Kadriranje - zanat najstariji

Narod koji tako često zna da kaže da mu je dosta politike i političara, sada je ponovo dobio vladu koju nisu birali narodni poslanici, već oni koji finansiraju stranke, i izdaju ekspertske sertifikate

"Ta pitanja su bila potegnuta i pri kraju vlade Zorana Živkovića. Cvetković i Aleksandar Vlahović su veoma uverljivo tada sve razjasnili", ovako je novi vicepremijer Đelić, kormilar proevropskog dela vlade Srbije, za Blic prokomentarisao podsećanje Saveta za borbu protiv korupcije na notornu činjenicu da je novi ministar finansija Mirko Cvetković onomad, u vreme dok je obavljao državne funkcije zamenika ministra za privredu i privatizaciju (2001/03), i direktora Agencije za privatizaciju (2003/04), istovremeno bio izvršni direktor privatne konsultantske kuće "CES Mecon", koju je Agencija za privatizaciju u rečenom periodu često, veoma često angažovala za konsultanta. Za vladu koja iole drži do svog ugleda i do običaja dobrog i savesnog raspolaganja državnim dobrima, bio je to krupan sukob interesa na koji je morala reagovati i pored činjenice da se, verovatno zbog prečih poslova (privatizacije, na primer), Zakon o sukobu interesa još uvek kiselio po fiokama radnih grupa.
Pre svega, vicepremijer slabo pamti. Vlahović i Cvetković nikada nisu ni pokušali da razjasne pitanja Saveta za borbu protiv korupcije o vezama tadašnje Agencije za privatizaciju sa pojedinim privatnim konsultantskim kućama. Sve što su pokušali bilo je da ideološki diskvalifikuju Savet iz debate o privatizaciji, te da se tu i tamo operu za pojedine afere ("Veterinarski zavod" i dr.), bez uspeha. Uloga konsultanstkih firmi "Deloitte", "Ekonomski institut", "CES Mecon" i "Citadel" u srpskoj privatizaciji, za koju je Savet tražio objašnjenje, u ideološkoj galami je elegantno zaobiđena.
Međutim, od ove amnezije mnogo je interesantnije kako gospodin Đelić komentariše izbor Cvetkovića umesto Milice Bisić, koju je sam predložio: "Bilo je nekoliko veoma ozbiljnih kandidata, što je pokazalo kadrovsko bogatstvo DS. Cvetković je vrsni ekspert i čovek od integriteta i ja čvrsto stojim iza njega". Vicepremijer je, naime, potpuno u pravu kada u prvom navodu sugeriše da nas kupusanje po lanjskim aferama Vlahović-Cvetkovićeve privatizacije neće daleko odvesti. Zaista, da bismo razumeli mehanizam zarobljene države, koji čoveku naširoko poznate sumnjive prošlosti daje u šake državnu kasu, moramo se vratiti malo dalje.

Stručnost ispred politike!

Sigurno se sećate da je foru sa vladom eksperata (umesto kradljivih i svadljivih političara), prvi prodavao ni manje ni više nego Sloba Milošević. Isto važi i za povratak naših najuspešnijih kadrova iz inostranstva - za fanfare spasonosnom Milanu Paniću, iz daleke zemlje preko velike vode, bila je angažovana lično proročica Vava. A kada se Miki Maus (da, taj javni nadimak je prvi proneo Panić!), ubrzo obreo u DEPOS-u, proročicin PR tim je pustio novu buvu koja je najavljivala Dragoslava Avramovića. Naravno, tada je iole trezvenome bilo sasvim jasno da se u Srbiji zvanja uspešnih privrednika i uglednih stručnjaka ne stiču na tržištu i univerzitetu, već na dvoru Miloševićevih, gde se i gube, ako nisu poslušni.
Idemo dalje. Vladu Mirka Marjanovića naročito je krasio njen reformski deo. Vicepremijera Danka Đunića su i režimska, ali i opoziciona štampa, pa i pojedine međunarodne organizacije koje su obilno pomagale ovdašnji prodemokratski pokret (npr. američki "Freedom House"), u glas proglašavale za lidera ekspertskog, nestranačkog krila vlade (skupa sa ministrom za svojinsku transformaciju Milanom Bekom, a i sa ministrom bez portfelja, privrednikom B. Karićem), krila koje se zalaže za reforme, pre svega za brzu privatizaciju. Međutim, sporost privatizacije ubrzo se pojavila kao seme razdora između političkog i ekspertskog dela vlade, pa Đunić 1998. napušta Marjanovićev brod, iskoristivši kao neposredan povod zatezanje odnosa sa Crnom Gorom u vreme Đukanovićeve izborne pobede nad Bulatovićem. Pomenuti opozicioni akteri su odlazak reformiste iz diktatorskog aparata doživeli kao častan čin.

