|
Godina XIX (2007)
|
1. jun - -31. avgust 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
OGLEDI
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Vlast proždire i samu politiku koja treba da stvara tkivo političke zajednice i odgovarajuće institucije za uravnotežen život pojedinaca, društva i države Majske igre svetla i tame Bazični konsenzus bi realno garantovao da niko nekažnjeno ne može ubijati i pljačkati, da je valjano zaštićena svojina, privatna i javna, da se može pristojno živeti od vlastitog rada i da građani u legitimnom poretku imaju realne mogućnosti da sve manje zavise od vlasti kako bi slobodno oblikovali svoj privatni i javni život
U proteklom mesecu maju, dok buja biljni svet šireći zanosne mirise i emocije i smenjuju se ugodni dani i noći, javni život zahvata zagušljiv vonj i nadolaze turobna osećanja, više je tame nego svetla. Kako, zašto? Danonoćne sednice Narodne skupštine 7/8, 13, 14. i 15. maja, koje su ukupno trajale oko 50 sati, imale su velike obrte, zaplete i rasplete. Milioni gledalaca kraj malih ekrana i pojedini strani posmatrači doživeli su ih kao šok. To najviše važi za izbor Šešeljevog zamenika Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine. Za funkcionerku SRS Natašu Jovanović takav izbor je svetlo u ponoći, za radikale sreća za Srbe i Srbiju. Nasuprot tome, za mnoge time na Srbiju pada tama. Šta se stvarno dešavalo? Mesecima se očekivalo formiranje Vlade, nakon izbora 21. januara, na kojima je najviše glasova dobila SRS, pa DS, te DSS itd. Posle mučnih pregovora, 5. maja je objavljen njihov prekid, jer, kako je rečeno, nisu mogli da se nagode, pre svega, oko "ministarstava sile". Potom je, na sednici Narodne skupštine 7/8. maja, za predsednika izabran Tomislav Nikolić, glasovima poslanika SRS, DSS, SPS. Pet dana kasnije Nikolić je razrešen od strane nove skupštinske većine čiju okosnicu čine DS i, opet, DSS. Potonja većina je tik pred istek zakonskog roka izglasala novu Vladu koju čine predstavnici DS, DSS i G 17+ i novog-starog premijera Vojislava Koštunicu. "Noći dugih jezika", kako ih je s dobrim razlozima nazvao Dragoljub Žarković, urednik Vremena, obilovale su svađama. Doduše, i u parlamentima širom sveta dešavaju se
Na samom vrhu vlasti, eto, kulja obest što u našem jeziku znači bujnost, silinu, neobuzdanost i razuzdanost. Sudeći po bahatosti ponašanja najviših predstavnika vlasti, Srbija po načinu vladanja izgleda kao - bahatistan. Tu se sve kida i ruši, kao da vlast proždire i samu politiku koja treba da stvara tkivo političke zajednice i odgovarajuće institucije za uravnotežen život pojedinaca, društva i države. A kada se sve može naći u kaljuzi, kome je stalo do uljudnosti i dostojanstva! Ako smo baš svi nekakav ološ, kome bi bilo stalo da bude drugačiji, bolji? I dva prekida sednica krcata su burnim emocijama. Prvi izlivima radosti prema pevačici Mariji Šerifović, pobednici Eurosonga. Ona je dovedena u Skupštinu radi zajedničkog slavlja, mada je tome prethodila svađa čiji su ona, njena mama, stric, deda - romske ili radikalske stranke. Drugim prekidom vrhuni gnev povodom vesti koju su doneli radikali, da je upravo u toku potera za generalom Mladićem, što je i razlog prekida sednice. Razgnevljeni poslanici SRS i SPS kažu da neće dozvoliti hapšenje "odlikovanih oficira". Ivica Dačić, predsednik SPS, naređuje predsedavajućem Milutinu Mrkonjiću da prekine sednicu i napusti zauzetu fotelju, što ovaj poslušno čini. Posle kratkotrajne bure sednica je nastavljena. S govornice je vođa radikala poručio "Zapamtite ovo