homepage
 
406-411
  
Republika
  
Kultura
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

  

Razumevanje metafora u svakodnevnom političkom jeziku

Kako će se Srbija uhvatiti u koštac s egzistencijalnim pitanjima, i da li će njen demokratski blok uspeti da najpre osvesti dubinske metaforičke obrasce mišljenja i delanja, a onda pronađe sebi odgovarajući model koji bi stvorio čvršću koheziju i mogao da parira desničarskom autoritativnom poretku i demagoškoj ali efikasnoj retorici radikala, ostaje nam tek da vidimo

Metafora, zahvaljujući svom karakterističnom mehanizmu prenošenja (preslikavanja) određene osobine ili grupe osobina s jedne pojave na drugu, često sa neke konkretne na apstraktnu, ali i sa neke nama bliže i poznatije na ređu i manje poznatu, ne samo da je zgodna stilska figura kojom jezik postaje življi i slikovitiji, već pre svega predstavlja dragoceno sredstvo za brže i preciznije razumevanje tih apstraktnih ili nedovoljno poznatih pojava. Ovaj mehanizam uočavanja zajedničkog svojstva između dve različite stvari toliko je rasprostranjen, toliko se odavno uobičajio u mišljenju i govoru, da su mnoge metafore, nastale na osnovu njega, leksikalizovane: to jest postoje u rečnicima kao već ustaljeni nazivi za te pojave ili predmete imenovane tek posle uočavanja analogije i više ih ni ne osećamo kao metafore. Otuda se ni ne pitamo o poreklu reči poput glava kupusa ili glava porodice, noga stola ili podnožje planine, zub testere. Nećemo se dvoumiti, verovatno, ni oko značenja donekle ređeg izraza kao što je zub vremena, čim se setimo ideje da vreme nagriza i ljude i stvari, da je jedna od posledica protoka vremena njihova trošnost i nestajanje; međutim, metafora zub vremena samo je jedan od bezbroj mogućih metaforičnih izraza koji se za vreme koriste; setimo se, na primer, toga da vreme leči rane, da je vreme najbolji iscelitelj. Korišćenjem prve metafore osvetljavamo negativan učinak vremena, namerno ostavljajući po strani, ili ne iznoseći na videlo, njegova pozitivna dejstva.
Šta nam ovaj primer kazuje? Sve pojave, a naročito one složene, imaju nebrojeno mnogo lica; ako o nekoj pojavi govorimo metaforično, mi metaforom odabiremo i ističemo samo neka svojstva te pojave, dok ostala ostaju neosvetljena. U svakom slučaju, jednim

spontanim i manje-više nesvesnim mentalnim procesom metaforične izraze (s)hvatamo u lętu, čak i onda kada predstavljaju samosvojnu tvorevinu svoga autora, dakle ideju izraženu jezičkim obrtom kakav ranije nismo sreli. Upravo zato kažemo da je metafora izvanredan kognitivni, to jest saznajni instrument: lako ćemo razumeti, čak i ako te izraze nismo ranije čuli, šta znači kada u novinama čitamo, ili na televiziji slušamo, da u nekoj sredini postoji spirala nasilja, da se novac pere, da se sprovodi etničko čišćenje; ili, da ne ostanemo samo na lošim pojavama, kada za nekog velikana kažemo da je bio gromobran svoga vremena, da se borio protiv politike kratkog daha i da je navlačio na sebe mržnju i bes kratkovidih političara. Iako košarku ne pratim i njena pravila ne znam, ipak razumem šta može biti "rampa", kao što lako shvatam i značenje rečenice "moramo postaviti rampu za sve kriminalne radnje". Mada naše društvo tek započinje određene reforme, ekonomske i političke, pa stoga nemamo mnogo iskustva na tom polju, ipak nam je svima jasna duhovita metafora reforme su uvek plivanje uz vodu. Pomenuti

