Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XIX (2007)

406-411

1. jun - -31. avgust 2007.

Republika

Zbivanja

Scene primitivnog političkog razračunavanja stranaka u Skupštini i njihov uticaj na biračko telo Srbije

Moguć odgovor birača - porast izborne apstinencije

Zlatoje Martinov

Način na koji je izabrana nova vlada Srbije i scene primitivnog političkog obračuna između stranaka, iznenadna politička savezništva i "neočekivana" verolomstva, sve u roku od nekoliko dana, nedvosmisleno ukazuju na dubinu već poslovične krize i politički nedefinisanog i nestabilnog društva i države.
U ovom tekstu, međutim, pokušaćemo da istražimo da li će i u kojoj meri najnovija dešavanja uticati ne samo na eventualnu promenu izbornih preferencija biračkog tela, već pre svega kako će se odraziti na participaciju, odnosno apstinenciju glasača u budućnosti.
Apstinencija birača jedno je od pitanja koje se često tretira u analizama uspešnosti celog izbornog procesa. To je razumljivo ako se imaju u vidu podaci koji ukazuju na opšti svetski trend opadanja izborne participacije građana (i po tom osnovu rasta apstinencije).1 Biračka apstinencija sama po sebi ne bi predstavljala problem kada ne bi neposredno uticala na smanjenje legitimnosti izabrane vlasti što, dugoročno gledano, naročito ako bi se takvi trendovi nastavili, negativno utiče na poverenje građana u političke institucije, a samim tim može dovesti do raznih oblika političke nestabilnosti države i društva. Stoga mnogi analitičari pokušavaju da proniknu u suštinu problema, odnosno da iznađu razloge ovakvog ponašanja biračkog tela.
Tako neki smatraju da participaciju birača u izborima (odnosno apstinenciju kao njen obrnuto srazmerni opozit) neposredno determiniše karakter izbornog sistema (većinski, proporcionalan, kombinovan) polazeći od činjenice da biraču nije svejedno da li se izjašnjava za pojedinačnu ličnost (većinski sistem) ili za partijsku listu (proporcionalni sistem). Naime, ako je ličnost koja se bira dovoljno harizmatična ona će uticati na manju apstinenciju birača nego što bi to bio slučaj sa depersonalizovanim partijskim listama. Solidan argument za ovu tezu - mada ne preterano ubedljiv - možda mogu da predstavljaju prvi višestranački parlamentarni izbori u Srbiji koji su održani po većinskom izbornom sistemu u doba velike i tada još ne bitno poljuljane popularnosti Slobodana Miloševića, u kojima je participacija birača, uprkos prvobitnim pozivima na bojkot od strane opozicije (i njenim kasnijim odustajanjem od njega) bila prilično visoka (71,5%), za razliku od, na primer, parlamentarnih izbora održanih 1993. godine po proporcionalnom izbornom sistemu gde je izlaznost iznosila deset procentnih poena manje (61,6) čime je apstinencija povećana sa 28,5 iz 1990. na 38,4 procenata u 1993. godini.
Drugi činilac koji u određenom stepenu može da utiče na povećanu apstinenciju birača jeste slabost izborne administracije. Ona se ogleda u neurednosti biračkih spiskova, lošoj izbornoj legislativi koja ne stvara uslove da svi građani sa biračkim pravom izađu na glasanje (poput onih koji su u vreme izbora van mesta prebivališta ili bolesnih i nepokretnih glasača). Takva vrsta apstinencije nije voljna, već se u literaturi naziva prinudnom apstinencijom. U Srbiji smo se tokom svih izbornih procesa od kada je uvedeno višestranačje suočavali upravo s ovakvim problemima. Nije bilo izbora a da se u javnosti nije ozbiljno diskutovalo o neurednim biračkim spiskovima pa i o hotimičnoj političkoj manipulaciji njima od strane vlasti. Isto tako, na prvim izborima 1990. godine bilo je dozvoljeno bolesnim i nepokretnim građanima da glasaju tako što su članovi lokalnih izbornih komisija odlazili u njihove stanove i njihov glas donosili u zapečaćenim kovertama, što na docnijim izborima nije bio slučaj. Moguće je da je desetoprocentno povećanje apstinencije na izborima 1993. godine jednim - rekli bismo manjim - delom bilo posledica ovog činioca.
Najčešći, pak, slučaj apstinencije jeste tzv. voljna apstinencija ili kako je neki teoretičari nazivaju negativna apstinencija. Po našim istraživanjima, ona kao najvažniji

