Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XIX (2007)

406-411

1. jun - -31. avgust 2007.

Republika

Kultura

Gledajući stanje božanskih i ljudskih stvari u današnjoj Srbiji, reklo bi se da su poslednjih godina mahinacije čudima, iako u svetu već staromodne, ovde u trendu

Upotreba čuda u političke svrhe

Kada politika prisvoji nadracionalno i paranormalno, a tome se pridruži državna religija, politika postaje paranormalna, a religija suprotnost Kantovoj ideji moralne religije

Imanuel Kant je još 1794. pisao o zloupotrebi čúda u političke svrhe, što je praksa koja odoleva i našim vremenima i to čak kao prepoznatljiva strategija ovdašnje političke, ali i "iskupiteljske", svešteničke svite. Konstatujući kako se razuman, praktičan čovek odnosi prema čudima, Kant, revnostan u razotkrivanju svih mahinacija sa zdravim razumom, reaguje na taktiku koju vlade koriste u svom odnošenju prema mogućnosti čuda: "Kada je reč o čudima uopšte, to se smatra da umni ljudi ipak neće nikada dopustiti da praktički upražnjavaju vjerovanje u njih, ali istodobno nisu namjereni da im otkažu, što hoće da kaže koliko: oni doduše vjeruju, što se tiče teorije, da ona postoje, ali ih u poslovima ne trpe. Zato su mudre vlade uvijek dopuštale, štaviše zakonski pod javnim religijskim učenjima prihvatale mišljenje da su se u staro doba čuda događala, ali nisu dopuštale nova čuda. Jer, stara čuda bila su postepeno već tako određivana i ograničavana od vlasti da se u opštoj stvari nije mogla načiniti nikakva pometnja, ali su one u slučaju novih čudotvoraca morale svakako biti zabrinute zbog učinaka koje su oni mogli da imaju na javno stanje i uvedeni poredak".1
Međutim, postoje vremena kada se više nego inače računa na (zlo)upotrebu čuda, kada se ona "s vrha" fabrikuju ili već "postojeća", koja su "u prometu", doteruju. Ova politička praksa obično ide u korak s "izmišljanjem tradicije" i pojačanom željom za boljom prošlošću u vremenima izražene nesposobnosti za bilo kakvu budućnost.
Ako se prosečan, uračunljiv građanin u svojim svakodnevnim akcijama ne oslanja na čuda, to ne bi trebalo očekivati ni od prosečnog, razumnog političara od čije trezvenosti zavisi "uračunljivost" državne politike i poretka. Uzmimo silogizam: čovek je razumno biće - političar je čovek - političar je razumno biće. (Realnost to ublažuje: trebalo bi da je razuman.) Ne upuštajući se u dokazivanje njegove valjanosti i striktno logičko klasifikovanje, zdravom razumu ovaj zaključak je i razuman i razumljiv; pored toga, izgleda tačan i primenljiv, takoreći operativan.
Kantova upozorenja ukazuju na to da je u njegovo vreme najveći problem bio to što vlade

"nisu dopuštale nova čuda" - ona bi poremetila poredak i regularno "stanje stvari" pošto vera u natprirodno sugeriše kako možda ova država i nije baš "najbolji od svih svetova". Čudotvorci, bar u očima vlasti, lako postaju revolucionari te nisu dobrodošli ni u jednom režimu, osim ako taj nije mazohistički. Gledajući stanje božanskih i ljudskih stvari u današnjoj Srbiji, reklo bi se da su poslednjih godina mahinacije čudima, iako u svetu već staromodne, ovde u trendu. Ovo ukazuje na to koliko je Kant bio u pravu, ali sa jednom domaćom razlikom: ovdašnji vladari, važni kreatori javnog mnenja, suprotno staroj
		Pierre Auguste Renoir, Young Woman in a Boat (aka Lise Trehot), 1870.

logici, računaju s tim da nadnaravno radi u njihovu korist, a ne na štetu. Oni ga se ne plaše jer i ne "operišu" pravim, nedokučivim čudom; oni ga fabrikuju, praveći hibrid od istorijskog ili narodnog predanja i današnjih političkih potreba. Čuda se izmišljaju, podržavaju, veličaju i popularišu sa vrha kao još jedna potvrda da u Srbiji sve ima neku suprotnu od inače opšteprihvaćene logike (možda i ne samo one istorijske, ekonomske, političke, već i gravitacione, od samog uobičajenog svetskog toka stvari).