  
Henri de Toulouse-Lautrec, Workers for the Bus Company
Henri de Toulouse-Lautrec (1864-1901), Workers for the Bus Company, 1888.
mehanizam prenošenja sa konkretnog na apstraktno područje izvesne njihove zajedničke osobine, pa i celovitog korpusa osobina, tako je raširen da se ista metafora, bilo da je leksikalizovana ili ne, sreće u mnogim jezicima. Čak i kada ne znamo da li je u stranom jeziku uobičajen određeni metaforički izraz, možemo ga doslovno sa srpskog prevesti na strani jezik ili obrnuto, sa stranog na srpski, uz veliku verovatnoću da će on sagovornicima ili čitaocima biti jasan, razumljiv, da ne kažem proziran. Što se pak tiče onih oveštalih, izlizanih metafora, u koje spadaju i mnoge političke metafore, jasno je da one postoje u istom obliku u engleskom, francuskom i mnogim drugim jezicima; na primer, svuda se sreću političari koji "slepo slede ideje svoje partije", "regije koje su prave tempirane bombe ili burad baruta", "gvozdene zavese spuštene između zemalja", "banana republike", "države žandari i njihovi sateliti", "nuklearni štitovi ili kišobrani nad kontinentom", "prva zahlađenja odnosa posle hladnog rata" i bezbroj drugih.
Kreativna sposobnost nekog govornika, političara, novinara, komentatora političkih zbivanja ili pisca po profesiji upravo se i ogleda, između ostalog, u pronalaženju metafore koja sažeto i upečatljivo prikazuje neku situaciju tako da je svi lako prepoznaju ili razumeju, a pri tom je ona sagledana iz novog ugla, iz kojeg tvorac date metafore želi da je razmotrimo; jer originalnom metaforom, netom skovanom, on zapravo naglašava strogo određena svojstva te situacije: ona svojstva koja želi da fokusira kao posebno zanimljiva ili značajna za temu o kojoj govori ili piše. Tako je pokojni premijer Zoran Đinđić bio majstor metafora, često kasnije navođenih, a uostalom i skupljenih u nedavno objavljenu knjigu upravo tog naslova. Recimo, čuvena je ona njegova metafora o nepopravljivosti pojedinih situacija: "Ako skuvate ribe iz akvarijuma, dobićete čorbu; ali ribe iz čorbe ne možete vratiti u akvarijum". Ili one o našem pravnom sistemu: "Naš pravni sistem je mreža kroz koju velike ribe prolaze, a male se hvataju". U špici jedne poznate radio-emisije ključna je metafora ona o neprijatnosti rezova u društvu koje prolazi kroz tranziciju, a u kojoj se daje otprilike sledeći savet: "Ako treba da progutate nekoliko žaba, bolje je da počnete od najveće, jer će vam posle one manje lakše proći kroz grlo".
O tome koliki je značaj reči u medijima i u politici, gde metafore igraju neslućeno važnu ulogu, kako pozitivnu tako i negativnu, svedoči jedno istraživanje sprovedeno u Francuskoj u vreme bombardovanja Srbije od strane NATO-a: naime, sondaža javnog mnenja o tom događaju pokazala je da se ispitanici različito određuju prema istoj pojavi zavisno od reči, konkretne ili metaforične, iskorišćene u formulisanju pitanja. Jer, na pitanje koje je glasilo "Da li ste za bombardovanje Srbije?", većina je odgovorila da je protiv; kada je, pak, u formulaciji upotrebljena metafora s eufemističkim prizvukom, te je pitanje glasilo "Da li ste za intervenciju u Srbiji", većina ispitanika se izjasnila tome u prilog. Najzad, znamo da je ista ta pojava u srpskim medijima nazivana agresijom, terminom koji eksplicitno podvlači određeni korpus konotacija vezan za stav da je reč o napadu stranih sila na jednu suverenu državu. Ovo nam dokazuje da se javnim mnenjem može lako manipulisati, čak i u tako krupnim stvarima kao što je vojna intervencija, to jest rat; a smatram nesumnjivom činjenicu da javnost u demokratskim zemljama i te kako utiče, pre ili kasnije, na opštu unutrašnju i spoljnu politiku.