veče!" Nipodaštavanje drugih umotano je u ruho moralne pridike, kao da se htelo pokazati da što je drugi moralno poniženiji, govornik izgleda uzvišenije. U tome prednjače glasnogovornici radikala, ponajviše Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, i socijalista, Ivica Dačić i Dušan Bajatović, a među moralne "gromovnike" spadaju i Miloš Aligrudić (DSS) i Dragan Šutanovac (DS), te Čedomir Jovanović (LDP). Ubojite reči povremeno su začinjene dosetkama, tačnije rečeno sprdnjom koja ne nadilazi uobičajenu vašarsku raspojasanost, vele da narod voli baš to da čuje, što pokazuje šta o samom narodu misle oni koji se na njega najviše pozivaju. Za radikale, a na prvoj sednici i za deesesovce, Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić prikazan je kao nacionalna gromada. On je za radikale lučonoša slobode Srbije, oličenje njene svetlosti i radosti, slavni četnički vojvoda (mada se on sam pravda da je na ratištima mahom bivao u kancelariji) i uzor demokrate. A za političke saveznike iz DSS on je garant da Srbija neće biti razorena i da će biti sprečena izdaja "stranih slugu", gde, kao i radikali, ubrajaju i predsednika Republike Borisa Tadića. Zaklinju se da će grčevito braniti suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Međutim, sam Nikolić, kao predsednik Skupštine, jasno i bez zazora izražava spremnost da 100% teritorije ustupi Rusiji, da suverena Srbija postane "ruska provincija", uz stalno naglašavanu sumnju da će "izdajnici" drugima ustupiti 15% teritorije (Kosmet). Prenemažući se - "Ja nisam opasnost za Srbiju" - i usta punih demokratije Nikolić najavljuje - pozivajući se na poznato geslo "otadžbina je u opasnosti!" - mogućnost zavođenja vanrednog stanja (tobože samo tumačeći Ustav). Traži smenu ili ostavku predsednika Republike, čije bi mesto zauzeo kao predsednik Skupštine. U takvim okolnostima, jasno, nema izbora. Samog sebe dočarava kao političko i moralno savršenstvo ("odavno sam zaboravio da pravim greške"). Uzdiže se i do božanstvene moći ("Bog je za šest dana stvorio svet, a ja ga uzdrmao za dva"). Kada mu je uskraćena podrška DSS i bio prinuđen da se povuče, najviše osuđuje Koštunicu, zbog prevare i verolomstva. To što je poverovao Koštunici ne tumači kao svoju naivnost nego navlači patriotsko ruho, tvrdeći da sve radi u interesu Srbije. Zbog toga i neće sprečiti izbor Vlade, a mogao bi. Prilikom povlačenja s visoke funkcije vlasti veli "uklonili su me od odgovornosti" (šta god da to znači). Predvodnici meteža tvrde da je SRS "održala Evropi lekciju o demokratiji". A posle izgubljene funkcije, Vučić najavljuje da tek sledi velika pobeda nakon koje će "gvozdenom političkom metlom počistiti Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića, Mlađana Dinkića - svi su isti", i poentira: "Moramo da pobedimo zbog Srbije i naše dece". I u ovim nadgornjavanjima, kao i u mnogim drugim prilikama, omiljene su teme ljubav i mržnja prema Srbima i Srbiji, vazda se pozivajući na decu, ali o emocijama će biti reči nešto dalje. Vratimo se toku sednice. S govornice su se čule i razborite reči Rajka Đurića (Unija Roma) o dostojanstvu i opasnostima varvarizacije, Balinta Pastora (SVM) o pristojnom i razumnom ponašanju i o brizi o manjinama. Čeda Jovanović je naglašavao značaj novog vrednosnog sistema, ali njegovi apeli, bez odgovarajućeg konkretnog sadržaja, mahom liče na uvežbane deklamacije. I, kao u svim velikim predstavama, na završetku sledi rasplet. Blizu ponoći, neposredno pre isteka zakonskog roka, Koštunica podnosi ekspoze i predlaže vladu. Ponavlja stari