Uvođenje čuda u politiku

Da bi ovo bilo sasvim jasno korisno je navesti Kantovu definiciju čuda, inače blisku onoj zdravorazumskoj: "Ako bi se pak upitalo: šta se treba razumjeti pod riječju čuda, onda se ona (pošto nam je, u stvari, stalo samo do toga da znamo šta su ona za nas, to jest za našu praktičnu umnu upotrebu) mogu objasniti ovako: ona su događaji u svijetu, čiji su nam uzroci i zakoni djelovanja nepoznati i moraju to ostati..."2 Može se reći da sada posedujemo korisno sredstvo za dokazivanje da li je nešto čudo, tj. posledica čuda ili, možda pre, ljudske zavere. Npr., ako su ovaj svet ili neka država dolina suza, možda u tom mučeništvu nema nikakvog udela čuda niti proviđenja; možda je ono deo "višeg" državnog plana po kojem se narodom, dovoljno ubeđenim u vlastitu mitsku veličinu, lakše manipuliše, a zatim, "natprirodnim mučeništvom nevinih", žele pridobiti simpatije svetskih političkih menadžera. Jedni (narod) u to veruju jer je - nemoguće, drugi (političari) u to veruju jer im je - na korist. Kada država, zloupotrebom predanja, stvori mit o posebnosti, odnosno kada mitsko postane deo političkih programa, onda nestaje stvarnost. Ukoliko se učesnici ove psihodelije ne osećaju makar nelagodno, ako ne i poniženo što im se u domaćoj političkoj kuhinji teškoće svakodnevnog života serviraju kao natprirodna iskušavanja, njihovo će okruženje, kao manje-više objektivan i neopčinjeni voajer, apsolutno nedirnut nečijom nestvarnošću, biti njihova sudbinska i otrežnjujuća stvarnost.
Nije čudo ako čuda postoje, ali kada se uvode dekretom, sujeverjem i referendumima, kada su umišljena ili smišljena, a ne natprirodna "prava čuda", kada služe tome da "istorijska pozvanost" postane moralni alibi za upotrebu nasilja, kada logički nekorektno postane politički korektno, solidarnost sa takvom politikom, njenim pristalicama, ali i dobrovoljnim žrtvama nikome ne može doneti dobro. Svako odlaganje suočavanja "adaptirane predstave o 'izabranom narodu'"3 s trivijalnim istinama, posledicama njene "izabranosti", kao što su nevine žrtve, kriminalizacija društva, beda, državna zaduženja, vodi dublje u ovu makijavelističku mitologiju, sve više je suprotstavljajući međunarodnom okruženju i inovacijama u svetskom političkom menadžmentu.
Po prirodi stvari, u oblasti čuda važi jedino demokratija, nikako diktatura: niti neko može

biti primoran da veruje u čudo u koje ne veruje, tj. u koje veruje neko drugi, niti onoga ko veruje treba (preterano) odvraćati. Neka čuda nemaju univerzalnu dimenziju već, moglo bi se reći, konfesionalnu (što doslovno važi za ona koja dolaze preko religijskog čula), tek neka čuda su, po svojoj logici, čuda za sve. Ako država, makar indirektno, stoji iza čuda i državne poslove vodi mesijanski, to je vodi u neki
		Ako država, makar indirektno, stoji iza čuda i državne poslove vodi mesijanski, to je vodi u neki epsko-mitološki totalitarizam

