Ima šanse

Poštovani čitaoci,

Pred vama je opet četvorobroj našeg lista. Verujemo da shvatate koliko nam je neprijatno da vam često predočavamo teškoće u kojima se nalazimo, tim pre što znamo da su mnogi od vas suočeni i s većim životnim tegobama. Ipak, dužni smo da vas obaveštavamo o tome šta i kako radimo.
Pored finansijske krize u koju smo zapali, najviše nas, kao i vas, zabrinjavaju nove dimenzije krize u kojoj se čitava naša zemlja nalazi. Naime, ne možemo biti ravnodušni zbog jačanja retrogradnih trendova, kojima se bave i prilozi u ovom izdanju našeg lista. U delu javnosti se čak gomilaju tmurni oblaci koji zaklanjaju vidik mogućih demokratskih promena kojima toliko dugo težimo. Turobna znamenja nameću čak utisak da za ostvarenje naših nada "nema šanse".
Mogli bi da se tešimo da ni u težim okolnostima nismo gubili nadu u pozitivne promene, verujući da Srbija i mi kao njeni državljani imamo realnu šansu za normalan život. Da, mnoge nade su izneverene. Mnogi od onih u koje smo se uzdali, razočarali su nas. A mnogi od onih za koje smo verovali da su postali prošlost i dalje učestvuju u vlasti nad ovom zemljom. Novi akteri koji bi okrepili naše nade u boljitak su sve ređi i sa sve manje uticaja. Ipak, ne treba da zaboravimo, barem duševnog zdravlja radi, da smo i sami pridonosili buđenju nade u šanse demokratskih promena, naročito 1996/97. i 2000. godine, što je dokaz da je tako nešto realno moguće. I ako nismo odveć sentimentalni prema sebi, već smo sposobni i spremni da kritički preispitamo razloge neuspeha, ili skromnih uspeha, dosadašnjih zamaha težnji ka slobodi i demokratiji, verovatno bismo mogli izvući podsticajne pouke za sadašnje i buduće angažovanje. To bi bio i glavni cilj opstanka i daljeg izlaženja Republike.
Među mogućim poukama iz vlastitog iskustva je i ta da bez stalne otvorenosti i stalne komunikacije svih aktera demokratskih promena, i političkih i nepolitičkih, nema realnih izgleda za izlazak iz sadašnjeg stanja. Nije reč o potrebi za monolitnošću, kako su govorili staljinisti, niti o sabornosti, na koju pozivaju nacionalisti, nego o stalnom strujanju kritičke misli o realnosti i tkanju niti solidarnosti u težnji ka promenama u ličnom i zajedničkom životu. Umesto toga, i među onima od kojih se očekuje kontinuirana saradnja u pozitivnom menjanju realnosti ima primetne uzajamne ignorancije, pa i nelojalne konkurencije.
Stanje u kojem se nalazi Srbija je toliko složeno i teško da je u tom pogledu suvišno bilo šta dodavati. A nadmetanje u prikazivanju opakih i rđavih stvari, koje stvara privid kritičnosti, samo pojačava tamne tonove, pogotovo kada se tvrdi, i među onima koji se deklarišu kao civilno društvo, da uopšte nema otpora i alternative vladajućem stanju, niti je tačno niti može biti oslonac bilo kakvih pozitivnih nastojanja. Slično značenje imaju i teze o večnom vraćanju iste, mračne, prošlosti, ili o postojanju zjapećeg vrednosnog vakuuma. Kao da baš niko ne zastupa alternativne vrednosti, ideje i konkretne oblike delovanja, i da sve što smo činili ne ostavlja ama baš nikakvog traga. Čemu taj neobičan zanos u negiranju svega, pa i sebe samoga? Zar se odričemo sposobnosti i spremnosti da kritičkim uvidom preoblikujemo i sami sebe i političku zajednicu kojoj pripadamo? Bilo bi apsurdno da, kada već vladajući nacionalistički krugovi nisu uspeli da nas uklone s istorijske scene, sami sebe uklanjamo uvećavajući svoju beznačajnost do - nepostojanja.
Dabome, i godine čine svoje, ponajviše ono što smo preživeli u protekle skoro dve decenije. Ipak, ne pristajemo, barem mi iz Republike, da tek tako nestanemo, i to ne iz pukog prkosa nevoljama koje nas snalaze, već iz uverenja da i u najtežim okolnostima ima mogućnosti izbora, i uvek ima šansi i za pozitivne promene. I nije reč toliko o tome da se dosadašnji akteri mogu preporoditi, koliko o tome da će se pojaviti novi akteri koji će bolje i uspešnije pronaću put ka normalnom životu. A da bi oni bili uspešniji može im biti korisno da kritički promisle i naša iskustva, naročito naše propuste, greške i neuspeh.
Nismo, dakle, lišenih svih šansi za izlazak iz krize. Nešto lakše je zamisliti to da ćemo se izbaviti iz sadašnje finansijske krize, naročito ukoliko se poveća broj pretplatnika i poraste broj prodatih primeraka. Trudićemo se i dalje da pronađemo i druge izvore prihoda za opstanak i razvoj našeg lista. Ali, izlaz iz krize čitave zemlje znatno teže je naći. Pomenimo, na kraju, da su obe krize u izvesnoj vezi. Naime, i proteklih godina se pokazalo da je kriza našeg lista povezana s krizom zemlje. I nekako su se istovremeno ukazivali izlazi iz obe krize. Zašto ne bi bilo tako i sada? Potrudimo se i sami da tako bude. Time rastu šanse za boljitak i nama i drugima.
U svakom slučaju, izbegavaćemo pisma ovakvog tipa. Kada budete imali u rukama običan redovan broj Republike biće to znak izlaska iz krize. A čak i ako baš moramo da nestanemo, tada ćemo se oglasiti da bi se pristojno rastali i time raskrčili teren na kojem će se jednoga dana pojaviti novi, bolji i uspešniji akteri normalnog života.