Između ravnodušnosti i averzije

povodom parlamentarnih izbora 21. januara 2007. Što se apstinenata tiče, svaki treći izjavljuje da na izbore ne izlazi još od 1990. godine, zato što političari ne urade ništa od onoga što obećaju. Po 20 odsto njih reklo je da izbori nisu uspeli da ih zainteresuju ili da na
		Rezultati su zaista pesimistični s obzirom da čak 95 odsto građana, i onih koji na izbore izlaze i onih koji apstiniraju, ocenjuje da je njihov uticaj na ono što se dešava u politici "mali, veoma mali ili nikakav".

Foto-robot apstinenta

na reprezentativnom uzorku od 1677 građana Srbije (bez Kosova). Ono pokazuje da 71 odsto građana smatra da živi podnošljivo i bolje od toga, dok 29 odsto ocenjuje da živi teško podnošljivo i nepodnošljivo. Ako se s ovim nalazom dovede u vezu onaj foto-robot Srećka Mihajlovića nije isključeno da se najznačajniji i najpostojaniji deo apstinenata regrutuje upravo iz dela stanovništva koje je na ivici egzistencije. To, međutim, za istraživače nije presudni kriterijum u određivanju izborne apstinencije. Čini se da je od siromaštva gora nezainteresovanost za život političke zajednice u kojoj ljudi žive. Ili se, eventualno, te dve okolnosti "srećno" dopunjuju?
		Ukupno 43 odsto onih koji izlaze na izbore priznaju da su im politička zbivanja potpuno nejasna ("ništa mi nije jasno"), dok je onih koji verovatno ili sigurno ne izlaze, a ništa im nije jasno ili čak ne znaju da odgovore na pitanje da li im je jasno šta se dešava u politici 37 odsto. Nije otuda čudno što veliki broj ispitanika priznaje da se na izborima oseća nesigurno ili veoma nesigurno. To je slučaj sa 54 odsto onih koji izlaze na izbore, dok to isto osećanje deli 13 odsto apstinenata, 8 odsto onih koji "verovatno neće izaći na izbore", koliko je i onih koji ne znaju da ocene šta osećaju. Građani koji su neodlučni u pogledu toga da li će izaći na izbore i oni koji u odnosu na izbore osećaju veliku nesigurnost po pravili ne izlaze na izbore.

"Nemušta masa" i "nema većina"

konzistentan pogled". Takvi građani su "ukupnim položajem i svešću izvan politike, pa time i izbora", veli Mihajlović. On citira sociologa Nebojšu Popova koji je na okruglom stolu "Srbija uoči izbora" komentarisao istraživanje obavljeno 1991. godine, kada je potencijalne i stvarne apstinente odredio kao "nemuštu masu" (za razliku od neme većine u zemljama stabilne demokratije gde izborna apstinencija znači prećutno prihvatanje sistema). Popov je tada rekao da "nemušta masa niti ima političko uverenje, niti su pripadnici te mase spremni da formiraju svoju
		Edgar Degas, Malancholy, 1874.

Poza ili apatija

Postoje teoretičari koji smatraju da apstinenti racionalno zaključuju da njihov glas malo vredi ili da ne vide stranku koja bi zadovoljila njihov interes. Rezultati produbljenog intervjua iz 2006. godine, koji su upravo s apstinentima uradile prof. dr Zagorka Golubović i sociološkinje Isidora Jarić i Jelena Đurić upućuju na ovakvo shvatanje. Kako ističe Zagorka Golubović, 70 odsto mladih ispitanika bilo je jasno demokratski opredeljeno za razliku od 30 odsto starijih koji su ispoljili konfuzne, nedosledne i nedemokratske političke stavove. Mlađi ispitanici nezadovoljni su zbog osećanja napuštenosti ("hendikepirana generacija"), misle da su izneverena obećanja o demokratskim promenama, dok se stariji osećaju osujećeni zbog lošeg života, gubljenja posla, male penzije. U odnosu na intervju iz 2005. pojačani su neverica i nesigurnost u ostvarenje demokratskih promena i zbog rezignacije ispitanici su se "povukli iz priče", konstatuje Zagorka Golubović. Ona dalje ističe da njeni ispitanici uočavaju promene u ekonomiji, ali kritikuju što se nastavljaju kriminalizacija društva, mafijaška država i nacionalizam. Iako nema rata Srbija, kažu, deluje utučeno i ističu bliskost Vojislava Koštunice i Slobodana Miloševića. "Svi koji su voleli Miloševića, sada vole Koštunicu." Tvrde da je "evidentno vraćanje u prošlost i partijsku državu, da postoji savez vlasti, novobogataša i mafije. Ovi apstinenti nemaju politički uzor u sadašnjim političarima zato što, "za razliku od Zorana Đinđića nemaju ideja". Izjavljuju da nema istinski demokratskih partija (neki kao izuzetak ističu GSS i LDP), i smatraju da će manje pogrešiti ako ne glasaju.
Isidora Jarić u komentaru ovog istraživanja ukazuje da je razočaranje "rastočilo osećanje solidarnosti i pripadnosti generacijskoj grupi, koje se 5. oktobra konstituisalo oko žudnje za normalnim životom". Želja je zamenjena "rezigniranim iščekivanjem" koje se može pretvoriti u "užas prepuštanja usudu neizbora". Osećanje sapetosti ispitanici najčešće prevazilaze negirajući realne činjenice (strategija redukcionizma) ili verovanjem da su jednostavna rešenja najefikasnija (strategija radikalizma), ističe Isidora Jarić. Jedan od zaključaka Jelene Đurić je da apstinenti smatraju da je njihovo angažovanje obesmišljeno jer tako odgovara "onima na vlasti" i da bi "dovođenje stvari u red onemogućilo političare da ostvare svoje interese na račun društva". A kako ne vide rezultate demokratskih promena apstinenti demokratiju doživljavaju kao "praznu priču radi pridobijanja glasača u predizbornim kampanjama, da bi kasnije bila zaboravljena". Razorno kritični ili beskrajno bespomoćni, nezainteresovani i neobrazovani, apstinenti su priča o društvu u Srbiji čija se skoro jedna polovina vuče po njenom dnu.