doći do izmeštanja kosovskog problema iz SB UN. Rešenje će biti doneto, odlukom skupštine Kosova, a u okviru svetske realpolitike. Ovu će
		Magdalene fresco from the Basilica of St Francis, Assisi

"Kako" realizovati izmenu Ahtisarijevog plana

Revizija Ahtisarijevog plana u korist Srbije danas je jedina raspoloživa solucija koja Srbiju i albansku zajednicu vodi ka progresu. Ponuđeni pregovori vezivali bi se za pitanje "kako" izmeniti plan Ahtisarija, a da svi budu zadovoljni, s tim da predloge daju involvirane strane, institucije nevladinog sektora i međunarodna zajednica. Vreme za povezivanje Srbije i Kosova tek dolazi u procesu ispunjenja agendi koje je postavila EU; to je dug tranzicioni proces koji treba započeti. On traži stabilizaciju međusobnih odnosa, traži povezivanje kroz novostrukturirane oblike srpskih lokalnih zajednica i preko procesa integracije Srbije i albanske zajednice u Evropu. Primaran zadatak je ostvariti korenite promene u načinu mišljenja i ponašanja ljudi kroz delovanje institucija Srbije, Kosova, međunarodne zajednice i javnih glasila. Za uspešan život srpskog i albanskog naroda od primarnog je značaja pronaći modus zajedničkog života kako bi sebi omogućili opstanak i napredak. Evropski tranzicioni proces omogućio je napredak vekovima zaraćenih država, zato je realno očekivati iste efekte i na Kosovu. Ostvareni tranzicioni pokret EU je najveći mirotvorački pokret u istoriji sveta i primenom njegovih principa može se razrešiti kosovski problem. Evropska budućnost Srbije i Kosova je jedino razumno i za sve korisno rešenje, s tim da ono bude podržano od političara involviranih strana i međunarodne zajednice.