|
Godina XIX (2007)
|
1. april - -31. maj 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta gledate
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Godišnjica ubistva Zorana Đinđića Prazna galerija Umetnik i vlasnik galerije "Out/Aut" u Torontu Ranko Pavić će "povodom gnusnog atentata" na premijera Srbije Zorana Đinđića tri dana galeriju držati otvorenu ali bez slika. U Pavićevom saopštenju na internetu navodi se da je reč o protestnom činu koji je "samo opomena svima srpsko-crnogorskog porekla da zlo postoji i da se od zla ne treba sklanjati nego se boriti svim sredstvima koja posedujemo".Pavić je takođe pozvao sve medije u Kanadi i Srbiji i Crnoj Gori da podrže protest kako bi pokazali da se ne mire sa stanjem u zemlji iz koje su potekli. Protest traje od ponoći 12. marta do ponoći 15. marta (Beta). Ovo je vest koju su na srpskom jeziku objavili gotovo svi mediji u Srbiji i Crnoj Gori, te 2003. godine, i to na stranicama za "kulturu". Povod ovog mog obraćanja medijima u, sada, Srbiji jeste ta nesrećna godišnjica i samo zlo koje je tada izašlo na videlo. Kako sam zbog porodičnih razloga boravio u Beogradu, u decembru i januaru, imao sam mogućnosti da nekako uporedim situaciju. I pored ekstremno toplog vremena u Beogradu osetio sam tu jezivu hladnoću praznih zidova galerije "Out/Aut" pre četiri godine u Torontu. Isti osećaj nelagode neinventivnosti i nemanja "muza" podsetio me je na taj čin i na nešto što bi se moglo reći "iščekivanje nečega koje doći neće". Ako bih bio optimista rekao bih da će "doći", ali kada - to niko i ne zna. Najgore od svega je saznanje da ta situacija nekome apsolutno odgovara i na tome pravi strašan profit velike kolateralne štete. Čovek kad je spreman da u jednoj emotivnoj situaciji upotrebi samo ona sredstva kojima raspolaže, ne razmišlja da li je to ikome znano, prepoznatljivo, važno ili jednostavno
Ovaj autor je sada sa Art scene Toronta i Ontarija, Kanade, koja je nekoliko puta optimalnije jača od beogradske i koja u sebi nosi svu rizičnost snage i širine, mislim nepostojanja i neprimećenosti na njoj, primećen i nagrađivan. Potiče sa beogradske scene 70-80-90-ih godina, pa ako ništa drugo može uporediti što je golom oku očito. Ogromna prateća provincijalizacija u kulturi, prosto prateća s onim zlom koje se ne dâ iskoreniti. Nekadašnja ljubopitljivost je nestala i sad se pretvorila u apsolutno nepoznavanje i neraspoznavanje, gde je ma koji kamičak bačen u baru dočekan sa kreketom. Gde je totalna nepoznanica otvaranje novih i drukčijih institucija u kulturi gotovo zabran i na samo pominjanje, gde je broj neokrečenih galerija veći nego stanova, gde je broj umetnika manji nego galerija, a galerija manji nego prsta na jednoj šaci. I tako dalje i tako dalje. I tako dalje, daleko se ne može stići. To boli, ta skrajnutost, koja se oseća kod bilo kakvog analiziranja, gde je uskost scene svedena na isključivost kolateralnih krugova uskih i malih interesa a opšte velike štete. Gde vas osećaj zatvorenog prozora nekako tera na pitanje zašto je to tako. Nema tog brzog odgovora ali je i sam početak vredan jedne činjenice, da je neosporan broj jako talentovanog sveta koji je prepušten na milost i nemilost postojeće oligarhije, kako političke tako i umetničke. Gde je AFZ (pridevni znak) sa scene umetničke i beogradske verovatno proterao iole maštovitijeg i inventivnijeg umetnika sa kojim se ova scena mogla meriti u evropskim razmerama, a za balkanske je uvek bila barem za metar i složenija i razuđenija i bogatija i otvorenija...
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
