Pismo iz SAD

Vruće teme u uzavrelom Vašingtonu

Dobro rashlađenom, liberalno-levom Institutu za proučavanje politike nisu smetale vrućine od preko 40°C da nas pozove da za njegove lidere, članove, mlade stipendiste, spoljne eksperte i komentatore održimo dva seminara na naše, odnosno njihove goruće teme. Prva: "Analogija i kontrasti između NOB 1941-45, među-jugoslovenskih ratova 1991-99. i Iračkog rata 2003-", i druga: "Humanitarne intervencije i 'humanitarni' imperijalizam, posebno na Balkanu". Inicijativu je dao ugledni Markus Raskin, osnivač Instituta (1963) i profesor-emeritus Vašingtonskog univerziteta, pošavši, kako je istakao, od naše knjige: Cvijeto Job, Propast Jugoslavije - krvave pouke nacionalizma, koja je ovde, na engleskom, izašla 2002, a koju je, uz ostale "dobitnice", posebno preporučio renomirani časopis Choice u svom godišnjem pregledu oko 6000 naučno-političkih-publicističkih knjiga za 2004. godinu.
Navedene dve teme su za nas ovde bile i komplikovane i opterećene, ali, šta smo mogli, odazvali smo se, po onome "kom opanci, kom obojci". Nastupili smo, naravno, u lično ime.
U uvodnom izlaganju na prvom seminaru smo među "sličnostima" - sve naravno krajnje uslovno i mutatis mutandis - naveli: rat protiv stranih okupatora; sui generis taktika, strategija i organizacija ustanka; uspostavljanje pokretnih "oslobođenih teritorija"; podrška potrebnog broja stanovnika; stalni rast ustanka; heroizam ustanika; istovremeni bratoubilački "građanski rat"; uzaludni dosadašnji napori Amerikanaca da pomire ratujuće sunite, šiite i Kurde, a što neodoljivo podseća na pokušaje Zapada 1991-1992. da pomire naše krvoločne velikonacionaliste.
Opet krajnje uslovno, kao samo neke od bitnih razlika, ocrtali smo: nepostojanje jedinstvenog političkog i vojnog centra ustanka; odsustvo proklamovanog političkog programa i vizije posleratnog Iraka sem "Islamski Irak Iračanima"; pluseve i minuse ratovanja protiv Bušove Amerike (Abu Graib), za razliku od Hitlerovog Rajha i otalih naci-fašista; masovan, nemilosrdan teror ustanika protiv civilnog stanovništva za, kako kažu, "sprečavanje saradnje s okupatorom i razbijanje kvislinškog režima"; bujanje umesto opadanja "građanskog rata" među islamskim sektama sa, do sada, nejasnim odrazom na ustanak protiv okupatora.
U diskusiji nisu bile bitnije osporene gornje konstatacije. Više je bilo pitanja kako smo to u ratu sve bili uspeli, a u miru sve upropastili. Konsenzus diskusije je bio da sve navedene "sličnosti" i razlike ukazuju da su SAD izgubile kontrolu i de facto već pretrpele neuspeh u Iraku.
Druga tema je bila "škakljivija". Znali smo da u auditoriju preovladavaju stavovi američke mirotvorne levice koja je sklona da, zbog prononsiranog intervencionizma Amerike, svaku dalju američku i NATO intervenciju smatra "imperijalističkom", odnosno da prihvata samo one sa "zelenim svetlom" Saveta bezbednosti UN - jer je sve drugo arbitrarno i nelegitimno, ruši međunarodni poredak i onemogućava njegovo demokratsko unapređivanje.
Suočeni sa takvom "platformom" ukazali smo da problemu treba prilaziti i pragmatički, držeći se realno dostupnog u postojećem svetu, a ne samo sa stanovišta dalekih poželjnosti. Pošto smo odvojili stvarno humanitarne vojne intervencije, koje se prepoznaju kad ne samo proklamuju nego i stvarno spasavaju mnoge hiljade života od genocida i etničkih čišćenja, od jasno osvajačkih, neoimperijalističkih intervencija - konstatovali smo da su obe NATO intervencije, u Bosni (s odobrenjem Saveta bezbednosti), i na Kosovu, uključivo selektivno i ograničeno bombardovanje po Srbiji, Beogradu (bez odobrenja SB) bile neophodne, opravdane i legitimne. Zaustavile su genocid, etnička čišćenja i ostale zločine, prekinule rat, donele mir, spasivši stotine hiljada života - i to im je sasvim dovoljna legitimnost. A SB i Sekretarijat UN, koji su vodili mirovne snage UN od Sarajeva do Srebrenice, su zamalo ubili Bosnu dok je SAD i NATO nisu odbranili. Teško da bi spašeni Muslimani Bosne (a i poneki Srbin i Hrvat), Kosovari, kao i nespašene žrtve genocida u Ruandi (koje su dobile samo post festum Klintonove krokodilske suze) odbile SAD-NATO intervencije kad nemaju privolu SB i zato što možda nisu uvek potpuno "devičanske", imajući, pored humanitarnih, i poneki strateški interes.
Mirotvorna levica se nije dala. Replicirao nam je Raskin, na već pomenutim linijama. Spoljni gosti su pozvali levicu da gleda i na povode i rezultate intervencija a ne samo ko ih vrši.
Da sumiramo: kako se zaoštravaju američke teške dileme oko Iraka i rasplamsavaju požari po svetu naša krvava iskustva ovde postaju sve interesantnija.