premijerski govor, ni reči o konkretnom radu, ponajmanje o realnim problemima. Proklamuje pet tačaka (Kosmet, EU, saradnja s Hagom, privredne reforme, borba protiv korupcije). Sve što ne prihvata samouvereno proglašava za "maglu i paučinu", "manje od nule". Predlaže ministre, bez jasnih merila za njihov izbor, većinom iz DS, potom iz DSS i iz G 17+. Reagovanja su povremeno britka. Čedomir Jovanović tvrdi da predložena Vlada nije ni demokratska, ni reformska, da je suprotna volji građana, i očigledno ucenjivačka. Naročito zamera što prećutkuje politički mafiju. Tomislav Nikolić smatra da je to marionetska vlada i da je nekim ministrima pre mesto u zatvoru nego u Vladi. Posebno im zamera da ne vode brigu o haškim zatvorenicima (Šešelj i dr.), i poručuje: "Kako se vi ponašate prema ljudima u Hagu, tako ćemo i mi prema vama kada budete u zatvoru". Za Vladana Batića odigrala se "imitacija rasprave", da su Vladu formirali tajkuni i sledi nastavak pljačke, a ostala su nerasvetljena politička ubistva. Vesna Pešić, inače iskusna sociološkinja, najsistematičnije analizira Koštuničin nastup. Iz njenog argumentovanog izlaganja sledi da nije istina da su nacionalni i državni interesi postavljeni iznad stranačkih i ličnih i da je sasvim očigledno da on po svaku cenu hoće da
Koštunica na sve to nije rekao ni reč, kao da je - "magla i paučina". Vlada je izglasana pola sata pre isteka roka (133 za, 106 protiv, 3 uzdržana, 2 nije glasalo). Sledila je zakletva, potom grljenje i ljubljenje, šampanjac, slavljenička torta... Posmatrajući bujice razornih strasti obesnih moćnika, koje prete da sve pretvore u prah i pepeo, i nagle izlive radosti i sreće, biva očigledno kakve su sve draži vlasti, koliko je ona i dražesna i razdražujuća, i zastrašujuća i razgaljujuća. Vlast je ono što ih razdvaja i sudara, i ono što ih spaja i veseli. U svakom slučaju neodoljivo privlačna. Imajući u vidu šta je sve iz prikazanih sudara i razdora moglo da sledi, trenutni svršetak mami izvesno spokojstvo. Mnogo šta, pak, ostaje neizvesno, pogotovo ono što je u pregovorima o vladi izgledalo najspornije, a to su - "ministarstva sile". Zanos izborne pobede nad Miloševićem 2000. godine, što ne može baš olako da se zaboravi, slikovito je izražen parolom "Pukla zvečka", parafrazom narodne poslovice koja označava krah nečega i nekoga, u ovom slučaju sile koja je izgledala nesavladivo. Da li je zaista "pukla"? Milošević je, zna se, pod pritiskom priznao izborni poraz, potom uhapšen, izveden pred Haški tribunal i umro u zatvoru. Ali, i to bi se moglo znati, "zvečka" nije demontirana. Uzdanje u silu, razuzdanu u ratnim godinama, nije usahlo ni posle svih ratnih poraza, niti posle 2000. godine. Zvečka nastavlja da zvecka. Ponešto je čujno i vidljivo. Primetna je žurba da se neke stvari obave još u toku opisanih sednica. Predsednik SPS Ivica Dačić našao se na mestu predsednika Odbora za bezbednost, a bivši i budući ministar policije Dragan Jočić formirao je novu specijalnu jedinicu. Zveckanje silom je postajalo sve glasnije s kulminacijom nove krize oko Kosova. Među militantna svakako spada najavljeno osnivanje Garde svetog cara Lazara, kao hrišćanske milicije, čiji su osnivači Pokret veterana Srbije i Ujedinjeni narodni pokret srpstva. Okupljanje je najavljeno za 5. maj, uoči Đurđevdana ("Đurđev danak, hajdučki sastanak"), u Kruševcu, odakle je nekada srpska vojska krenula u Kosovski boj. Predsednik pokreta Željko Vasiljević, narodni poslanik (SPS), tvrdi da imaju podršku mnogih generala, pukovnika, policajaca, žandarma i oko pet hiljada