Sećanja bez presedana

Dušan Veličković i Kristof Zodeman, Đinđić, Alexandria press, Beograd 2007.

Čitaocu čiji pogled, u nekom knjižarskom izlogu, na sajmu knjiga ili bilo kom drugom mestu, privuče knjiga ispod čijeg naslova ugleda mlađeg čoveka u beloj majici kratkih rukava, sa kratkim pantalonama i sandalama na bosim nogama, kako, odmerenog pogleda, usmerenog ka jedino njemu znanom cilju, laganim ali odlučnim korakom savlađuje jednu od bezbroj pustinjskih dina, preporučujem da je kupi bez oklevanja. Po mnogo čemu jedinstvena, junaku priče, kratkoj pripovedačkoj formi, načinu kazivanja, ova će ga knjiga, poput Alhemičara Paola Kuelja, ili Malog princa Sent Egziperija, osvojiti već posle prvih pročitanih redaka, uvući u svoj lavirint-mozaik, i prisiliti da, s Arijadninim klupkom ili bez njega, što pre dođe do samog kraja. A kraj, kao u kakvom circulus vitiosus-u s magičnim ogledalima, ne bude drugo do nov početak: trenutak u kojem čitalac, svojom glavom i svojim srcem, počinje da razmišlja o tome ko je bio taj zaneseni, duhom nadasve obdareni dečak, radoznali student-buntovnik i rano sazreli doktor filozofije, prerano izgubljeni prvi demokratski premijer Srbije - Zoran Đinđić.
Jednostavnog i neposrednog naslova - Đinđić - knjiga Dušana Veličkovića i njegovog nemačkog kolege Kristofa Zodemana formalno je sačinjena iz dva, a suštinski iz četiri dela.
Prvi deo, formalno nenaslovljen, jeste sažeta, svedena i faktografski korektna biografija junaka knjige - Zorana Đinđića.
Drugi deo, formalno prvi, pod naslovom "Firenca dreaming", sastoji se od devetnaest kratkih priča, devetnaest brižljivo odabranih i majstorski izbrušenih raznobojnih kamenčića za mozaik Veličkovićevog sećanja bez presedana na svog prijatelja Zorana Đinđića, na zgode i nezgode iz njihovog druženja i prijateljstva, koje nam je znalački i uverljivo, uz neophodnu, često prigušenu dozu emocija, saopštio autor ovog dela knjige - Dušan Veličković. U poslednjem od svojih sećanja, pod naslovom "Kuda posle smrti", nastalom prilikom posete Aleji zaslužnih građana gde je, posle brutalnog atentata i tragične smrti, Zoran Đinđić sahranjen, Veličković zapisuje: "Evo, stojim na grobu mog nekada najboljeg prijatelja... Mermerna ploča i natpis na njoj nemaju nikakve veze sa mojim sećanjima... Kad umreš, onda, naravno, isključivo drugi raspolažu tvojim životom, tvojim identitetom i svime onim što je činilo tvoj kontekst... Znam, neću ništa uraditi u Firenci. Samo ću ponekad razmišljati o tome".
U trećem, formalno drugom delu, saopštena su kazivanja Veličkovićevih i Zodemanovih sagovornika, prethodno zabeležena na filmu Đinđić: jedna životna priča, u kojima su svoja razmišljanja o Zoranu i njegovoj ulozi u društvenom i političkom životu u Srbiji, na razmeđi dvadesetog i dvadeset prvog veka, izneli Dragan D. Lakićević, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Gorica Mojović, Ernst Keler, Ružica Đinđić, Aleksandar Bijelić, Čedomir Jovanović, Veran Matić, Žarko Korać, Sonja Biserko, Kurt Leonberer, Klaus Mangold i Latinka Perović. Ostavljajući čitaocu da sam prosudi o vrednosti ovoga dela, kao i o knjizi u celini, ovde bih samo ukazao na znakovitost u naslovima prvog i poslednjeg priloga u ovom delu knjige: "Ahil iz Devete beogradske" Dragana D. Lakićevića i "Zapadnjak u Evropi" Latinke Perović.
Knjiga o Đinđiću ima i još jedan, četvrti, deo - brižljivo odabran i sa sadržajem usklađen blok fotografija, pribavljen zahvaljujući ljubaznosti Đinđićeve porodice, Dunje Melčić i Vere Vujošević.
Imajući na umu sve što je u ovoj knjizi zapisano, i što je, možda, još trebalo reći, svim poklonicima autentičnog književnog izraza, dobre volje i otvorena duha preporučujem da pročitaju ovu knjigu!