"Zavetna misao" bez misli

Nigde nema rama neke normalne države; ni države ni društva koje bi bilo spremno na suočenja sa demonima prošlosti

Od kulture do dnevnopolitičke scene sve je u znaku "zavetne misli" i malo ko uopšte nešto da kaže šta je to. Onaj ko se ipak usudi da zaviri u neki ozbiljniji izvor sume ideja brzo će naići na M. Baresa i njegove filozofeme o primatu "nacionalnog instinkta" i o tome da napredak nacije zavisi od toga da li ćemo "noge naše dobro stavljati u stope predaka". No razočaranje nas čeka na prvom koraku - talentovani francuski pisac "nadahnutih bregova i kulta mrtvih" i sve to od njega završilo je - sa Š. Morasom pod nemačkom okupacijom - u fašizmu. Danas se to ocenjuje jednostavno kao poraz misli i gašenje svetiljki normalnog ljudskog razuma. Neće bolje proći ni onaj ko se upusti u čitanje knjige akademika i poznatog filozofa M. Đurića O potrebi filozofije danas - filozofija između Istoka i Zapada. Sve same rogobatne floskule iz Justina Popovića o jednom narodu - to je naš narod srpski - koji se sav "ologosio". Zvuči neverovatno ali umesto misli imamo ritualno "klicanje predaka". Svi potežu Carev zavet Nikolajev i sve im je jasno, samo nikako da bude jasno kakva je to misao da je "država propala - daleke 1389. - zato što je ostarila". Nadalje je ovaj bezdarni eklektik još precizniji i mi moramo biti pod jarmom tuđina "onoliko vekova koliko je stari Izrailj bio pod faraonima". Ima tu i nečeg jasnog - zavetna misao je u tome da se ne misli uopšte. I od televizijskih ekrana do debelih sveski književnih glasila slika je iz dana u dan sve sumornija. Neki veseli ministar - ministar prosvete S. Vuksanović - sasvim mirno podnosi izveštaj precima - "Čak i da niko ne zna šta sam uradio, zna sveti Sava, a meni je to dovoljno i najvažnije". U bukvaru iz kojeg Srpčad stiče znanje lepo piše - "Ko ne ide u Crkvu neka ide kod doktora, možda mu roditelji nisu zdravi". I to je misao. Sve češće - na televizijskim ekranima ali i na stranicama debelih knjiga - promakne neki božji stvor i govori besmislice kakvih do sada bilo nije. Da su to samo kaluđerska zanovetanja ne bi bilo teško shvatiti - akademici pod sedim kosama i ugledni pisci sasvim ozbiljno govore o nekakvim "trojeručicama" i o tome kako polutruli ostaci ljudskih tela mogu biti miomirisni i "mirotočivi". Niko nikada nije dokazao mogućnost treće ruke na osakaćenom ljudskom telu niti je uživao u mirisu leša koji se razlaže - ne, akademici mirno govore o tome ne kao o legendi ili metafori već kao o nečem realnom.
Deluje neobično ali sve se to zbiva 2007. koja je zvanično proglašena Dositejevom godinom.
Sve se to odvija javno i uz blagoslov hrišćanske Crkve i sve je to ruganje Hristu i njegovoj neprolaznoj poruci svetu i čoveku. I ne zna se ko više - da li laici ili kaluđeri - prodaje Hrista na palanačkom vašaru političke taštine. Zaboravljene mantre iz dalekih vremena i vradžbine uz čaranja i gatanje nude se kao "zavetna misao" i unisono - od parlamenta do kulturnih rubrika poznatih dnevnika - traje to klicanje predaka i dozivanje prošlosti. Najčudnije je to što sve to, reklo bi se, nikom ne smeta iako u savremenoj hrišćanskoj Crkvi ni govora nema o nečem sličnom. Svi govore o čudima a čuda nema ali vreme čuđenja nadajmo se ipak se približava. Uz čuđenja idu iskušenja. Smestili su Srbiju ovi sledbenici "zavetne misli" pod zvonik seoskog tornja i odredili su joj palanačko-parohijalne crte večnog horizonta. I to se pravda takvom "misli" od koje trnu i gasnu one poslednje svetiljke normalne ljudske pameti. One svetiljke koje su ipak gorele u srpskoj kulturi vekovima od sv. Save do Dositeja.
A u godini Dositejevoj tog se mislioca malo ko seća - sve što je za njim pošlo "izabralo je put tame i zapadnih zabluda".
Od sabornosti su načinili ideološko-politički ram za novo jednoumlje a famozna duhovnost je neki balističko-artiljerijski termin onih koji ne odustaju od slogana da je rat bolji od mira. Slike i prilike su sve sumornije, i mogle bi se nizati u beskonačnost ali nigde nema rama neke normalne države; ni države ni društva koje bi bilo spremno na suočenja sa demonima prošlosti. Ipak je malo država koje su u jednoj deceniji izgubile zaredom četiri rata - da bi na kraju razorile i sebe. A najtužnije je to što o tome ćuti naša Crkva koja je pozvana da se upravo na to oglasi. Možda je - ako je verovati Nikolaju - i ona ostarila i već nemoćna da čita nove znake vremena i da javi novu misao i novi čin i to onako - to su reči Hristove - "svijetu da vam poveruje". Sa vladikama koji su obema nogama u politici i zapljusnuta sujeverjem koje izvire upravo "iz naroda" Crkva ne uspeva da kaže novu reč - i to poodavno. Crkva bi se upravo morala odrediti - i ograditi - od mrakobesija i paganskog klicanja predaka na način kako se to javno čini danas u Srbiji.