dobrovoljaca. On ne veruje da će doći do rata, ali "neka se nađe". Kaže da nemaju oružje, ali da "nije problem doći do njega jer ga ima na sve strane" (Danas, 3. maj). U najavi novog kosovskog boja važno mesto ima jedna oveštala tema srpske epike i politike - "kosovski zavet". Osvrnimo se, za ovu priliku sasvim sažeto, na bitna mesta u verskoj, političkoj i ratničkoj upotrebi te moćne sintagme. Prema spisu Carev zavet vladike Nikolaja Velimirovića, odnedavno pravoslavnog sveca, srpski knez Lazar odrekao se carstva zemaljskog ("zemaljsko je za maleno carstvo") zarad večnog, nebeskog carstva. Ovim je dao zavet narodu da će, žrtvovanjem vojske i države, spasiti narod tako što će u "tminama robovanja" okajati grehe, vlastite i svojih velikaša, "očistiće um, srce i volju", ukloniti "paučinu" svega zemaljskog i "osposobiće se da misli angelski, duboko, visoko, prozorljivo, duhovno". A kada narod prođe mnoga iskušenja i "školu robovanja", postaće zreo za "slobodu zlatnu". Za potrebe vere, zaokupljene smrću i vaskrsenjem, grehom i iskupljenjem, nije nužan iskorak u politiku. Doduše, borbeniji crkveni poglavari to i te kako čine, o čemu rečito svedoče istraživanja, recimo, Mirka Đorđevića, Pavla Raka, Jovana Bajforda. Ostvarenje "kosovskog zaveta", kako pokazuju temeljnija istorijska istraživanja (Jovan Skerlić, Omladina i njena književnost, Miodrag Popović, Vidovdan i časni krst i dr.) omiljena je tema nacionalnog romantizma XIX veka. Ustanci i nastajanje Srbije novog doba viđeno je, u horizontu "kosovskog zaveta", kao obnova Dušanovog carstva. A kako je nastajuća država jačala bio je sve snažniji i zanos za oslobođenjem i ujedinjenjem svih Srba i "srpskih zemalja". Radi oslobodilačke i ujediniteljske misije sve više se polagalo na vojnu silu. Na toj podlozi jačali su i pojedini vojni krugovi iz kojih izviru zavere i atentati. I, kad god bi Srbija odlučnije zakoračila ka modernom svetu i unutarnjoj demokratiji, primerice Ustavom iz 1888, sledila je opomena da je preče od svega - ostvarenje "kosovskog zaveta". Militarizacija "kosovskog zaveta" seže ka svom vrhuncu nakon ratničkog trijumfa srpske vojske u balkanskim ratovima 1912/13. godine. Na talasu ratnih zanosa naročito su slavljene komite-četnici i patriotska udruženja, u prvom redu Ujedinjenje ili smrt (osnovano 1911) koje je izdavalo list Pijemont. Te godine u tom listu verovatno je najrečitiji vođa revolucionarne omladine (ne samo srpske već i jugoslovenske) Dimitrije Mitrinović, koji piše da "interesi srpstva traže da Srbija bude država, jaka do granice najveće mogućnosti", nužno je da nastanu novi Srbi, "jači od današnjih", da treba ujediniti sve elemente iz svih stranaka na jednom etatističkom i nacionalističkom programu kome treba prinijeti sve najveće žrtve i podrediti sve male interese (Sabrana dela, II, 163). A posle pobede u balkanskim ratovima sledi novi uzlet "zavetne misli". "Zavetna misao preporođene i udvostručene Srbije" postaje "temelj i glavna građa" civilizacije i kulture "Trećeg Balkana"; posle helenskog i vizantijskog carstva, nastupa "narod polubogova", "strašna vojska Srbije", "militarni i ekonomski imperijalizam Velike Srbije" (SD, II, 190-191). Nacionalistički i ratnički zanos koji je zahvatio Srbiju stvarao je i trajnije strukture moći, o čemu je nedavno objavljeno opsežno dokumentovano delo istoričara Vase Kazimirovića Crna ruka. Uzdanje u silu u ostvarivanju nacionalnih ciljeva ostavlja duboke tragove, ne samo na ratištima, nego i u "pozadini". Sila je presuđivala i o prestolu, i o nacionalnom vođstvu, i