Dubinske metafore

Proučavanjem dubinskih metafora na kojima počivaju naše predstave o moralu i politici bavio se, u poslednjih dvadesetak godina, Džordž Lejkof, američki profesor kognitivne lingvistike na Berkliju. Njegova čuvena studija Metafore u politici iz 1991. godine, koja počinje još čuvenijom, više nego smelom izjavom "Metafore mogu da ubiju", razmatra ulogu takvih nesvesno prisutnih, duboko ukorenjenih pojmovnih metaforičkih sistema. Po Lejkofovom uverenju, neophodno je da se ti metaforički sistemi poimanja stvarnosti iznesu na videlo i podrobno izuče, zato što se samo tako mogu celovito objasniti, pa možda i preduprediti neki nemili politički događaji; osim toga, smatra on, njihova analiza treba da dobije središnji značaj i u nizu drugih istraživanja u okviru kognitivnog pristupa: socioloških, psiholoških, antropoloških ili filozofskih.
Dok se površinske metafore, kao što su one koje smo maločas pomenuli, koriste svesno i ciljno, dubinske metafore deluju i usvajaju se neprimetno, često nehotice, a uglavnom radi pojednostavljivanja nekih složenih pojava ili situacija. Na primeru metafora korišćenih u američkim medijima da bi se, svojevremeno, opravdalo slanje vojske u Zalivski rat Lejkof ukazuje na sve što one ističu, ali i na istine ili stvarnosti koje njihovom upotrebom ostaju skrivene: tako su, dokazao je on, mediji usmerili i čak precizno uobličili način na koji je američka javnost videla, a zatim i prihvatila, odlazak svojih trupa u rat. Prva takva metafora, rat je politika (samo vođena različitim sredstvima, kaže Klauzevic), nadovezuje se na drugu: politika je biznis. Šta ovo tačno podrazumeva? Svaka zemlja ima svoje političke ciljeve, ostvarive ako ne drukčije a ono ratom; racionalan pristup nalaže da se moguća politička dobit od ratovanja uvek pažljivo odmeri u odnosu na njegovu cenu, pa ako je ta dobit (u resursima, teritorijama) veća od utroška (u žrtvama, materijalu, novcu), onda je ratni poduhvat opravdan. On je opravdan i ako strateški stručnjaci izračunaju da bi neodlazak u rat bio skuplji (zbog prekida dotoka nafte, na primer, ili zbog smeštaja reke izbeglica sa nekog ugroženog područja) od same vojne intervencije, koja se uvek može prekinuti ako troškovi nadiđu korist. Dakle, po ovoj metafori, efikasni politički menadžment ne razlikuje se od poslovnog menadžmenta, kao da je reč o knjigovodstvu i materijalnim prihodima i rashodima; Lejkof upozorava da se niko nije zapitao, uoči angažovanja SAD protiv Iraka, o činjenici da je priroda ovakvih razmišljanja - metaforička; svi su samo - i mediji, i stručnjaci za spoljnu politiku, i američki Senat - izračunavali potencijalne gubitke i dobitke od vojnog poduhvata. A postojali su, naravno, i mnogi njegovi drugi aspekti, sasvim nemetaforičkog karaktera i u materijalnom smislu nemerljivi, koji zbog korišćenja navedene metafore nisu uzeti u obzir: to su i tuđi izgubljeni životi, invalidi, razaranja, uništene sudbine, pored mnogobrojnih još specifičnijih istina o političkom, socijalnom i ekonomskom ustrojstvu Kuvajta i Iraka; svi ti vidovi konkretnog života i konkretne stvarnosti, neosvetljeni i nepoznati američkoj javnosti zbog insistiranja na određenoj metafori a ne na nekim različitim mogućim metaforama, verovatno ne bi išli u prilog vojnom angažovanju. Da je na njih na vreme ukazano, jedna tako krupna odluka, kao što je povesti rat ili ne, možda bi izgledala drukčije.
