Otvoreno pismo Evropskoj agenciji za rekonstrukciju

O merilima medijske uspešnosti

Poštujuću sve propozicije, u dva navrata smo podneli predloge projekata Republike, očekujući razumevanje i podršku. Naišli smo na izvesno razumevanje, ali ne i na podršku.
Sredinom 2004. godine podneli smo projekat "Prepreke procesu demokratskih promena u Srbiji". Krajem iste godine dobili smo lapidaran odgovor: "Mada je vaš predlog ispunio kvalitetne kriterijume konkursa, izabrani predlozi slične prirode su dobili veće ocene". Potpis - Evaluaciona komisija pri Medija centru: Hari Štajner, Nenad Šebek, Slobodan Stupar, Darko Broćić i Jaša Lange.
Prošle, 2006. godine prihvatili smo tematski okvir EAR - "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji", i u tom okviru predvideli sledeće teme: "Socijalni efekti tranzicije/Siromaštvo", "Male verske zajednice/Koliko smo tolerantni", "Građanska i manjinska prava/Ogledalo Srbije", "Autoritarizam nasuprot reformama/Isplati li se zločin?" i "Politička apstinencija". Posle više meseci dobili smo odgovor u kojem nema ocene kvaliteta naših predloga, nema ni sastava žirija, a iz odgovora mogli smo da razaberemo da nam je uskraćena podrška zato što nemamo finansijski i kadrovski kapacitet da realizujemo predloženi projekat.
Mada poslovica veli "Ko gubi, ima pravo da se ljuti", mi ipak nastojimo da odolimo pukoj ljutnji. Ne ljutimo se, jer znamo da ne polažemo garantovano pravo na deo novca koji potiče od poreskih obveznika stranih država. Niti se ljutimo zato što je taj novac dodeljen drugima. Ne upuštamo se ni u to ko i kako tim novcem raspolaže. Uvereni smo, pak, da imamo pravo da prigovorimo na dve stvari. Prvo, na dugu i netransparentnu proceduru odlučivanja i, drugo, na nejasna merila na osnovu kojih se donose odluke.
Raduje nas, dabome, kada se izriču pozitivne ocene o našem radu, pa makar i bez bilo kakve finansijske podrške, ali bez nje je teško opstati a kamoli napredovati. Sam opstanak je utoliko teži kada nas vladajući krugovi u sopstvenoj zemlji ignorišu ili nastoje da eliminišu a proizvedeno javno mnenje nameće odbojan stav prema slobodnoj i kritičkoj misli, naročito prema istraživačkom novinarstvu. Nekako smo ipak opstali tokom proteklih devetnaest godina kontinuiranog izlaženja, zahvaljujući mahom besplatnom radu urednika i saradnika, izvesnoj prodaji naših izdanja, pretplati jednog broja čitalaca iz zemlje i sveta, a naročito finansijskoj podršci naših projekata, u dužem vremenskom razdoblju, od strane izvesnih fondacija (Hajnrih Bel, Nemačka, Ulof Palme, Švedska, Pres now, Holandija, i CCFD, Francuska). U takvim uslovima, uprkos dramatičnim zbivanjima u zemlji, uspeli smo da objavimo preko 400 redovnih i oko 100 vanrednih brojeva lista, preko 30 knjiga i da snimimo tri dokumentarna filma. Objavljeni su prilozi oko 3.000 autora, iz zemlje i inostranstva. Mnogi tekstovi su prenošeni u domaćim i stranim medijima, a neke knjige prevođene na svetske jezike (Srpska strana rata, npr.). Sve to svedoči o našem stvaralačkom potencijalu koji je olako ignorisan od strane EAR.
Paradoksalno je ali istinito da se naš položaj pogoršava nakon 2000. godine, kada je došlo, inače, do krupnih promena u zemlji. Pobeda Demokratske opozicije Srbije na izborima i demonstracijama ohrabrila je nade, ne samo u Srbiji već i u okruženju, da postajemo "normalna" zemlja koja izlazi iz vrtloga nasilja, zločina i pljačke, te izlazimo iz izolacije na put reformi i uključivanja u "sav normalan svet". U takvim okolnostima dolazi i do krupne promene u odnosu prema medijima. Naime, u Evropskoj uniji se centralizuju sredstva namenjena medijima u Srbiji, a mediji se upućuju na tržišnu utakmicu. Poznato je, pak, da centralizacija i tržište teško idu zajedno, pogotovo u zemlji prejake centralizacije svakojake moći i rudimentarnog tržišta. Uz sve to, poznato je takođe da ni u razvijenim zemljama s razvijenim tržištem mediji koji neguju istraživanja, slobodnu i kritičku misao ne mogu opstati samo od tržišnih prihoda. Naš položaj je utoliko teži zbog toga što ovdašnja vlast nema pozitivan odnos prema našem sistematskom bavljenju suočavanjem s prošlošću i nastojanjem da se zločini i pljačka razjasne, sankcionišu i prevaziđu. Budući da kod nove vlasti u Srbiji nismo naišli ni na razumevanje a još manje na finansijsku podršku, tako nešto smo očekivali od Evropske agencije za rekonstrukciju a, eto, i to se izjalovilo.