o političkim poslenicima, mnogi su linčovani i zverski pobijeni. Politička ubistva, kako pokazuju istraživanja istoričarke Latinke Perović, nisi bila retkost. Razmahala se i "hajdučija", ubijanje i pljačkanje, s mutnim vezama političkih i poslovnih krugova. Sila je presuđivala i u zaposedanju novih teritorija (Kosova, Makedonije), gde su se oko dominacije otimale vojne i civilne vlasti. Sukobi i obračuni nastavljeni su i u izbeglištvu (na Krfu i u Solunu). Zazirući od moći Crne ruke, koja je dovela na vlast Petra Karađorđevića, njegov naslednik, regent Aleksandar, veli bez zazora: "Pobijte ih". Neke i pobiše, nakon Solunskog procesa. Najpoznatiji među njima, Dragutin Dimitrijević Apis, i pred streljanje (1917) priziva svoje viđenje ostvarenja "kosovskog zaveta": "ne žalim što ću pasti od srpske puške, jer je to za dobro Velike Srbije". Istovremeno, na istom stratištu, drugi "crnorukac", Rade Malobabić, vajka se pre streljanja: "Mislio sam da sam u nekoj eliti, a ono ispade sa zlikovcima". Više decenija kasnije (1953), nova vlast je ocenila da je Solunski proces bio montiran od strane Pašića i kralja Aleksandra i sledila je neka vrsta rehabilitacije Crne ruke i Apisa. O sili u vlasti i politici, načelno, ni reči. U to vreme su se, inače, nizali montirani procesi koji su punili konclogore na Golom otoku i drugde, gde se razmahala upotreba svakojake sile. Decenijama su "ministarstva sile" bila van bilo kakve javne pažnje. Sila je, bez kosovskog mita, uzdizana novim idolima, i prigodnim masovnim klicanjem: "Tito, Partija, svi smo Armija". U međuvremenu, od Solunskog procesa do njegove obnove, "kosovski zavet" hlapi iz političkog diskursa. Tragovi nacionalističkog zanosa mogu se videti u "crtanju mapa"
Vratimo se novijim događajima. U Kruševcu, u porti crkve Lazarice, prema pisanju Politike (6. maj), 5. maja okupilo se oko hiljadu ljudi iz više gradova. Među njima su i oni s majicama na kojima su oslikane razjapljene vučje čeljusti (znak JSO, "doktora za terorizam" s bilborda uoči ubistva premijera Đinđića). Njih oko 30 je uhapšeno. Komandant Garde, ratni veteran Andrej Milić, poziva srpski narod da se "skupi pod barjak svetog Lazara za odbranu otadžbine"; kliče: "Glavu dajem, Kosovo ne dajem", najavljuje novi kosovski boj i treći srpski ustanak. Organizatori smatraju da se prava smotra odlaže, zbog hapšenja, a čeka se i "promena odnosa snaga u svetu". Izostao je defile kroz grad, a protojerej Ljubivoje Radović se "ogradio" od skupa u porti. Isti organizatori zakazali su skup 26. maja u Kragujevcu, ali pošto ga je policija zabranila, najavili su da će "održati pripreme za marš do Gazimestana" (Danas, 26-27. maj). Poklonici "kosovskog zaveta" iz Kruševca i Kragujevca, udruženi s još nekim ekstremističkim organizacijama (Obraz i dr.), predvođeni radikalima demonstrirali su svoju borbenost 26. maja na Novom Beogradu zamenom naziva bulevara umesto imenom ubijenog Zorana Đinđića, imenom svoga junaka, generala Ratka Mladića, begunca od suđenja za ratne zločine. U maju je bilo i uobičajenog četničkog okupljanja i slavlja na njihovom kultnom mestu, Ravnoj gori. Održana su dva skupa: prvi 12. maja u organizaciji SDPO na čelu s Dražinim unukom, a narednog dana "izvornog" SPO-a, bez njegovog nekada slavljenog vođe Vuka Draškovića. Na onom prvom je Vojislav Mihailović u zanosu govorio da će četnička zvezda "i dalje sijati i pozlatiti travu i cveće". Zanos, izgleda, jenjava, lokalni seljaci najavljuju da će da tuže slavljenike zbog toga što izgazili livade i krompirišta. Očitovanje ratničkog folklora