činilac u strukturi ukupne apstinencije u Srbiji procentualno čini više od 80 odsto.2 Ono što svakom istraživaču pada u oči jeste visok stepen apstinencije birača u Srbiji uopšte gledano. Srbi ne vole preterano da izlaze na birališta, smatraju neki analitičari3 i izbornu apstinenciju objašnjavaju težnjom dela stanovništva da se u društvu ništa ne menja, da se produži utabanim stazama kao nekada u "srećno vreme jednopartijskog sistema". Da je apstinencija velikog broja građana u neku ruku tradicija srbijanskih birača svedoče i sledeći podaci: građani Srbije su
		Edgar Hilaire-Germain Degas (1834-1917), Dancers Bending (aka Ballerinas), 1885.

na izborima od 11. novembra 1945. godine kada se odlučivalo o sudbinskom pitanju zemlje (premda, naravno, pod nepovoljnim uslovima), a ne samo o obliku vladavine (monarhija ili republika), participirali u najmanjem postotku u odnosu na sve federalne oblasti, sa 77,16% izlaznosti, što znači da je apstinencija činila čak 22,84%! Primera radi, učešće birača drugih oblasti je bilo sledeće: Kosovo i Metohija 97,68% (apstinencija 2,32%), Makedonija 86,82% (apstinencija 13,18%), Crna Gora 96,13% (apstinencija 3,87%), Slovenija 95,29% (apstinencija 4,71%), Vojvodina 92,20% (apstinencija 7,80%), Bosna i Hercegovina 92,53% (apstinencija 7,47%) i Hrvatska 97,16% (apstinencija 2,84%).
Isti trend je zadržan i pola veka docnije na prvim parlamentarnim višestranačkim izborima (1990) kada je apstinencija građana Srbije (28,5%) iznosila ubedljivo najviše od svih zemalja ne samo bivše Jugoslavije (Hrvatska 16%, Slovenija 15%, Bosna i Hercegovina 23%, Crna Gora 24%), nego i zemalja istočnoevropskog bloka (Čehoslovačka 5%, Bugarska 5%, Mađarska 18%, DR Nemačka 19%, Rumunija 20%).
Da li samo opšta ocena o nepoverenju pa i otporu Srba prema velikim političkim promenama ma koje vrste zadovoljava potrebe naše analize? Očito, ne. Potrebno je uključiti i druge faktore koji determinišu (ne)izlaznost na izbore i odslikavaju (ne)poverenje prema političkoj eliti, kao što su opšte ekonomske, socijalne i političke karakteristike

društva, zatim društveni portret birača koji glasaju (imovinsko stanje, profil obrazovanja, da li su zaposleni ili ne, koje su starosne dobi i sl.). Tako je na prvim višestranačkim izborima u Srbiji dominantniji od političkih i ekonomskih problema u kojem su se društvo i država nalazili (ratna psihoza, politička nestabilnost, pretnja raspada države, teška ekonomska kriza) bio tzv. osnovni socijalni portret birača koji su glasali za vladajuću partiju i bili iz kategorije starije dobi, nižeg obrazovanja, penzioneri, domaćice, nezaposleni i zaposleni u društvenom sektoru i niskoproduktivnim granama industrije. Ova kategorija birača činila je čak šezdeset posto ukupnog biračkog tela. Iako je upravo ova kategorija bila najsiromašniji deo društva i na istinskom rubu egzistencije, ona nije glasala za opoziciju niti je izborno apstinirala kako bi se to u stabilnim i razvijenim demokratskim društvima dogodilo. Očito je u
		Pierre Auguste Renoir (1841-1919), A Bouquet of Roses, 1879.