Pa, ipak...

Marjanović, procenjujući moju vrednost, taj je koji me je predložio predsedniku Miloševiću za ministra građevina u Vladi Srbije. Pozvao me je u poslovne prostorije 'Progresa', a bio je prisutan tadašnji direktor Ekonomskog instituta Danko Đunić, i rekao mi: 'Bane, preporučio sam predsedniku Miloševiću da te predloži za ministra, a predsednik je odgovorio da ako te ja znam i u tebe verujem - može. Rekao sam mu da te znam, da devet godina radim sa tobom, da si odličan, stručan, divan čovek. Znaš, Bane, ja sam za tebe garantirao, prema tome nemoj me obrukati'. Prihvatio sam, svedok je Danko Đunić, i nikom ovo nisam pričao". Moje političko iskustvo, istina, nije bogzna kakvo, ali i da ga nemam, sigurno bih se zapitao otkud nepolitički deo vlade kao treći u razgovoru o ministarskoj fotelji? Otprilike istovremeno dok se vodio ovaj razgovor, Đunićeva

Šta je bilo posle?

Iz razloga koje valjda ne treba posebno objašnjavati, Danko Đunić nakon 5. oktobra 2000. godine nije postao premijer. Ipak, brzina privatizacije je u javnosti afirmisana kao najvažniji parametar njene uspešnosti, na uštrb poštovanja zakona i ugovora. Đunićevi eksperti su napredovali na visoke državne funkcije, a "Deloitte", "Ekonomski institut" i "CES Mecon" su bili konsultanti Agencije za privatizaciju u gotovo svim njenim korupcionaškim skandalima. Isti krug ljudi stoji i iza najkrupnije međunarodne blamaže DOS-ove vlade, prodaje "Sartida" u stečaju. "Ekonomski institut" i "Deloitte" su nastavili da koriste prostor u Kralja Milana 16, pod identičnim uslovima pod kojim su ga dobili od Miloševića. Tamo su i dan-danas. Za Vlahovićevog ministrovanja privatizacijom, i većim delom mandata Predraga Bubala, istu zgradu je koristilo i Ministarstvo privrede. Zbunjene stranke "Ekonomskog instituta" su verovatno više nego jednom završile u Vlahovićevoj kancelariji u vreme dok je bio ministar, i obrnuto.
Nakon formiranja nove vlade 2004. godine Cvetković se vratio u "CES Mecon", a Vlahović nastavio političku karijeru kao poslanik Demokratske stranke. U prvim danima vlade napravljene na obećanju da će zaustaviti korupciju u privatizaciji, bivši ministar je saslušavan u policiji zbog prodaje "Sartida", ali ovaj postupak nikada nije sproveden do kraja.
Milan Beko je danas, bar prema pisanju štampe, jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Srbiji. Javlja se kao pobednik u najvećim privatizacionim aferama Koštuničine vlade - "Knjaz Miloš", "C Market"...
U jednoj drugoj velikoj aferi, ista vlada je privatnoj TV stanici Avala dodelila nacionalnu frekvenciju, iako ova pre konkursa za dodelu frekvencija nije ni postojala. Vlasnik televizije Avala je - Danko Đunić.
Narod koji tako često zna da kaže da mu je dosta politike i političara, sada je ponovo dobio vladu koju nisu birali narodni poslanici, već oni koji finansiraju stranke, i izdaju ekspertske sertifikate.