Najzad, bitno je pitanje na osnovu kojih merila se procenjuje uspešnost pojedinih medija. Bilo bi cinično ako bismo rekli da su uspešni mediji oni koji dobijaju finansijsku podršku iz bogatih i moćnih izvora. Možemo da žalimo što među njih nismo svrstani, tačnije rečeno što smo odatle isključeni. Ostaje, ipak, otvoreno pitanje o merilima medijske uspešnosti ne samo Republike već i ostalih medija.
Pitanje će biti barem jasnije i bliže odgovoru ako se kritički (i samokritički) osvrnemo na svoje bezmalo bogato iskustvo. (Nismo baš u svemu siromašni.) Prvih godina izlaženja (1989-91) zalagali smo se za legalizaciju slobode štampe, političkog pluralizma i za slobodne izbore za republičke parlamente i federalni parlament, gde će se sporovi i sukobi rešavati bez nasilja. U načelu smo uspeli, glavne ideje su mnogi prihvatili, ali nismo sprečili bujicu nasilja. Tokom ratova (1991-99) zalagali smo se za njihovo obustavljanje, ali su oni okončani mahom pod spoljnim pritiskom, što znači da smo bili više neuspešni nego uspešni. Svih proteklih godina podsticali smo i podržavali one aktere koji se zalažu za demokratske promene, i povremeno smo bili uspešni - naročito 1996/97. i 2000. godine - ali je, barem za sada, izostao konačan uspeh - Srbija nije prekoračila crtu koja razdvaja stihiju straha, mržnje i nasilja od normalnog života. Tu crtu čini novi ustav, za šta smo se sistematski zalagali posle 2000. godine, ali bez praktičnog uspeha, mada smo pridoneli razvoju svesti o ustavnoj konstituciji države kao uslovu raskida s problematičnim delovima prošlosti i savremenosti.
Merila za procenu vrednosti javne reči za Republiku, i ne samo za nju, sudeći po dosadašnjoj realizaciji naših projekata, u načelu, nisu sporna. Svakako, nije lako izmeriti uticaj ovog ili onog medija na ponašanje građana za njihovo izborno opredeljenje. Ako to nije lako, ne znači da je nemoguće. Neizvesnija je, međutim, mera praktične uspešnosti, i neuspešnosti. Uzmimo za primer načelo da su zločini i pljačka kažnjivi, za koje se sistematski zalaže Republika, uz još neke medije. To što ovo načelo nije dominantno u javnom mnenju, a naročito u strukturama moći, dokaz je da su neka druga načela i merila moćnija i efikasnija. A uspeh u tako zamašnom poslu kao što je promena smera glavnih trendova, ne samo u javnom mnenju, zavisi od truda mnogih aktera i, takođe, od podrške koju oni dobijaju. Izmena glavnih trendova, dabome, ne zavisi samo od kvaliteta javne reči i snage uticaja medija. Merila uspešnosti tiču se svih aktera, a ne samo medija. Ukoliko su nejasna ili sporna i sama merila za procenu uspešnosti promena, onda se ne može pouzdanije ni procenjivati dokle smo dospeli s ostvarenjem težnji da prekoračimo pomenutu crtu između nenormalnog i normalnog stanja društva i države. Moguće je, dakako, i odati se iluziji da je ta crta već pređena i nastojati da se uklopimo u dati odnos snaga.
Nadali smo se da ćemo uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju biti prisutniji u javnosti i uspešniji u našem zalaganju za demokratske promene u Srbiji, ali i bez toga, verujemo, nismo lišeni svake šanse da Srbija, a i mi u njoj, jednoga dana, postanemo deo "normalnog sveta". Dabome, nismo toliko naivni i tašti da bismo verovali kako to samo od nas zavisi.