Kamičak u skupštinskoj bari

Kad god je na dnevnom redu neko krupnije državno i nacionalno pitanje naša Narodna skupština sve više liči na anahroni sabor, a sve manje na savremeni parlament

Dragoš Ivanović

Ako se parlamentarizam shvati u izvornom smislu reči, kao običaj da se ravnopravno i tolerantno debatuje, da se drugačije mišljenje i podstiče i ceni, onda su naše skupštine samo puko simuliranje parlamentarizma. Uostalom, to se još jednom lepo videlo prilikom nedavne rasprave i usvajanja Deklaracije o Kosovu i Metohiji, već devetoj, kažu, u toku poslednjih nekoliko godina. Ogromna većina poslanika jasno je nagovestila da se za njih obavljanje skupštinskog posla uglavnom svodi na ritual potvrđivanja jedinstvenosti što, očigledno, više pripada sabornosti. Jedinstvo i sabornost, a ne parlamentarni disput, uvek su uzdizani kao nacionalna i lična vrednost, a od razlike u mišljenjima stalno se zaziralo.

Prokazano drugačije mišljenje

Ovog puta, međutim, debatovanje o kosovskoj deklaraciji nije teklo glatko i harmonično kao ranije. U ovu ustajalu baru lažnog jedinstva hitnuli su kamen poslanici LDP i Vojvođanskog kluba; ne samo da su imali drugačije mišljenje o suštini ponuđenog dokumenta već su insistirali i na dijalogu. Oni su se zalagali, i o tome su predložili rezoluciju, da konačno rešenje statusa Kosova treba da bude funkcionalna zajednica koja je deo jedinstvenog evropskog vrednosnog, političkog i ekonomskog prostora. Život albanske i srpske zajednice zasnivao bi se na principima vladavine zakona, poštovanju ljudskih prava, slobodnom protoku ljudi i ideja, uzajamnoj saradnji i kolektivnoj bezbednosti. Vlastima je takođe zamereno da imaju selektivan pristup međunarodnom pravu - s jedne strane žele da ceo svet uvaži zahteve Srbije, a s druge, kada je reč o izručenju Hagu optuženih za ratne zločine, bacaju to pravo pod noge.
Ove kritičke opaske na račun državne politike i pokušaj vraćanja na parlamentarne običaje naišli su na strah i odlučnu osudu skupštinske većine. Šef poslaničkog kluba DSS Miloš Aligrudić uspaničio se zbog ovog iskakanja iz blaženog saborskog jedinstva tvrdeći da svako "nejedinstvo po pitanju Kosmeta može da ima veoma štetne posledice po državu". Nažalost, dodaje on, i u ovoj Skupštini ima takvih s različitim mišljenjem, ali su oni "srećom u velikoj manjini".
Drugačije mišljenje je tako opet u našoj nacionalnoj Skupštini prokazano i poslato u magareću klupu. Čak su i nosiocima drugačijeg mišljenja upućivane uvrede kao što su "banditizam" i slično.
Istini za volju, isključivost i netolerancija nisu samo naša nevolja nego i Albanaca iz kosovske Skupštine, upravo s kojima, po želji vlasti Srbije, treba da nastavimo dijalog o budućem statusu Kosova. Kako će da izgleda taj međusobni dijalog, i da li uopšte ima uslova da dâ neke rezultate kada i mi i oni unutar svojih nacionalnih jedinica odbijamo i minimum tolerantnog odnosa prema drugačijem gledištu?

Ćutanje pred osvajačkim pretenzijama

Koliko su naši najviši organi opterećeni retrogradnim ideologijama i prevaziđenim krajnostima videlo se i po tome kada je Skupština, samo nekoliko dana pre Kosova, razgovarala o predlogu zakona o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Srbije i Republike Srpske. Kao i ranije, kada je ova tema bila na dnevnom redu, i ovoga puta to je bio povod za novu provalu nacionalističkih resantimana i osvajačkih pretenzija prema susednim državama. SRS i SPS su bile daleko od toga da se zadovolje ovim zakonom, mada su ove veze saradnje veoma široko postavljene. Radikali su se na sednici veoma agresivno zalagali za ujedinjenje svih srpskih zemalja sa Srbijom - Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Kao da se od Miloševićevih vremena ama baš ništa nije dogodilo!
Najgore u svemu tome je činjenica da je ovakvo otvoreno izražavanje teritorijalnih pretenzija prema susedima prošlo u javnosti gotovo nezapaženo. Na samoj skupštinskoj sednici ovaj radikalski ispad osudili su samo poslanici LDP i Vojvođanskog kluba, a za sam zakon su rekli da je obeležen "manipulativnim pristupom". Drugim rečima, njime se zabašuruju zločini Miloševićeve politike prema Bosni i Hercegovini i dalje se drže otvorena vrata za ponovno svojatanje ovih teritorija.
Porazan je podatak što se od ovog zalaganja za nastavljanje ratne politike "samo drugim sredstvima", javno izrečenim za govornicom najvišeg predstavničkog tela zemlje, nisu ogradili ni šef države, ni premijer, niti njihove stranke. Ni jedan ni drugi nisu pokazali ni znak uznemirenja, mada kao prve ličnosti Republike dobro shvataju da svojim ćutanjem podgrevaju novu agresivnost, čak i ako formalno ne dele odgovornost za nju. Licemeran stav naših čelnika ima jasnu političku računicu: sačuvati neokrnjeno svoje redove, naročito njihove nacionalističke delove, ali se, po mogućstvu, dopasti i biračima ekstremne desnice. To samo još jednom potvrđuje onu staru istinu da naši takozvani vladajući demokrati (DS i DSS) i opozicioni ekstremni nacionalisti deluju u Skupštini kao sistem spojenih sudova između kojih, kad zatreba, nesmetano i blagonaklono struje iste ideje. Primer za to je i prošlogodišnje usvajanje Ustava Srbije. Kakav je to onda parlamentarizam kada se žigoše drugačije i legalno mišljenje, a ohrabruju stavovi i dela zbog kojih se ide u Hag? Posle ovakvog najnovijeg gorkog iskustva i za našu i za inostranu javnost ostaje pitanje: da li su teritorijalne pretenzije i dalje državna ideologija i politika Srbije.
Skupštinsku pažnju, nažalost, nisu zavredili ni, najblaže rečeno, čudni obrti u spoljnoj politici - Koštunica je nagoveštavao "Kosovski boj sa Amerikom", a servilan odnos naše vlasti prema Rusiji više ne liči na normalnu međudržavnu saradnju već na voljni pristanak da uđemo u rusku interesnu sferu.
Kako li ćemo s takvim prtljagom da dospemo u Evropu?