primetno je u još nekim majskim događajima. U selu Ba, podno Ravne gore, gde je januara 1944. održan poznati četnički kongres, u seoskoj crkvi sv. Ilije gramat četničkog vojvode dobilo je deset novih četničkih vojvoda iz Srbije i Crne Gore. U Novom Sadu su "Vučice proslavile rođendan". Reč je o slavlju supruga bivših komandanata bivše JSO, i pravih "vukova" koji se vajkaju zbog "hajke na pripadnike JSO i njihove simpatizere" (Pravda, 14. maj). Ne bi se moglo reći da u opisanim događajima ima zamašnijeg mobilizacijskog poleta protagonista "kosovskog zaveta", kao da se utišao zvuk "ratnih truba". Dakako, nema više
Zapljusnuti bujicama različitih emocija, prisetimo se da se vladanje osećanjima u mnogim kulturama visoko cenilo. I tuđim osećanjima se vešto rukovalo. Za to su postojali i specijalisti, od drevnih šamana i proroka, preko uticajnih mudraca i propovednika, do veštih propagandista. Savremena vlast nastoji da pridobije lojalnost podanika ne samo efikasnim upravljanjem javnim poslovima, već i emocionalnim vezivanjem za dati poredak. U ovdašnjim prilikama, dok ne oskudevamo u zastrašujućim prizorima, nametljiva je produkcija "pozitivnih vibracija", daleko iznad i mimo prirodnih ljudskih potreba. Biće da turobna osećanja, skopčana s ratnim traumama i frustracijama tranzicije, rađaju potrebu za utehom, naime, "nama je potrebna bajka". Tome služe manje ili više vešto spravljene bajkovite priredbe. Za razgaljivanje masa naročito efikasno sredstvo su organizovani dočeci pobedničkih sportista - košarkaša, vaterpolista, odbojkaša, tenisera... U danima kojima se ovde bavimo takva priredba je priređena i povodom pobede pevačice Marije Šerifović na Eurosongu. Pored masovnog dočeka pred Skupštinom grada Beograda, već smo pomenuli, prekinuta je jedna od sednica Narodne skupštine, zavađeni poslanici su burno pljeskali, priređen je i koktel. No, oko Marije se zapodela i svađa među poslanicima, nastala je jagma "čija je Marija", čiji su mama, tata, stric, deda - radikalske ili romske stranke. Slikoviti prizori, međutim, imaju nametljivu namenu. Naime, izvesne blago rečeno kontroverzne osobe nameću se kao objekat masovne ljubavi, sve do obožavanja. Rečit primer je Željko Ražnatović Arkan, komandant jedne od najozloglašenijih ali i slavljenih "paravojski". Kao u pravoj bajci, a prema raskošnoj scenografiji narodne epike, u ljubavi su spojene blešteće "zvezde" ratišta i podzemlja, estrade i erotskog zanosa. Arkan u raskošnim kostimima kosovskih junaka, crnogorskih serdara i srpskih vojvoda a Ceca u bajnom ruhu orijentalnih vila, ovekovečili su svoju ljubav "svadbom stoleća". Mnogi su time bili ushićeni, a prizori su godinama ponavljani. Imitacija ljubavnog slavlja uprizorena je i na prvomajskoj svadbi sina Dragana Markovića Palme, gradonačelnika Jagodine i sledbenika vođe Stranke srpskog jedinstva koju je osnovao Arkan a sada je predvodi Palma, u sastavu "narodnjačke koalicije" s Veljom Ilićem i Vojislavom Koštunicom. Pre no što dođemo do slavlja, podsetimo na stvarni profil ovog proslavljenog "srpskog domaćina", zvanično nagrađivanog privrednika i omiljenog lokalnog moćnika, da bismo zorno dočarali kako se prepliću prizori svetla i tame i da današnje sednice nisu izuzetak, jer su i ranije javnom scenom vršljali razni pučisti. Dok je bio narodni poslanik (SSJ), rečeni Palma kandidovao se za raritet u istoriji parlamentarizma, kao poslanik koji priziva policiju da zauzme Skupštinu. Evo kako je to izgledalo, prema skupštinskom stenogramu, na sednici Narodne skupštine, 23. oktobra 2003. godine.