epsko-mitološki totalitarizam. Nemoguće je priču o nadnaravnom uobličiti politički. Kada to, ipak, postane činilac političke borbe, pa čak i glavni adut države u njenim političkim pregovorima, strani pregovarači, uprkos svom beskrajnom političkom utilitarizmu i nesentimentalnosti, osećaju nelagodnost menadžera koji se našao na spiritističkoj seansi tokom koje se konstantno prizivaju duhovi i tek u pauzama prelazi na ono manje važno, na "političke teme". Odatle dolazi onaj duboki nesporazum koji postoji između političara, pa čak i državnika koji veruju da veruju u čuda (koja su sami politički izmislili ili stara zloupotrebili da zametnu tragove svojih suviše zemaljskih namera) i političara-menadžera koji danas još jedino uvažavaju ekonomska čuda. To je razumljivo: nije lako "urazumeti" one koji su skrenuli sa demokratskog puta, puta ekonomskog prosperiteta, kulturnog preporoda, pa čak s uma, ali ništa teže nego imati posla s onim ko se poziva na čuda - šta je za njega trezven politički odgovor? Ekonomske sankcije? Taj, toliko puta isproban "odgovor" pravi samo još veće, izolovane mučenike i pojačava dejstvo "čuda". Kakav dijalog je moguć između onih koje je neko ubedio da su živi "ostaci zaklanog" a svetog naroda i onih koji se, stavivši vlastite mitove istovremeno u obaveznu lektiru i kompjuterske proračune za smanjenje inflacije, drže "outputa" po kojem je daleko važnije imati dobre menadžere za budućnost nego za prošlost? Ne drugačiji od onog u priči koju Kant navodi kao primer neuspele komunikacije kada je "jedan muzo jarca, a drugi mu podmetao sito".

Ukidanje i promovisanje čuda

"Otuda im je gdin. Pfeninger, braneći svog prijatelja, gospodina Lavatera, zbog njegove tvrdnje da je još moguće vjerovanje u čuda, s pravom prebacio nekonsekventnost (one koji u ovoj tački misle naturalistički on je iz toga isključio), što neće, kada su ipak tvrdili da su čudotvorci u hrišćanskoj opštini od prije, recimo sedamnaest stoljeća stvarno postojali, sada da dopusti više nikakva čuda, a da, ipak, ne mogu dokazati iz Svetog pisma da su i kada su ona trebalo potpuno da prestanu (...), i taj dokaz su mu ostali dužni."4 Realno gledajući, za Kantovo doba ovakvi apeli bili su najpotrebniji: s najvišeg mesta je objavljeno da su čuda prestala da se dešavaju a da nije dato nikakvo logičko objašnjenje. Ovde danas stvari treba posmatrati sa drugog kraja (u svakodnevni govor, čak i politički, ušle su teze o nebeskom, najstarijem, najboljem, najstradalnijem, najprevarenijem narodu), ali sve se i dalje vrti u krugu zloupotrebe čuda.
U stvari, nije u pitanju to da li čuda postoje ili ne postoje, da li se i danas dešavaju, već neupućenost koju svakodnevno pokazuju oni koji se na njih pozivaju u ime nacije. Naime, postoji nešto što bi se moglo definisati kao dimenzija čuda. Jedna dimenzija čuda je retkost. Oni "zakoni djelovanja (koji) su nam nepoznati i moraju to ostati", po logici stvari, nemaju mesta u dnevnim aktivnostima građana i političara čiji poslovi su, po pravilu, razumljivi, čak trivijalni, ali svakako ne u sferi natprirodnog (npr., neke izuzetne inovacije u patriotizmu). Ako se čudo događa, ono je čudo zato što se dešava ponekad, retko, kao izuzetak od pravila, neuobičajena pojava, kao "javljanje". Čudo kao konstantno, uobičajeno, prirodno stanje je nemoguće (čudovišno, monstruozno) čudo. S druge strane, niko ne bi želeo toliku neregularnost u svojoj svakodnevici, takvoj da ni sa čim ne bi moglo unapred da se računa. To što se, ipak, u Srbiji ne zna šta nosi naredni dan ima neki svoj drugi, daleko prozaičniji razlog od "izabranosti" za mučeništvo.
Ukratko rečeno, ako čuda i postoje, obezvređena su i obesmišljena. Ako bi se nekada i desilo neko pravo pravcato čudo niko (nam) više ne bi poverovao jer smo izgubili poverenje (trezvenih) ljudi, a ono se jedino i računa. Kao što se onome ko je navikao da laže više ne veruje ni kada kaže istinu. Uostalom, samo je deci (i umetnicima) dozvoljeno da izmišljaju; odrasli (neumetnici) lažu.
Postoji još jedna nezaobilazna tema kada su u pitanju čuda, njihova autentičnost. Svako ima svoje autentično čudo, bilo pojedinac ili, na primer, nacija. Kao što svako ima