Kada se razmatraju ovakva i, uopšte, sva spoljno-politička pitanja, mediji i javnost najčešće se služe ne samo pojedinim površinskim metaforama već daleko sveobuhvatnijim, celovitim metaforičkim sistemom poimanja stvarnosti; takav sistem bio je prisutan i prilikom pomenute krize u Zalivu. U taj sistem ulaze sledeći elementi: 1. država je osoba (uspostavlja odnose sa susedima i širom okolinom, državna teritorija je njena kuća, glavna dobra su joj ekonomsko zdravlje i snaga); zatim, 2. njena snaga je vojna i tehnička sila (neindustrijalizovane zemlje su kao nezrela ili zaostala deca, moraju se obrazovati i disciplinovati); dalje, 3. njeno blagostanje raste ako ona štiti i uvećava lični interes (a svakome je najveći interes da bude jak, to jest da ima vojnu silu, i da bude zdrav, to jest da ekonomski napreduje). Ukoliko neko ugrožava tuđe vitalne interese ovo se nasilje može zaustaviti ili ravnotežom snaga ili tako što će zainteresovane strane shvatiti da se nasilje protivi njihovim interesima, ili tako što će neko, poput policajca, sprečiti dalje sukobe i kazniti krivca nateravši ga da plati svoj dug; u ovakvom ustrojstvu mišljenja dolazimo do elementa broj 4. rat je borba između dve osobe, a pravedan rat je borba sa ciljem da se svedu moralni računi; naime, pravda je povratak narušene ravnoteže u moralnom knjigovodstvu, baš kao i u poslovnim knjigama. Najzad, evo i poslednjeg segmenta ovog metaforičkog sistema, a to je 5. bajka o pravednom ratu, gde su glavni likovi uvek isti: podlac (Irak), njegova žrtva (Kuvajt) i heroj (SAD); kada dođe do neravnoteže, junak naravno priskače u pomoć žrtvi uprkos svim teškoćama, pobeđuje podlaca i za nagradu dobija, ako ništa drugo, a ono barem zahvalnost spasenog, a ugled i slavu kod šire zajednice. Moralna ravnoteža ponovo je uspostavljena.

Stvarnost Srbije

Da pređemo sada na našu stvarnost. Ukoliko se, čak i ovlaš, razmotri politički jezik medija, i srpskih i zapadnih, u vreme Miloševićeve vladavine i posebno kosovske krize, lako se možemo uveriti da sve vrvi od metafora: "Kosovo je kolevka srpstva", "Kosovo je najskuplja srpska reč", "srpska zemlja je tamo gde su srpski grobovi", "Kosovo je srpski Jerusalim", pisala je naša štampa, pa čak u jeku bombardovanja stavlja naslov "Mir se vratio na Kosovo". S druge strane, prateći sudbinu albanskih izbeglica koje su u nepreglednim kolonama napuštale Kosovo spasavajući svoje živote koliko od bombi NATO-a toliko od odmazde srpske vojske i policije, zapadni izveštači naglašavaju: "Kosovo krvari", "lagana agonija Kosova", "kosovsko stanovništvo je u središtu ciklona", "Miloševićevi fantazmi mirišu na fašizam", "izbeglički pakao na granicama", "kosovski mučenici". Ova korenito suprotna viđenja neki od novinara pokušavaju da objasne analiziranjem kosovske krize kao davnašnjeg sukoba dve mitologije; tako jedan strani izveštač precizira da se na

teritoriji Kosova sukobio srpski mit o povratku zlatnom dobu i srednjovekovnom junaštvu s albanskim mitom o narodu koji je potomak starih Ilira, prvih stanovnika tog dela Balkana. Ipak, početkom 1999. godine, ovakvi glasovi, koji su nastojali da skrenu pažnju na mitove i metafore koje strukturišu viđenje stvarnosti na sasvim različite načine, bili su izuzetno retki: vojna mašinerija sve tri strane, srpske, albanske i NATO-a, već se bila uveliko zahuktala. Kao i u maločas opisanom ratu u Zalivu, mediji su delom svesno a delom nesvesno koristili standardne metaforičke sisteme da bi svom stanovništvu objasnili situaciju na Kosovu, često je krajnje pojednostavljajući. Videli smo da su srpske metafore o Kosovu sušta suprotnost racionalnom pristupu: kolevka