Sudeći po razmetljivim izlivima ljubavi, ne samo u svom privatno-javnom prikazivanju, nego i prema svom narodu, ne bi se moglo reći da im je uopšte stalo do vladanja svojim osećanjima. Ni o efektima tih izliva na osećanja masa ne možemo s pouzdanjem da sudimo. Još manje je izvesno koliko sve to pridonosi legitimnosti poretka, pogotovo što tu manjkaju neka saznanja. Za pribavljanje pristalica (i glasača) efikasnija je, izgleda, kombinacija "govora mržnje" i "govora ljubavi". Oba diskursa do vrhunca dovode nacionalisti. Najbučniji su, bili i ostali, radikali, čas kao "vitezovi bez mane i straha", čas kao šampioni ljubavi prema Srbima i Srbiji. Kao na neprekidnoj licitaciji ljubavi, jedva za ikoga sem najbučnijih nacionalista tu ima mesta. Ko drži do pristojnosti preza od učešća u ovakvim megdanima mada svoju naciju ceni i voli. Ako obesno ponašanje, zveckanje silom i manipulacija emocijama ne mogu da pribave legitimnost poretka, kako bi se to moglo postići? U načelu, zna se, izborima. Izborna smena vlasti kao suštinska odrednica demokratije, čulo se na sednicama a i u delu javnosti, dovedena je u pitanje majskim dešavanjima. Za nove izbore bila je samo LDP. Prisetimo se, čak je i Milošević, mada pod velikim pritiskom, 2000. prihvatio izbornu smenu vlasti. Međutim, to 2007. ne prihvata premijer Koštunica, hoće po svaku cenu da zadrži vlast, i u tome je, videli smo, uspeo. Načelo izborne smene vlasti izbegla je i Narodna skupština, izborom Vlade s novim-starim premijerom. A ovo načelo ne prihvata ni najveća opoziciona stranka. Radikali, mada trenutno najmoćnija stranka i s najvećim brojem glasača, u datoj situaciji
Izvesno je, dakle, kako stvari stoje s načelima demokratije. A kako stvari konkretno stoje, manje je izvesno. Geslo "nacija je u opasnosti" ne samo da ne rešava problem legitimnosti vlasti, nego je dalje delovanje nelegitimne vlasti bremenito velikim neizvesnostima. Legitimnost poretka nije tek neki ideal, ili luksuz, već brana od samovolje vlasti. Zapitajmo se, na kraju ove neugodne majske "šetnje", kome u ovom društvu odgovara stanje ni haos, ni legitimni demokratski poredak. Očigledno je da se najveći deo političara u tome vešto snalazi, i ubira njegove plodove. To važi i za one koje obično nazivaju tajkunima, za koje se pretpostavlja da, kao u marionetskom pozorištu, vuku konce iza javne scene; oni postaju sve imućniji i moćniji. Izvesne koristi od datog stanja imaju i oni koji su na razne načine obezbedili izvore prihoda za bolji ili barem podnošljiv život. Interesima najslabije plaćenih, nezaposlenih, sirotinje i žrtava rata i pljačke dato stanje svakako ne odgovara. Odatle ne stižu ni jasni signali lojalnosti, ni realne vizije promena, primetni su povremeni protesti i potmuli romor kako će, jednog dana, "motkama sve rasterati", a to malo šta razjašnjava i rešava. Izvesnih izgleda za usaglašavanje različitih interesa i za postizanje bazičnog konsenzusa bilo je proteklih godina, kako o tome svedoče i mnogi prilozi objavljeni u Republici, naročito u nastojanjima da se kroz prikladnu javnu debatu pripremi novi ustav i raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu. Bazični konsenzus bi realno garantovao da niko
Najzad, pod parolom "nacija je u opasnosti", dotadašnja "kohabitacija" inače zavađenih vrhova vlasti, na koje se gleda kao na "srpsku elitu" prerasla je u antipluralističku i netolerantnu "sabornost" odakle je proistekao sadašnji ustav koji omogućuje legalnu ali ne i legitimnu vlast koja ima "odrešene ruke" da vlada kako zna i ume. Ona se zaklinje u borbu da sačuva 15% teritorije a nije joj bitno kakav je poredak nad 85% teritorije kojom suvereno vlada. A to kako vlada tamo gde vlada glavna je preporuka u rešavanju međunarodnih sporova. Kada je o izborima reč bitno je jasno profilisanje izbornih opcija, o čemu postoje pouzdana znanja. Da između interesa, ideologije i politike ne vlada rigidni determinizam,