svoje autentično verovanje,5 sujeverje, predrasude, svoje gluposti, nekada čak i svoju pamet, tako ima i vlastito čudo. Svako ga ima po sopstvenoj meri (meri vlastitog razuma i vlastite iracionalnosti) i ono nikome drugom tako (dobro) ne pristaje. Čak je i "univerzalno čudo" (ono opšteprihvatljivije) prihvatljivo jedino unikatno, individualno, i onome ko nije njegov izvorni sledbenik pristaje shodno dimenzijama njegovih jedinstvenih logičkih, intuicijskih i imaginativnih sposobnosti. Čudo nema konfekcijski broj po kojem bi neko unapred znao tačnu dimenziju koja odgovara njegovoj jedinstvenoj
		Gustave Doré

kombinaciji racionalnog i iracionalnog. Nužno je da nečije iracionalno bude u bliskom mentalnom i psihološkom srodstvu s onima koji su to proglasili čudom.
Kada se čuda ne zloupotrebljavaju u političke i dnevne svrhe, dakle kada ne "nastaju" iz dnevno-političkih potreba, poseduju dostojanstvo koje priznaju i oni koji ne veruju (baš) u to čudo pa ni u čuda uopšte. Postoji alhemija koja, po nekom drevnom protokolu, spaja čuda, čak i ona međusobno isključujuća. Nasuprot tome, kada se čudo odmetne u politički život (izborna obećanja, ekonomiju, kulturnu politiku) više i nije čudo, ako je to i bilo. Kada politika prisvoji nadracionalno i paranormalno, a tome se pridruži državna religija, politika postaje paranormalna, a religija suprotnost Kantovoj ideji moralne religije. Crkva koja "formalne" i mistične elemente taktički koristi za svoje suviše zemaljsko poslanje ometa moralni kompas celog naroda, naročito njenih vernika.

Protiv prirodnih zakona

Neko je zapazio kako u Srbiji kao da ne postoji gravitacija: sve što inače normalno postoji ovde pada, a što bi trebalo da je "sa dve noge na zemlji" vinulo se (izraz nebeski narod, pandan izabranom, kod mnogih je već odavno sinonim za njegov narod, kao da na nebu ima mesta samo za jednu naciju). Zato je važno Kantovo upozorenje: slične namere uvek će doživeti propast jer su neadekvatne za svakodnevicu koja se odvija u sferi praktičnog ratia - čak se i mistik i poeta moraju povinovati trivijalnim zakonima i zemljinoj teži kada izađu na ulicu. Ako to ne mora i srpski političar - jer mu drevno poslanje daje indulgenciju za današnju nepravdu, a nebeski znaci različito tumače zaduženja kod Monetarnog fonda - nacionalni dugovi postaju još veći.
Politička uzurpacija iracionalnog i ekonomske krize rađaju potrebu za čudima. Kao u Markesovim novelama, ona se progresivno množe, postaju naši sugrađani i atmosfera, svakim danom, postaje sve fantastičnija. Tako je, samo tokom 2003, Mirko Đorđević sakupio nekoliko nadnaravnih vesti: proplakala je ikona u crkvi u Kragujevcu, televizija je prikazala "prerezana stabla iz kojih kaplje krv svetaca", isceljeni su se preobraćali u pravoslavlje itd.6 Ali čúda nikada dosta, pa tako, kada su postavljena zvona na Hramu svetog Save, mnogi nisu bili zadovoljni što ih neće moći čuti i cela Šumadija (ipak, njihova najveća neadekvatnost bila je u tome što su import iz Austrije, dakle katolička). Međutim, utemeljujuće čudo svake nacije i nacionalizma je "mesijanski narod", ideja da vlastitu posebnost nije potrebno usavršavati, ona je već na rođenju izuzetnost.