siromašnim i nedefinisanim društvima put od subjektivnog osećanja bede i siromaštva i političke artikulacije nezadovoljstva zbog toga jako dug. U ovom slučaju apstinenti su bili pripadnici najužeg sloja obrazovanih, iz privatnog sektora, mladih (studenti, slobodne profesije i nezaposleni intelektualci).
Apstinencija skoro trećine biračkog tela bila je svojevrsni politički protest protiv opšte društvene i političke nemoći da se Miloševićeva Srbija iz korena izmeni i krene putem ostalih istočnoevropskih zemalja.4
Ali danas, petnaestak godina docnije, iako izborna apstinencija raste, uzroci tog rasta sve više iz iracionalne sfere migriraju u sferu realnosti i racionalnog promišljanja. Biračke preferencije se sada usmeravaju na probleme u životu tzv. običnih ljudi, na njihov socijalno-ekonomski položaj, na probleme nezaposlenosti, cena i životnog standarda. Kako se prilike u političkom i ekonomskom položaju zemlje u protekle tri godine ne samo ne poboljšavaju, već ima ozbiljnih znakova regresije, to je nezadovoljstvo građana izuzetno veliko, što se odrazilo i na njihovu malu izbornu participaciju. Čak i za tako važno pitanje kao što je donošenje novog ustava i povezivanje statusa Kosova s njim građani nisu imali previše političkog sluha. Referendum o ustavu koji je trajao čak dva dana, usled apatije i nezainteresovanosti birača, umalo nije propao, ali je uz neverovatno veliku medijsku presiju, naročito drugog dana glasanja, i uz neprestane vladine apele (čak je i patrijarh SPC glasao i uputio poziv "braći i sestrama" da na referendum izađu i "daju svoj glas za napaćeno Kosovo i Metohiju"), ipak nekako "namaknuto"5 jedva nešto preko potrebnih pedeset odsto glasova.
Slično je bilo i na predsedničkim izborima 2002. godine (Labus-Koštunica) kada je apstiniralo preko 53 posto birača pa izbori nisu uspeli. Ovde valja dodati da su tolikoj apstinenciji osim apatije birača, izazvane s jedne strane opštim nepoverenjem u političku elitu i s druge teškim ekonomsko-socijalnim položajem, u priličnoj meri doprinele i same partije koje su istakle kandidate, a koje su zarad sopstvene stranačke kombinatorike želele da ti izbori ne uspeju.
Parlamentarni izbori od 21. januara ove godine, pak, u medijima i javnom političkom životu ocenjeni kao sudbonosni i prekretnički, imali su relativno veliku izlaznost. Birači su poverovali strankama da se na izborima zaista bira put kojim će Srbija ići: ili "ka Evropi i evroatlantskim integracijama" ili ka "samoizolaciji, sankcijama, Kini i Rusiji".
Za srpske prilike mali procenat apstinencije pokazuje želju većine građana za istinskim demokratskim preobražajem. Međutim, dugo i mučno gotovo četvoromesečno formiranje vlade zamorilo je biračko telo do te mere da postoji realna mogućnost da ukoliko se do kraja godine održe novi izbori apstinencija birača bude vraćena na nivo između 30 i 40 odsto.
Naravno da će apstinencija birača biti u obrnutoj srazmeri sa vremenom koje bude proticalo do novih izbora kao i sa stepenom približavanja Evropi i evropskom sistemu vrednosti.

1 Na američkim predsedničkim izborima 1992. godine apstinencija glasača je bila izuzetno visoka i iznosila je čak 45 odsto biračkog tela SAD, što se nikada ranije nije dogodilo.
2 O ovome videti detaljnije: Z. Martinov, U podnožju demokratskih propileja, Izbori u Srbiji 1990-2000, Republika, Beograd 2000.
3 Npr. S. Branković, "O paradoksalnosti izbornih rezultata", Gledišta br. 1-6, januar-decembar 1992, str. 68.
4 Videti: Z. Martinov, nav. delo, str. 27 i dalje.
5 Jan Kubiš, ministar spoljnih poslova Slovačke javno je u parlamentu izjavio kako mu je njegov srpski kolega Vuk Drašković u poverenju priznao da je referendum "namešten", to jest da na birališta nije izašao potreban broj birača (pedeset odsto plus jedan birač). Kabinet dr Koštunice je to kasnije prilično neubedljivo demantovao.


	Događanja	Konstituisanje Vlade između zločina i očekivanja kazne

Republika