Još nema analitički utemeljenog razumevanja izbornog ponašanja građana. Ako se o političarima ponekad zna i previše, zašto se manje zna zašto veliki broj glasača glasa za radikale, manji za DS, DSS i SPS a još manji za LDP? Kako i zašto dolazi do promena političkih stavova? Primerice, 2000. godine SRS i SPS mahom gube izbornu podršku birača, da bi ona potom ubrzano rasla - zašto, kako? Zašto je Zoran Đinđić dobio veću masovnu podršku tek na pogrebu i kakva su stvarna opredeljenja onih koji se na njega danas pozivaju? Koliko je DOS zaista držao do "ugovora s narodom", zašto u strankama, koaliciji i uopšte javnosti izostaju ozbiljnije debate o javnim poslovima a i trajniji oblici solidarnosti? Zašto o svemu tome nema odgovarajuće javne debate? (Čak je i GSS, koji se godinama izdvajao svojom načelnošću i demokratičnošću, na dve svoje skupštine većinom glasova odbio raspravu o zbivanjima u stranci i društvu.) Najzad, kakva je, konkretno, uloga stranaka, sindikata, nevladinih organizacija, medija i međunarodne zajednice u proizvodnji javnog mnenja i oblikovanju javnosti? Koji su sve razlozi, uzroci i posledice političke apstinencije? Konkretna znanja o našoj realnosti, svakako, ne mogu zameniti opšta pozivanja na spoljnu ugroženost, mentalitet, Balkan, vanredne prilike. Dešava se, doduše, da se mnogi mogu priviknuti na loše prilike, čak da im je lagodno što su, kako je davno primetio Fransoa Rable, "parlog u brlogu". Otkuda takvo privikavanje? Ali, zašto nisu primetniji i delotvorniji oni, za koje inače znamo da postoje, koji na to ne pristaju? Otkuda strah od "mešanja u politiku"? Koliko su škole, univerziteti, naučne i kulturne ustanove zaista zaokupljeni bitnim temama našeg društva i savremenog sveta? Od kolike su vrednosti za privatni i javni moral vera, veronauka i verski rituali, uključiv stranačke slave i zakletve? Čudno je da popularnost stiču oni koji svojim rečima pokazuju da ne drže ni do vlastitog ličnog dostojanstva a kamoli da uvažavaju druge ljude. Koliko se u nas danas praktikuje, pre svega u društvu i kulturi (nije baš sve u politici i vlasti), "staranje o sebi", brižljivo oblikovanje sebe i drugih, upražnjavano od vremena grčke i rimske antike do modernog doba, o čemu je na svojim čuvenim predavanjima govorio Mišel Fuko (videti knjigu Hermeneutika subjekta)? Prosto je neverovatno da veći broj ljudi može trajno utonuti u intelektualnu i moralnu zapuštenost i stati na stranu zla. Sve dotle dok na ova i slična pitanja ne budemo imali valjane odgovore izbori će zaista biti puko kockanje i "zemlja obećana" za vešte kockare. Imajući u vidu šta se sve dešavalo u "noćima dugih jezika", i drugih majskih dana, razumljivo je da nije bilo mesta brizi o kulturi, ali nije razumno što se o tome i inače malo raspravlja. Tim povodom je naš iskusni antropolog, profesorka Zagorka Golubović, sasvim umesno zapazila: "Čini se da mi kao građani još nismo dorasli da se koristimo novoosvojenom slobodom, jer nismo shvatili da treba da je iskoristimo da bismo izgrađivali i prihvatili nove vrednosti" (Danas, 21. maj). I kada budemo imali pouzdanije odgovore na ova i druga pitanja neće se ukloniti neizvesnost ishoda izbora, ali oni neće biti puko kockanje. Bitno je, ipak, da li je okvir u kojem se pitanja postavljaju i odgovori nalaze legitiman i koliko smo spremni i sposobni da oblikujemo - i politički - lični i kolektivni život, što je crvena nit koja se proteže kroz dve i po hiljade godina evropske kulture, i na Balkanu, o čemu je tokom čitave druge polovine proteklog veka znalački i nadahnuto pisao i u nas poznati filozof Kornilios Kastoriadis. Budući da smo, kako je to ovih dana mudro uočio advokat Srđa Popović, devedesetih godina dospeli u duboku rupu, teško je iz nje izići. Teško, ali ne i nemoguće. Ako od "majskih uzbuđenja", dramatičnog preplitanja i sudaranja svetla i tame može biti ikakve trajnije koristi, to bi bio podsticaj za razmišljanje i promišljenije delanje, radi vlastitog i zajedničkog izbavljenja iz sadašnjeg stanja a i od raznih spasilaca, ovdašnjih i svetskih. U tom slučaju odricanje od ugodnosti majskih dana i noći ne bi bilo baš sasvim uzaludno. A junaci minulih događaja, znajući ih kroz duže razdoblje, svakako neće mirovati i lišiti nas novih burnih događaja.
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
