Da uradimo zajedno

Već nekoliko godina Skupština grada i skupštine stanara zgrada u Beogradu sprovode akciju renoviranja fasada. Cilj akcije je da se, pored političkog, popravi i izgled grada i time ispuni jedan od uslova za pridruživanje i prijem Srbije u Evropsku uniju. Uslov je da grad Beograd učestvuje sa 70 posto, a stanari sa 30 posto u ceni radova. Izvođače radova bira većinski investitor, Skupština grada. I tu nastaje problem. Radi uštede, na tenderu se biraju oni "jeftiniji", pa stanari, iako participiraju u ceni, za njih ne malom svotom, gube pravo da budu pitani za bilo šta ili da protestuju u slučajevima kada im se nanosi očigledna šteta. Radnici koji izvode radove deluju priučeno, bez "licence", pa i pored dobre volje da udovolje stanarima to jednostavno ne znaju da izvedu. Takozvani nadzorni organi su priča za sebe. Pored toga što ne žele da "trpe" prigovore stanara, sprovode "torturu" nad njima pod parolom da baš to što stanar očekuje ili traži od njih ne stoji u ugovoru ili nije po zakonu. Kako radimo zajedno i kolika su nam prava kao suinvestitorima, a pre svega ljudima doživela sam i sama, kao stanar čiju su zgradu upravo "renovirali" ovih vrelih julskih dana. Iako su radovi, po mišljenju izvođača, bili gotovi, zgrada je, po najvišim temperaturama, ostala i dalje okovana tonama metala i drveta skele, pod izgovorom da se zbog visokih temperatura ne sme raditi u određeno doba dana. Međutim, radovi su bili potpuno obustavljeni. Polovina radnika bila je puštena na odmor, dok su ostali radili na drugim "pogođenim" poslovima. O kvalitetu urađenog i bezbrojnim očiglednim greškama treba da sude stručnjaci. Stanari su i ovako ostali bez reči. Neki od njih spremaju pare i traže "privatne" majstore koji treba da poprave ili dovrše već plaćeno. Mislim da je slogan sa početka opravdao svoju suštinu, barem kada je reč o plaćanju.