  
U metafori "Kosovo je najskuplja srpska reč" zanemaruje se činjenica da je i Albancima, kao većinskom stanovništvu na Kosovu u vreme opresivnog Miloševićevog režima, naziv ove teritorije simbol visoke cene koju su bili spremni da plate; i njihova je metafora mogla da glasi, mutatis mutandis, "Kosovo je najskuplja albanska reč"
podrazumeva čednost malog deteta, nedužnost, nesumnjivu čistotu i naivnost koje valja odbraniti; monstruozno je udariti na kolevku, kao što je monstruozno udariti na svetinje, na korene nečije vere, na izvor hrišćanstva (srpski Jerusalim), na grobove predaka. Međutim, ovaj sistem metafora nije blizak zapadnoj javnosti, posebno američkoj, naviknutoj da se za rat koristi metafora rat je politika a politika je biznis, to jest maksimalizacija dobiti i minimalizacija gubitaka. Otuda osnovano možemo pretpostaviti da su srpske metafore o Kosovu, koje su strani mediji u svojim izveštajima redovno prenosili, pre nailazile na nevericu i čuđenje nego na pozitivan prijem; štaviše, verovatno su delovale krajnje strano, neobično ako ne i neprozirno, a u svakom slučaju iracionalno.
Međutim, drugi jedan element šireg metaforičkog sistema koji smo maločas naveli, kod Lejkofa analiziran pod nazivom bajka o pravednom ratu, mogao se lako primeniti na kosovski sukob i dati pojednostavljeno objašnjenje američkoj javnosti o tome šta se na Kosovu zbiva. A da bi objašnjenje bilo delotvornije uvek je poželjno da postoji jaka asimetrija između nevine žrtve (stotine hiljada kosovskih izbeglica) čije će interese zaštititi pravedni heroj (međunarodna zajednica) i, s druge strane, njima suprotstavljenog zlog nasilnika, nemoralnog, nerazumnog, nesklonog dogovoru. Sa svojom bezgraničnom tvrdoglavošću i arogancijom Milošević se savršeno uklapao u tu sliku: o njemu pišu kao o "hladnokrvnoj životinji", "balkanskom dželatu", "vaskrsnutom Staljinu i Hitleru", "samoubilačkom serijskom gubitniku", "kriminalnom političkom vođi", "kockaru i bleferu koji stalno vadi nove karte iz rukava", "gangsteru, Al Kaponeu", "Pol Potu koji drži svoj narod u mraku i magli", "rustičnom Makijaveliju", ali i "opasnom šahovskom igraču", "strategu koji i pod bombama vodi igru na raznim frontovima", "osobi kojoj polazi za rukom da se neprekidno poigrava nervima međunarodne zajednice", "vođi koji će platiti za etničko čišćenje na Kosovu". Ako uz to imamo u vidu ostale elemente gore navedenog metaforičkog sistema, kao što su država je osoba, njena snaga je vojska, njena racionalnost ogleda se u zaštiti ličnih interesa, rat je borba dve osobe gde jedna nanosi štetu drugoj, pravda je povratak ravnoteže u moralnom knjigovodstvu, onda se nećemo začuditi što se još 1999. u stranoj štampi javljaju komentari da će "Srbija morati da izravna račune gubitkom Kosova", da će "platiti svoj dug njegovom nezavisnošću", da ta "nezavisnost Kosova više nije tabu tema".
Mislim da smo danas u posebno povoljnom položaju da se sa Lejkofom složimo, na osnovu iznetih primera, o opasnosti koja preti, u sasvim doslovnom smislu, od olake upotrebe metafora za stvarnosti, koji su sve drugo samo ne metaforični. Metafore korišćene u srpskim medijima, koje su naši novinari, intelektualci, književnici i političari u devedesetim godinama prošlog veka sa posebnim zadovoljstvom promovisali, skrivale su pravu kosovsku stvarnost, i te kako složenu i slojevitu, to jest mnoge svakodnevne i savremene probleme kosovskog stanovništva, koje god etničke pripadnosti ono bilo. Ako ništa drugo, u metafori "Kosovo je najskuplja srpska reč" zanemaruje se činjenica da je i Albancima, kao većinskom stanovništvu na Kosovu u vreme opresivnog Miloševićevog režima, naziv ove teritorije simbol visoke cene koju su bili spremni da plate; i njihova je metafora mogla da glasi, mutatis mutandis, "Kosovo je najskuplja albanska reč". Podstičući srpsku javnost da ne pristane na kompromise i da podrži vojno nasilje na Kosovu, tvorci i promoteri navedenih metafora zanemarili su veoma visok socijalni, psihološki i materijalni ceh koji će Srbiji biti ispostavljen za njenu opresivnu politiku. Isto tako, zapadni medijski komentatori u svojim metaforama - pa između ostalog i u onoj o pravednoj intervenciji NATO-a zarad odbrane nevinih albanskih žrtava - zanemarili su znatno kompleksniju stvarnost na Balkanu, kao i prave ciljeve i modalitete sprovođenja albanske politike. Bajka o pravednom ratu sakrila je činjenicu da Albanci na Kosovu žive od reketiranja svojih rođaka u inostranstvu, od šverca, od trgovine drogom; u bajci pobeda uvek donosi ponovno uspostavljanje pravde i morala; zato je neočekivano bilo suočenje sa jednom sasvim različitom poratnom stvarnošću, svakojakom samo ne pravednom i visoko moralnom: naime, umesto ravnoteže snaga, klackalica je samo prevagnula na drugu stranu; sada su Albanci bili ti koji su na Kosovu ugrožavali elementarna prava Srba, kao manjine, a usput su, sve uz prisustvo stranih vojski, masovno palili srpske spomenike kulture i umetnosti; siva ekonomija i dalje je cvetala, a demokratske ustanove gradile su se sporo ili nikako. Uz sve to, zapadna javnost tek je naknadno i sa nelagodom postajala svesna nimalo metaforičnih brljanja prilikom svoje intervencije, pogrešaka koje su za posledicu imale razaranja civilnih objekata i slučajne ljudske žrtve, koliko god se one skrivale pod eufemističnim izrazom kolateralna šteta nastala uprkos hirurškom ratu (još dve metafore zapadne provenijencije, koje su Srbi s pravom isticali kao vrhunac cinizma). S druge strane, da su se isti ti naši kritičari zapadnih metafora ozbiljnije pozabavili dubljim značenjima reči i obrascima mišljenja na kojima one počivaju, možda bi se znatno ranije zapitali o značaju jedne metafore koja se najčešće ponavljala u komentarima stranih medija povodom Miloševićevog razdoblja; možda bi na vreme uvideli, a eventualno i sprečili, sve posledice koje će imati njeno neprekidno javljanje u izveštajima i analizama novinara ili stručnjaka, pa bi počeli blagovremeno o tome da razmišljaju i javno govore. Jer, sasvim u duhu današnjeg doba i njegovih imperativa da se sve meri novcem i interesom, da se sve svodi na preciznu računicu iako se to uvija u moralne oblande, ključna metafora u stranim analizama situacije na Balkanu bila je da Srbija mora platiti cenu za svoju dugogodišnju politiku. Metafore, između ostalog, anticipiraju događaje.

