Ko vlada Srbijom

Ovde više nije reč o krizi jedne institucije, ili čak jedne vlade, već o pokušaju da se u zemlju ponovo vrati autoritarni režim

Dragoš Ivanović

U onim kritičnim trenucima 14. maja, kada su isticali poslednji sati ustavnog roka za obrazovanje nove vlade, u Skupštini Srbije, među poslanicima, odjednom je prostrujala vest da se vojna policija upustila u akciju pronalaženja generala Ratka Mladića, haškog optuženika. Na to su obe ekstremne partije, i SRS i SPS, hitro poskočile iz svojih klupa i agresivnim pritiskom iznudile prekid skupštinske sednice zahtevajući da se prestane s policijskim merama. Prizor je bio jadan i uznemiravajući: poslanici su više ličili na taoce radikala i socijalista, kandidati za ministre sedeli su nemoćno, a konfuznom premijeru Koštunici dugo je trebalo da se pribere i uzme reč. Više se izvinjavao nego što im je stvarno odgovorio. Posle svega ostao je mučan utisak: da je kojim slučajem Mladić ovoga puta uhapšen, ko zna pod kakvom bi vlašću Srbija osvanula 15. maja. Ali i bez toga radikali i socijalisti su svojom provokacijom jasno dali na znanje celoj Srbiji da su nacionalističke snage danas ne samo parlamentarno legitimisane već i mnogo jače nego u junu 2001. kada je izručen Slobodan Milošević.

Koštuničin pakt sa đavolom

Naravno, ovakve demonstracije moći pristalica Miloševićevog režima ne ispoljavaju se prvi put na najvišim nivoima vlasti u Srbiji, mada su toga dana bili najmilitantniji u jasnim namerama. Njihov zastrašujući uspon počeo je odmah posle januarskih izbora, da bi dostigao najvišu tačku u dramatičnoj nedelji od 7. do 14. maja. Nisu se zadovoljili samo Deklaracijom o Kosovu koja je na februarskoj skupštinskoj sednici usvojena gotovo opštom saglasnošću celog takozvanog demokratskog bloka, već su nastojali da se nature i kao superiorni moralni arbitar. Vređali su i ružili sve od reda, sprovodili mentalnu i političku torturu nad Skupštinom, dovodili su u pitanje svačije poštenje, osim svog.
Tek kada su, nešto kasnije, DSS-ovci pretrčali u tabor radikala mnogima je najzad puklo pred očima da ovde više nije reč samo o onom uobičajenom prostačkom vatrometu ekstremista već da se na najbrutalniji način otvara pitanje ko će u ovoj zemlji da zgrabi vlast. Pošto je uz podršku Koštuničinih poslanika zaseo na mesto predsednika Skupštine, Toma Nikolić je odmah pokušao da Srbiju, i na unutrašnjem i na međunarodnom planu, prebaci na drugi kolosek. Izrazio je žaljenje što Srbija nije ruska provincija, sugerirao je uvođenje vanrednog stanja, što bi praktično značilo suspendovanje ljudskih prava i svih demokratskih tekovina, a svakako, po logici stvari, uskoro i zavođenje ratnog stanja. Na samoj sednici radikalski poslanici obnovili su svoj zahtev za smenu predsednika Republike Borisa Tadića. Nisu se libili ni da do detalja prikažu svoj budući policijski sistem totalne vladavine. Kakvim sve kapacitetima kontrole građana radikali već raspolažu videlo se na toj sednici po mnogim njihovim izjavama, među kojima ova nije najbezazlenija: "Tog i tog dana Čeda Jovanović je u toj i toj prodavnici kupovao skupe cipele". I svu ovu paradu oni su komotno izvodili uz zdušnu podršku Koštuničinih poslanika koji su najgrlatije optuživali DS da je "disciplinovani poslušnik stranih gazda". To "strane gazde" odnosi se na vrh Evropske unije pred kojim se Koštunica toliko puta kleo u svoju evropsku orijentaciju.

Vlada pod hipotekom

parlamentarnih izbora mnogi kod nas, a bogme i u Evropi, s olakšanjem su zaključili da je "demokratski blok" u Srbiji, najzad, stekao poslaničku većinu. Ako su ih događaji ubrzo demantovali, onda neka bar poslušaju doživljeno iskustvo i da se s Koštuničinim povratom nekritički i preuranjeno ne poraduju što, ipak, imamo novu Vladu. Tačno, imamo je, ali će to biti Vlada pod hipotekom sa svim neizvesnostima koje iz toga mogu da proizađu. Tradicionalni parlamentarni red nalaže da se

Demokrate bez Đinđićevih ambicija

U ovim ne malim iskušenjima koja su ponovo skolila Srbiju najviše neizvesnosti izaziva pitanje ima li Srbija zaista stamenih građanskih snaga koje su u stanju da izvedu demokratske promene. DS, u koju mnogi, uprkos rezervama, još ne gube nadu, deluje već duže vremena inertno i dvosmisleno. Oni se ponašaju tako kao da imaju stalni i za sva vremena stečeni moralni i politički kredit ne samo u našoj građanskoj javnosti nego i u Evropi, pa i ne moraju da se iznova dokazuju. U svim ovim celodnevnim i celonoćnim debatama u Skupštini oni se baš i nisu potrudili da svoja izlaganja podignu na načelni nivo o svim onim kapitalnim pitanjima koja su se otvarala. Umesto toga, neki njeni istaknuti funkcioneri i sami su prihvatili prostački manir, razmenjujući sa protivnicima prizemne i uvredljive replike.
Dvosmislenost u njihovoj politici ogleda se i u tome što su se demokrate upuštale u neprincipijelna sporazumevanja sa krajnjom desnicom (Ustav, referendum, više deklaracija o Kosovu i Evropi), tešeći se lažnim tumačenjem da su to pitanja od nacionalnog značaja. Za tako nešto se plaća neizbežna cena, i sada će DS morati da objasni i sebi i drugima zašto stranka više nema onaj dinamizam, kompetenciju i jasno reformsko opredeljenje kao u vreme Đinđića. Zar dokaz opadanja njihove vitalnosti nije i u činjenici da su u višemesečnoj kampanji za obrazovanje vlade stalno strahovali od novih izbora i povećane apstinencije, ne govoreći ni reč o tome zašto im se rejting iznenada zarušio.
Pitanje se, naravno, može proširiti i na to koliko je društvo u Srbiji politički trajnije strukturisano. Sudeći po broju nevladinih i drugih organizacija - dovoljno, procenjujući na osnovu spremnosti za udruženu političku akciju - vrlo malo. Kod nas su se poslednjih 17 godina usponi i padovi građanskog raspoloženja i angažmana ponekad podizali do najburnije euforije, a onda srozavali do najdublje apatije. Niko, na primer, ovih dana nije, bar javno, izrazio ličnu ili kolektivnu povređenost što nam je Vlada formirana pod stranim a ne unutrašnjim građanskim pritiskom. Kada će naša spremnost za građansko samoorganizovanje biti ravna broju građanskih organizacija? U svakom slučaju, najgore bi bilo da naša sudbina ostane samo u stranačkim rukama.