|
Godina XIX (2007)
|
1-30. septembar 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Novi pregovori o Kosovu Opasne namere Šta su prave namere srpske strane na početku nove međunarodne diplomatske inicijative za rešavanje problema statusa Kosova? Srpska strana, predvođena za pregovore neovlašćenim Koštuničinim ministrima i savetnicima, sve čini da novi razgovori na samom početku dožive propast Julski susret američkog i ruskog predsednika, Džordža Buša i Vladimira Putina u Mejnu, nije bio onoliko neuspešan kako je, u prvi mah, ocenjen na Balkanu. Posledice ne-dogovora SAD i Rusije u velikoj meri su izmenile pristup međunarodne zajednice, SAD i EU, pitanju rešavanja statusa Kosova. Nova pregovaračka trojka - EU-SAD-Rusija - došla je u Beograd i Prištinu, da opipa puls nepomirljivih strana. Njihova deklarativna "otvorenost" za sve predloge naišla je na nepromenjen pristup Beograda i Prištine. U pitanjima suvereniteta, odnosno nezavisnosti Srbije i Kosova. Za sada se čini da su i Beograd i Priština nepripremljeni za ovu "otvorenost" i nameru posrednika da ih međusobno suoče. Iz Beograda je nakon preteranih izraza trijumfa "zajedničke politike Srbije i Rusije", uz diplomatsko ispipavanje kako se reaguje na "ponudu" da se Srbija odrekne još kojeg zrna svog suvereniteta (šef diplomatije Vuk Jeremić), došlo do sumanute kampanje protiv najuticajnijeg dela međunarodne zajednice. NATO-u su, zbog navodne namere da na teritoriji Srbije stvori "prvu NATO državu", pripretili gotovo svi ministri i savetnici iz DSS u vladi Vojislava Koštunice, bez obzira na resornu delatnost. Tome je prethodila "inicijativa" bivšeg kopredsednika srpskog pregovaračkog tima Leona Kojena, koji je predložio prekid pregovora sa Briselom, ukoliko proces rešavanja statusa Kosova ne bude po volji Srbije. Kojen, koji sada najveću podršku dobija od radikala, "vaninstitucionalno", diktira stepen zaoštravanja srpske strane. Na šta će sve to izaći nimalo nije jasno. Ali se već javljaju razumljivi komentari da ova situacija neprijatno podseća na rđavu dinamiku Miloševićevog vođenja pregovora.Poučena neuspehom Ahtisarijeve inicijative koja se pominje, iako stidljivo, još samo na brifinzima u Vašingtonu, međunarodna zajednica je na Balkan poslala, od trojice, dva pregovarača kojima su već poznate muke pregovora iz Dejtona, Pariza i Rambujea. Brisel se, izgleda, potrudio da za svog predstavnika pošalje osobu koja je dobro upućena u
Rusija, sa svoje strane, za pregovore ovlašćuje Aleksandra Bocan Harčenka, stručnjaka za Balkan u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije, nekadašnjeg ukrajinskog i ruskog diplomatu u Beogradu, koji govori srpski jezik. Bocan Harčenko je, kao i Vizner, učesnik mirovnih pregovora u Dejtonu, ali i Mirovne konferencije o BiH, u Parizu. Od 2004. on predstavlja Rusiju u Kontakt grupi. Ovo pokazuje da u pregovaračkoj trojci postoje bar dvojica vrsnih pregovarača kada je ovaj region u pitanju. Pravi pregovori još nisu ni počeli. Predstoji susret u Beču, krajem avgusta, ali će se on odvijati, kako je najavljeno, bez direktnog sučeljavanja nesaglasnih strana. Prvi direktni razgovori predviđaju se za "sredinu jeseni". Iako je više stvari pokazivalo da se određivanje statusa Kosova vraća razumnijem i manje agresivnom pristupu koji su žestoko diktirale SAD, orkestrirano bezumlje koje se sipa iz beogradskih kancelarija najviše vlasti preti da naljuti i najstrpljivije posrednike i one koji su do sada, ne samo u Rusiji već i u EU, imali razumevanja za argumente srpske strane. Izjave niza ministara i savetnika srpskog premijera, među njima i onog za medije, o nameri SAD i EU da na Kosovu naprave "prvu NATO državu" na svetu, podsećaju na "rezone" predsednice JUL-a Mirjane Marković, iz vremena labudove pesme režima njenog supruga. Iako Srbija, sem deklarativne nove skupštinske rezolucije o Kosovu, nema ništa "konkretno", pa čak ni pregovarački tim, ona "puca iz svih oružja", što preti da rastera sve one koji se, po ovim letnjim žegama, trude da smisle nešto pametno, ne bi li se haos na Balkanu stavio pod nekakvu razumnu kontrolu i krenulo korak dalje, u rešavanje svakodnevnih problema. Kako se deklamacija o "NATO državi" nije pokazala kao dovoljno veliki mamac, Beograd nastavlja sa ludiranjem: traži se povratak srpskih bezbednosnih snaga na Kosovo, što je albanskim političarima dalo krila, a građane albanske nacionalnosti ozbiljno zabrinulo. Sve, je, naravno, "legalno" jer tako nešto piše u Rezoluciji 1244 SB UN, iako, upozoravaju oni koji se još drže činjenica, i ne piše baš tako. Radi se o "osoblju", a ne o artiljeriji. I to o broju od nekoliko stotina, do najviše hiljadu ljudi. Ma šta u Vašingtonu i Briselu mislili o sposobnostima srpske političke elite, niko neće poverovati da se radi tek o korišćenju "ruskih leđa" i "zajedničke pobede" da srpska strana dobije više. Teško da u Beogradu ima ikoga ko veruje da će međunarodne snage pristati da čuvaju makar i samo srpske administrativce na Kosovu... Reč je dakako o providnoj i politički banalnoj provokaciji DSS i srpskog premijera ne bi li se, skrivanjem iza širokih ruskih leđa, stvar sa Kosovom otegla dok se prigrabljena vlast ne potroši. Da li je sve rezultat jasnog dogovora s Rusijom i njenom diplomatijom ili srpska vlast, umišljenija i od samog Miloševića, ima svojih pet minuta? "Posle nas potop", ponavlja se u Beogradu... Beogradska politika prema pitanju rešavanja statusa Kosova kao da sledi nedavnu izjavu crnogorskog mitropolita Amfilohija Radovića: "Na Kosovu i Metohiji se tokom šest vekova praktično ništa nije promenilo. Izgurali smo ovih šest stotina godina. Ja sam uveren da ćemo i narednih šest stotina godina, a posle kako bog da". Ima li diplomatije i politike koja bi mogla ovome da se suprotstavi?
|
|||||||||||||||||
| |||||||||||||||||