Moralno knjigovodstvo

Ako određene elemente složene metafore vođenja moralnog knjigovodstva imamo u vidu postaće nam jasno zašto su svojevremeno, u disonantnim raspravama kakve su postojale kod sedam vodećih zemalja međunarodne zajednice oko toga treba li se 1999. upustiti u bombardovanje Srbije ili ne, ipak prevagnuli glasovi intervenciji u prilog. Naime, opet u okviru analize kakvu predlaže pomenuti teoretičar Džordž Lejkof, postoje dva osnovna "moralno-knjigovodstvena načela": prvo je da se moralna akcija svodi na pozitivnu vrednost, a nemoralna na negativnu; drugo načelo glasi da je moralni imperativ da se dugovi plate. Ako učinimo nekome nešto dobro, on je naš dužnik; razrešava se duga ako i on nama, po principu reciprociteta, uzvrati pozitivnom vrednošću, čineći nešto dobro. Složenija je stvar ukoliko uradimo nekome nešto loše i time mu damo nešto od negativne vrednosti; onda taj drugi treba da nam uzvrati negativnom vrednošću ili uzme od nas nešto od pozitivne vrednosti - kao što smo i mi, povređujući ga, uzeli nešto od njegove pozitivne vrednosti. Nanoseći, dakle, štetu drugome mi ga stavljamo u potencijalnu moralnu dilemu aritmetičkog tipa; jer, ako uzvrati istom merom to se može dvostruko tumačiti: po prvom načelu, postupa nemoralno jer nam nanosi štetu; po drugom načelu, međutim, on dela moralno, jer naplaćuje moralne dugove. Iz drugog ugla posmatrana ova dilema glasi ovako: ako ništa ne učini da bi nas kaznio što smo mu naneli štetu, po prvom načelu postupa moralno, jer je izbegao da čini zlo; ali po drugom načelu postupa nemoralno, jer nije izravnao račune i naplatio dug. Šta god da taj drugi, dakle, uradi narušava jedno od dva načela; zato mora da prelomi, što nije lako, to jest donese odluku dajući prednost ovome ili onome. Ako je doneo odluku da postupi u skladu sa principom apsolutne dobrote, uradio je ono za šta se zalažu, na primer, levičari u Americi kada traže ukidanje smrtne kazne; ako je doneo odluku da izabere retribuciju, to jest uzvraćanje istom merom, postupio je u skladu sa konzervativnim stavom povodom smrtne kazne. Ako se nemoralna akcija svodi na negativnu vrednost, onda je naneti nekome štetu isto što i uzeti od njega nešto od pozitivne vrednosti. Ako i druga strana uzme pozitivnu vrednost da bi "izravnala račune", onda je to "osveta", moralni ekvivalent retribucije. Budući da se svuda u svetu automatski primenjuje ovaj metaforički sistem kada je reč o moralu, nije neobično što je sedam vodećih zemalja sveta, u kojima su na vlasti uglavnom bile desničarske vlade, dalo 1999. godine prednost principu retribucije kada je Srbija u pitanju. I uprkos ukazivanju na neizvestan ishod ratnog poduhvata protiv Srbije, to jest dvoumljenju koje se, između ostalog, ogledalo i u metafori "vojna intervencija je avantura", neretko prisutnoj u njihovim medijima neposredno uoči pa i tokom samog bombardovanja, te su zemlje već ranije nagovestile kakva će odluka prevagnuti u njihovoj dilemi, jer su se znatno češće u štampi javljale sledeće metaforičke poruke (primeri su uzeti iz francuske štampe): "Beograd je antimodel Evropske unije"; "atmosfera u Srbiji: totalna anestezija"; "treba zaseći čir da bi iscureo gnoj"; "netolerancija je zarazna bolest koja se brzo širi"; "bombe su politička pouka Miloševiću"; "Evropa je škola mira".
O ovom moralnom imperativu, da se plaćaju ne samo finansijski već i moralni dugovi, Lejkof govori podrobnije u svojoj studiji Metafora, moral i politika iz 1995. godine. Reč je, kao što vidimo, o moralnom knjigovodstvu kao dubinskom metaforičkom sistemu na kojem počiva naše svesno ili nesvesno poimanje odnosa sa bližnjima, ali su ovoga puta glavne teme unutrašnje-političke prirode; to jest, razmatraju se različita viđenja ključnih socijalnih problema i njihovih mogućih rešenja kakve predlaže s jedne strane američka desnica, a sa druge njoj suprotstavljena levica. Kada se sagledaju na Lejkofov način, dakle u svetlu dva osnovna metaforička ustrojstva koja strukturišu naš pogled na svet, onda prividni paradoksi u konzervativnom pristupu, kao i izvesni disparatni elementi u liberalnom, dobijaju svoje logično objašnjenje i postaju sasvim koherentne celine. Konkretno, možemo se upitati kako to da konzervativci, koji se bore protiv prava na abortus ističući slogan "svako ima pravo na život", mogu istovremeno da se zalažu za smrtnu kaznu, ili za ukidanje programa smanjenja smrtnosti dece u prenatalnom periodu, za ukidanje budžetskih sredstava namenjenih trudnicama tinejdžerkama i za ukidanje beneficija datih samohranim majkama? Kako to da napadaju nasilje u filmovima i video-igrama zbog lošeg uticaja na decu, a istovremeno se zauzimaju za jaku vojsku i policiju, za pravo svakog pojedinca na nošenje oružja? Kako to da su patrioti, ali ujedno mrze vladu? Lucidne odgovore na ova pitanja donosi Lejkofovo poređenje osnovnih metafora o moralu kod američke desnice i levice, gde je obema stranama svojstvena ista metafora nacija je porodica: građani su deca, a vlada je roditelj, s tim što u ovim okvirima konzervativci neguju metaforu strogog oca, dok liberali daju prednost metafori hraniteljskog zaštitnika. Budući da se i kod nas ustanovila osnovna podela na desnicu i levicu, gde bi desnicu činili prvenstveno radikali, a centar i levicu partije takozvanog demokratskog bloka, pogledaćemo šta nam navedene metafore otkrivaju, jer se upravo oko tih ključnih pitanja i prave oštre partijske podele ili vode žučne parlamentarne rasprave.

Levica/desnica

Kod američke desnice, kaže Lejkof, dakle u konzervativnom pogledu na svet, ključnu ulogu igra metafora moralne snage ličnosti, odgojene u duhu autoriteta i nepopustljivosti; s tim je, u jednom dubljem smislu, povezana i pomenuta metafora strogog oca. Razmotrimo sada kako to utiče na stavove o socijalnoj politici i ekonomiji, na pitanja kao što su socijalni programi za ugrožene slojeve stanovništva, multikulturalnost, zaštita životne sredine, abortus, smrtna kazna i slično. U skladu sa viđenjem kakvo sugerišu navedene metafore, socijalni programi podržavaju lenjost i

nerad, nedostatke i grehove slabih, umanjujući blagostanje jakih; metafora moralne snage podrazumeva da se jaka ličnost odupire svakom iskušenju i zlu, pa takve osobe ni ne dospevaju u situaciju u kojoj se nalaze samohrane majke, oboleli od side, trudnice tinejdžerke. Moralno posrnule ličnosti, koje su nisko pale, zaslužuju kaznu siromaštva i preživljavanja, nesreću koja im se dogodila; odvajanje sredstava iz budžeta za razne vrste pomoći ovim osobama znači ne samo da se one podržavaju u svojim manama,

