Šansa Srbije

Ako potreba za istinom dovede do unutrašnje podele, Srbija će krenuti bržim putem

Status Kosova, kao osetljiv problem, iskorišćen je pri donošenju Ustava za manipulisanje građanima u cilju ostanka na vlasti, kontrolisanja političke stvarnosti i sprečavanja slobodnih društvenih tokova.
Vlastodršci, poznato je, koriste nacionalne teme za homogenizaciju naroda. Kada je status Kosova u pitanju to im najlakše polazi za rukom, ako imamo u vidu sve ono što je kroz istoriju ili u poslednjih nekoliko godina opterećivalo odnose u pokrajini. U svakom slučaju, nije bilo teško da se ovo pitanje iskoristi kao sredstvo za markiranje neprijatelja i predupređivanje bilo kakvih mogućnosti da ustav ili novi izbori ili nešto treće označi crtu sa koje će se krenuti u suštinske promene. Sve što je uspeo Milošević - da ujedini vlast i "opoziciju", donese ustav pre izbora i sl. - uspeo je i Koštunica. Čak i više! Koštunica je toliko uvredio građane s oktroisanim ustavom da se ta činjenica ne bi dopala ni njegovom prethodniku. To i nije nikakvo iznenađenje ako imamo u vidu da su promene i brže reforme zaustavljene 12. marta, a da je novi ustav došao na talasu kontrapromene tj. onog što su doneli 6. oktobar i 12. mart.
Tačno je da je pitanje statusa Kosova nešto što kod ogromnog broja građana izaziva emocije. Ovu činjenicu vlast je zloupotrebljavala i dobro koristila za manipulisanje građanima. Miloševićeva bahata politika na Kosovu i međunarodna vojna intervencija dodatno su opteretile inače složen kosovski problem. Međutim, pitanje statusa Kosova ne sme biti sredstvo političke manipulacije. Taj se problem mora rešavati pravnim, političkim i drugim demokratskim sredstvima. Izostanak političke diskusije i otvorene rasprave na svim društvenim nivoima i po svim tačkama upravo je doveo do moguće nezavisnosti pokrajine. Kada izostanu politička i kulturna sredstva problem se rešava vojnim sredstvima, a tada se kao pobednik javlja onaj koji je vojno jači. Srbija je izgubila pokrajinu zato što je bila zemlja bez demokratije. Njeni vlastodršci ovo pitanje nisu rešavali već su ga koristili za dolazak na vlast i kao sredstvo za ostanak na vlasti.
Kontrapromena je došla na talasu atentata. Politički tokovi koje karakteriše nedostatak potrebnog stepena slobode i glasnosti logičan su nastavak tog čina. Izbori koji su organizovani nakon atentata nisu mogli biti slobodni i demokratski. Nova-stara vlast nije legitimna, jer svoje opravdanje ne može naći u legitimnom društvenom osnovu. I tu je najveći problem! Kada nemate legitimitet zasnovan na slobodi onda se oslonac traži u izgovorima. Jedan od takvih izgovora je opasnost od toga da na vlast dođu radikali. Rezultat takvog političkog ponašanja je radikalizovana Srbija, u kojoj su radikali ponajmanji problem. Radikalima ta pozicija i odgovora, pa su prećutno dali i pristanak na status poželjnog i projektovanog neprijatelja.
U tom kontekstu treba sagledati novi politički lik Demokratske stranke. U svakom slučaju, kod te stranke nema potrebne odlučnosti i snage. Ni odličan izborni rezultat, postignut na poslednjim izborima, nije dovoljan za jači zaokret i odlučujući uticaj na put kojim će krenuti srpsko društvo. Izbori i demokratska pravila igre kao da su za ovu stranku nevažni. Za vladajuću oligarhiju na čelu sa Koštunicom izbori su čak móra i nužno zlo. Međutim, tu je Kosovo i u međuvremenu obelodanjeni plan o njegovom statusu, koji će odlučujuće uticati na sastav i profil nove vlade. Izborni rezultati ostaće u senci pitanja o statusu Kosova. I ne samo to - ovo tzv. osetljivo pitanje iskoristiće se za autoritarno vladanje i održavanje statusa quo. Koštunica neće propustiti šansu da preko ovog pitanja povrati političku moć koja mu je okrnjena na poslednjim izborima. Ništa nije slučajno - ili imate demokratski kapacitet ili ga nemate. Tadić je na vlast u stranci došao na posve sumnjiv način. Prvo se popeo na tron a zatim postavio pitanje podrške i poverenja. Može li se sa takvim imidžom i demokratskim kapacitetom ponuditi alternativa? Kako za slobodu u državi bez demokratije i slobode u sopstvenoj stranci!?
Da li će se i oko čega srpsko društvo podeliti ostaje nepoznanica. Mnoga pitanja, koja će nametnuti svakodnevni život, traže odgovor. Srbija se mora suočiti s istinom šta su joj, na primer, uradile vođe i loše političke elite. Istina! Možda je tu šansa. Ako potreba za istinom dovede do unutrašnje podele, Srbija će krenuti bržim putem. Politički život dobiće na dinamici. Srbija će se, neizbežno, podeliti na demokratsko-proevropsku i konzervativno-narodnjačku. U takvom dinamičnom društvenom odnosu postaviće se i problem slobode i legitimnosti nove, buduće vlasti. A kao najvažnije postaviće se pitanje otvaranja dosjea i lustracije. Možemo li bez tog čina biti slobodni?!
Alternativa ovom putu, bržem i efikasnijem, je spori put promena koji je vezan za smenu generacija. Srbija će ići hromo, Evropa će je pritiskati, ispostavljati zahteve. Neće sve biti tako crno, stvari će se pomerati, ali ostaće da će ova generacija, u takvom razvoju događaja, imati, u najboljem slučaju, polovičnu misiju.