Suverena bahatost

Vlastodršcima ne manjka publicitet. Gotovo je nevažno da li je pozitivan ili negativan, svaki je izraz i dokaz moći. Kao izrazit primer nameću se pojedini ministri. Recimo, Mlađan Dinkić je skandalima i aferama ljuljao i rušio dve vlade, i postade nezamenljiv ministar. Bez javne kontrole troši državni novac, a i dalje kontroliše bezmalo sve tokove novca. Vazda je okružen novinarima, i dalekim putevima, od Londona do Tokija. Reklo bi se da je omiljen medijski lik. To se ne bi moglo reći za Velimira Ilića koji novinare rado napada, vređa i šutira. U središtu medijske pažnje je i kada odbija informacije o radu svog ministarstva i kada ih obećava. Samo oko koncesionog ugovora za put Horgoš-Požega već mesecima traje buka i zbrka. Ako se ne udovolji njegovoj volji preti da će rušiti i samu Vladu. Kao što onaj prvi drži u svojim rukama tokove novca, ovaj drugi ima u rukama kapitalne investicije i sve puteve. Obojica su rušili svog partijskog vođu, da bi to oni sami postali.
Ako nismo znali šta je puni suverenitet vlasti ovakvi vlastodršci nam pomažu da to shvatimo. To je ničim ograničena vlast i nezajažljiva volja za moć, pa je sasvim razumljivo da se javljaju i kao "pretendenti na presto", na sam vrh vlasti. U vremenu kada je bahatost, očigledno, na visokoj ceni, izvesno je da ona sama postaje vrhunski izraz i dokaz suvereniteta moći i vlasti, ne i same države, to je već nešto drugo.