Moja domovina: Papua kvazidemokratska, Donja

Moja domovina leži u najlepšoj zabiti zemaljskog šara - na Papuanskom poluostrvu. Geografski položaj Papue Donje veoma je povoljan: tako blizu, a tako daleko od sveta. Povoljan je do te mere da je i nama, Papuancima, njenoj vernoj deci, život geografski veoma povoljan.
Papua je donedavno izlazila na obližnje more, ali joj je ono dojadilo pa tamo više ne izlazi. Kroz moju domovinu protiče veliki broj krivudavih i mutnih reka prošlosti. Sve one pripadaju istom slivu: slivu naših slavnih predaka.
Naše planine obrasle su šumama, tamo gde ih nismo posekli tražeći jestivo korenje. Da bi sačuvali ekosistem zatvorili smo fabrike, uništili automobile i uzorali drumove. Tako smo postali prva ekološka država, ako ne računamo vreme praistorije.
Društveno uređenje nam je neuređeno. Po Gustavu, koji je donet sa 104% glasačkog tela i duha, moja domovina je gustavna parlapetarna monoanarhija. Na čelu naše države je Gustav Ibi prvi (i jedini). On je jedan šarmantan, narodu posvećen vođa. Pošto nema pametnijeg posla, on po ceo dan voli svoj narod. Narod mu uzvraća ljubav, pa je tako stvorena intimna veza. Iz te ljubavi, nakon šest stotina godina, rodilo se milo čedo, slatka devojčica, naša omiljena Demokratura.
Poreze plaćaju samo oni koji imaju novca, dok su svi ostali oslobođeni od novaca i poreza. Da bi sprečio društvene sukobe, koji nastaju zbog privatne svojine, vođa je od vernog naroda preuzeo svu privatnu svojinu. Zahvalni narod živi bezbrižno i opušteno, na doživotnom godišnjem odmoru.
No, vođa je nastavio s usrećivanjem voljenog mu naroda, da mu ne remeti čari godišnjeg odmora. U mojoj domovini nema štampe, radija, TV-a... jer mi se odmaramo od napornog rada naših predaka.
Sve informacije dobijamo jedanput dnevno, pred spavanje, u 19:30 preko dimnosignalnog dnevnika. Dnevnik vodi i uređuje veliki vođa lično. Dan kad je počeo da se emituje dimnosignalni dnevnik naš je nacionalni praznik, koji proističe iz našeg prava da znamo sve.
Posebna pažnja posvećena je našoj deci i omladini. Škole su ukinute, školovanje zabranjeno, a učitelji proterani. Naša srećna i zahvalna deca po ceo dan se igraju na travi, bez stresova i strahova. Radi lakšeg obrazovanja mladeži vođa je uprostio azbuku: umesto 300 slova, sastavio je novu, od osam. Tako da svaki mladi čovek brzo nauči da napiše njegovo ime. Kad mladež napuni 18 godina vođa im izdaje diplomu o visokoj stručnoj spremi, a onim najglavatijim dodeljuje akademske titule.
Od sportova naš narod konzumira isključivo stare, tradicionalne: klis, eber-ečke, ringe-ringe-raja, "trule kobile". Višestruki smo prvaci sveta, pojedinačno i ekipno, u trulokobilarenju. Na nedavno održanom svetskom prvenstvu naš takmičar Stojko Puzić oborio je svetski rekord. Držao je na svojoj grbači 17 sati, 36 minuta, 42 sekunde i 9 desetinki 1054 stokilaša. Tako je Puzić postao idol naše nacije, posebno omladine. Svi danonoćno vežbamo svoje grbače za nove rekorde. Ne sumnjam da ćemo uskoro dobiti novog svetskog rekordera.
Malo li je to, bre!