Otrežnjenje

Kako piše Kristijan fon Kroko, u nekim vremenima iz nacionalne prošlosti najbolje je preuzeti - ništa. Naravno, to se, pre svega, odnosi na vremena u kojima je suviše jasno da bi izbor pao na ono iz prošlosti što bi bilo tragično po budućnost. Sposobnost za budućnost nije nešto s čime se dolazi na svet, ona se neprestano stiče; strast za slavnu prošlost, pa i slavljenje one neslavne, izgleda oduvek lakše obuzima.
Ako je ovde potrebno čudo to je moralno pokajanje. Ono bi, istovremeno, za neke imalo značenje potrebnog izvinjenja. Ali istorijska osujećenja i današnji kompleksi i dalje kalkulišu sa brojem svojih skorašnjih žrtava. Žrtve od toga nisu samo umorene već i umorne, nisu samo povređene već i uvređene. Ponižena smrt ne priznaje "čudo" indulgencije vinovnika: "Smrt treba - bez jeftine obmane - da izgubi svoj ugled" (Elijas Kaneti). Neka svako spase svog neprijatelja, kako neko reče, biće to najveće, najpotrebnije čudo.
Kako, u već pomenutom tekstu, zaključuje Mirko Đorđević: "Šta god mislili o čudima, ona nisu isključena, ali sve zavisi od toga kakvo čudo čekamo". Ima čúda i čúda. Postoje

štetna, nesrećna, uznemirujuća čuda, a postoje i jednostavna, nadnaravna čuda. Ovde se ne radi o ovim poslednjim. Ali ne radi se ni o čudu pokajanja, mada bi trebalo. Čudo je i ono čemu imamo razloga da se divimo, ono što nekoga iz temelja pomera.
		Ako je ovde potrebno čudo to je moralno pokajanje

Kako je to retko, moramo se diviti onome što čini normalan moralni poredak i često ne poštujući Kantovu primedbu: "... naučiti da se divimo vrlim radnjama, ma koliko žrtvu i mogle da koštaju, nije još pravo raspoloženje koje duševnost učenika treba da dobije za moralno dobro. Jer, ma koliko neko i bio plemenit, ipak je sve ono što on ma kada može dobro da čini samo dužnost: a vršiti svoju dužnost nije više do činiti ono što je u običajnom poretku; dakle, ne zaslužuje divljenje. Naprotiv, to divljenje je neusaglašenost našeg osećanja za dužnost, kao da je to što joj se pokoravamo nešto izvanredno i zaslužno".7 U pustinji dobrih dela, gde je i kap pravo bogatstvo, u doskora ratnom okruženju, teško je biti konsekventan i ispoštovati pravilo koje je sasvim na mestu. Nekada su normalna ljudska dela vrednija od svakog čuda. Osim toga, čak i nadnaravna čuda poseduju stranu koja tek daje dostojanstvo tom neuobičajenom, za nas nadrazumnom toku stvari.8
Izmišljanje čuda delo je mrzitelja čuda. Nebo uvek može da sačeka, neki na zemlji više ne mogu. Kada vam politika, ideologija, nacionalizam, zloupotreba istorije ne dozvoljavaju da, kada uveče krenete na spavanje, izgovorite zemaljski truizam: "Sutra je novi dan" - jer se ne zna šta nosi naredni dan, možda uopšte ne nosi novi dan, možda će sutra opet biti onaj bajati, od juče - možda i živite, kako vam kažu, u "istorijskim vremenima", ali vaša svakodnevica, vaš svakidašnji hleb je već sutra opet neizvestan. Glavni junak filma, koji ovdašnje televizije (ne slučajno?) često prikazuju, kaže: "Šta ako ne bude sutra? Danas ga nije bilo". On, ipak, uspeva da svoje sutra izmeni. Tačno u ono što želi. On se probudio iz sna. Ako je moguće birati: holivudska patetika ili balkansko mučeništvo - gde sebe vidite?

Tatjana Jovanović

1 Imanuel Kant, Religija unutar granica čistog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 78-79.
2 Ibid., str. 79.
3 Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam, Svetovi, Novi Sad 2002, str. 33.
4 Imanuel Kant, Religija unutar granica čistog uma, str. 78.
5 Svako ima svoju individualnu, jedinstvenu veru ma koliko se crkveni zvaničnici kavžili oko nužnosti njene uniformnosti.
6 "Izveštaj" u tekstu "Srblji svi i svuda očekuju čuda", Republika br. 320-321, novembar 2003.
7 Imanuel Kant, Religija unutar granica čistog uma, str. 45.
8 Novi zavet humanost više vrednuje od puke činjenice nadnaravnog: "... ne tražite me što čudesa vidjeste, nego što jedoste hljeba i nasitiste se", Jovan, 6, 26.


	Kultura	Vojvoda

Republika