 
Rembrandt Harmenszoon van Rijn, The Anatomy Lecture of Dr. Nicolaes Tulp
Rembrandt Harmenszoon van Rijn, The Anatomy Lecture of Dr. Nicolaes Tulp, 1632.
nego i da ne plaćaju svoj moralni dug, uzimajući uz to deo novca koji po zasluzi pripada ispravnima i uspravnima. Na ovaj način razrešava se jedan od paradoksa koje smo maločas naveli: mada izgradnja i održavanje ustanova gde bi bila smeštena deca samohranih majki košta više nego programi za smanjenje smrtnosti u prenatalnom periodu i potonje beneficije majkama pri podizanju deteta, desničari se zalažu za prvu mogućnost, da bi se deca u ovim ustanovama vaspitavala u duhu samodiscipline i snažnih ličnosti, tako da uvažavaju moralni autoritet starijih, kao što će u zrelom dobu uvažavati naredbe vlasti. Jer, njihovo prepuštanje nemoralnoj sredini dvostruko je opasno; ne samo po njih same nego i po širu okolinu, u skladu s onim što nam kaže značenje metafore nemoral je zarazna bolest.
Ovo nas upućuje na sledeću tačku, a to je multikulturalizam koji ugrožava uvrežene, vodeće konzervativne predstave o moralu, običajima, tradiciji; desničari se stoga zalažu za strogo odvojene gradske četvrti, kako ne bi došlo do mešanja kultura i socijalno različitih klasnih slojeva; u protivnom, drukčiji pogledi na svet, različiti sistemi vrednosti, nužno dovode do erozije morala jakih, što dugoročnije nagriza socijalno-ekonomski poredak u celini. Kao što lako možemo da pretpostavimo, po shvatanju prosperiteta uslovljenog skupom ovakvih metafora, uzorni pojedinci ili kompanije su svi oni koji, oslanjanjem na vlastite snage, delaju u sopstvenom interesu, uvećavajući svoje bogatstvo i blagostanje, a time radeći i za dobrobit jake države, čija će se snaga ogledati u moćnoj vojsci i policiji. Da bi im olakšali posao, i time pospešili ovakav model razvoja društva, konzervativni političari im smanjuju poreze i ukidaju ili uopšte ne izglasavaju zakone o zaštiti životne sredine.
Šta tačno podrazumeva metafora strogog oca? Otac je autoritet zato što izdržava porodicu, u kojoj je zaduženje majke samo da sprovodi njegovu kućnu politiku i njegov način vaspitanja dece, u duhu poslušnosti i negovanja tradicije. Porodični mir i sigurnost potiču od očevog autoriteta; njegova strogost znači ljubav. Međutim, kada deca odrastu i počnu da se oslanjaju na sopstvene snage, otac se više neće mešati u njihov život; više im neće pomagati da se snađu, jer uspeh jakih ličnosti treba da zavisi isključivo od njih samih; snaga ne traži niti trpi pomoć. Konzervativna desnica na isti način posmatra i mešanje vlade u privatne stvari pojedinca: dakle bez odobravanja, napadajući vladu i osuđujući je, uprkos svome deklarisanom patriotizmu. Model strogog oca podrazumeva, znači, niz stvari: on će štititi svoj autoritet i nezavisnost, ako treba, i oružjem; dalje, on podrazumeva podređenost žene: ona je tu da bi se bavila kućom i decom prema očevim direktivama, a ne da bi imala sopstvenu karijeru; tinejdžerke još nemaju zrelost odlučivanja, pa stoga ni pravo na abortus, a to se pravo odriče i kao deo korpusa zahteva feministkinjama, naravno uvek protivnim modelu strogog oca, kao što su mu protivni i zahtevi homoseksualaca. Šta nam ovo pokazuje? Istupanje konzervativaca protiv abortusa, a pod parolom "pravo na život svakog bića", nije uslovljeno humanističkim razlozima; da jeste, oni bi to pravo priznavali i osuđenicima sa najtežom kaznom. Presudan je, dakle, metaforički sistem kojim se neodgovornim licima, posebno nekim kategorijama žena, ukida pravo da same odlučuju o svojoj sudbini; jer, to pravo da zastupaju decu i žene imaju samo autoritativni muškarci, glave porodice, koji ga brane, ako je potrebno, s oružjem u rukama. A slabe ličnosti, bilo da je reč o posrnulim tinejdžerkama, homoseksualcima, narkomanima, samohranim majkama ili kriminalcima, zaslužuju da budu kažnjene, čak i smrtnom kaznom. Ono što nam je u prvi mah izgledalo kao paradoksalno zapravo je deo čvrsto povezanog sistema vrednosti, celovito izgrađenog pogleda na svet u kojem su svi elementi na svome tačno utvrđenom mestu.
Nažalost, konstatuje Lejkof, levica je daleko od toga da ima ovako precizno uobličen ideološko-politički model, jer i nije svesna da ispod njenih težnji i stavova leži jedinstvena metafora, sasvim suprotna metafori strogog oca: a to je model porodice sa hraniteljskim roditeljem, model koji američku levicu možda može ujediniti. Naime, nju zapravo čini veliki broj labavo povezanih interesnih grupa, kojima je zajedničko promovisanje naizgled raznorodnih tema kao što su prava etničkih manjina, pitanja vezana za rad, zaštita prirodne sredine, abortus, feminizam, prava homoseksualaca, smeštaj beskućnika, zdravlje, školstvo i tako dalje. A šta su značenja pomenute metafore? U njenom sistemu, bilo da je reč o porodici sa jednim ili sa dva roditelja, dete je okruženo ljubavlju i toplinom; odrasli teže sreći i životnoj radosti, smatrajući da svako ima pravo na samoostvarenje. Njihova briga nije usmerena samo na vlastito dete već na sve bližnje, sa kojima se uspostavljaju pozitivne veze da bi se maksimalno razvili i sopstveni i tuđi potencijali. Snaga takve porodice je u radu, u ljubavi prema drugima i staranju o njima, u uzajamnoj podršci; opasnosti koje joj prete su, između ostalih, zagađena životna sredina, bezobzirni biznismeni i slično. Njeni su imperativi empatija s okolinom i odgovoran stav prema društvu; deca su poslušna iz ljubavi i poštovanja prema roditeljima, a ne iz straha od kazne; ukoliko neko napravi grešku, stav levičara je da treba postupiti po načelu restitucije a ne retribucije, dakle tako što će se šteta nadoknaditi radom ili na drugi način, a u svakom slučaju nekom pozitivnom vrednošću, umesto uzvraćanja istom merom.
U skladu s aspektima života koje naglašava ova metafora moralno je saosećati sa drugima; ali, oni koji se priklanjaju ovakvom modelu porodice i društva mahom nisu

svesni da ti drugi mogu imati, i da imaju, korenito drukčiji sistem vrednosti. Jedna od implikacija ove metafore jeste da su ugrožene kategorije stanovništva, kojima je potrebna pomoć, poput dece bez staratelja, upravo zato njihovo prehranjivanje predstavlja moralni čin, pri kojem je prirodno i očekivano da se hranitelj žrtvuje, da ispoljava empatiju, da pokaže odanost. Socijalne službe u stvari su hraniteljske porodice, a moral je fer podela dobara; moralno uzdizanje može trajati ceo život. Prema usvojenim

 
Dok desničari imaju empatiju samo za one koji dele njihove vrednosti, smatrajući ostale društvenim zlom, levičari saosećanje i podršku pružaju svima, čak i kriminalcima (otuda zalaganje za ukidanje smrtne kazne)
značenjima metafore vlada je roditelj, levičarske grupe prirodno očekuju da će vlada građanima obezbediti hranu, krov nad glavom, besplatno vaspitanje, zdravstvenu zaštitu, zdravu životnu sredinu; da će brinuti i za buduće naraštaje. Sva njena deca treba da ostvare svoje potencijale, kako ona sklona homoseksualnosti ili feminističkim nazorima, tako i ona koja pripadaju drugim etničkim grupama; abortus treba omogućiti i mladim devojkama kojima je potrebna pomoć i ženama koje imaju neke druge ciljeve u životu. U takvoj porodici-naciji deca imaju pravo na različitost, pa je zato multikulturalizam poželjan; i zdravima i invalidima, i sposobnima i nemoćnima treba dati iste šanse; pošto su za ljudsko ispunjenje i te kako važna neprofitabilna područja umetnosti i nauke, vlada-hraniteljka mora obezbediti sredstva za njihov razvoj; kao što stariji i jači pomažu slabijima i mlađima, tako bogati treba da pomažu siromašnima. Dok desničari imaju empatiju samo za one koji dele njihove vrednosti, smatrajući ostale društvenim zlom, levičari saosećanje i podršku pružaju svima, čak i kriminalcima (otuda zalaganje za ukidanje smrtne kazne).
Lejkof ne propušta da napomene kako društvo, ustrojeno po jednom ili po drugom modelu političke metafore nacija je porodica, lako može da razvije patološke mehanizme: kao što preterana zaštita deteta stvara osobu koja nije u stanju da samostalno zarađuje i stara se o sebi, tako i vlada sklona preteranim davanjima za socijalne programe zapravo ne osposobljava jedinke za bespoštednu životnu borbu (otuda je tranzicija socijalističkih zemalja sa jednog na drugi ekonomsko-politički sistem tako mukotrpan i bolan proces); zatim, kao što previše samopregoran roditelj dugoročno uništi sebe i iscrpi sve svoje resurse, tako i država može iscrpsti svoje rezerve i živeti na pozajmicama, ne misleći o budućnosti (primer SFRJ ili nekih od zemalja nastalih nakon njenog raspada, da ne navodimo ostale koje su geografski udaljenije). Kako će se Srbija uhvatiti u koštac s egzistencijalnim pitanjima, i da li će njen demokratski blok uspeti da najpre osvesti dubinske metaforičke obrasce mišljenja i delanja, a onda pronađe sebi odgovarajući model koji bi stvorio čvršću koheziju i mogao da parira desničarskom autoritativnom poretku i demagoškoj ali efikasnoj retorici radikala, ostaje nam tek da vidimo.
  Ana A. Jovanović
 
Kultura
Republika
Copyright © 1996-2007 Republika