|
Godina XIX (2007)
|
1. april - -31. maj 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||
Novosadska neoavangarda nekad i sad Povodom otvaranja izložbe Trajni čas umetnosti, posvećene novosadskoj kulturnoj neoavangardi (1968-1972) u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, održan je 18. novembra 2005. godine razgovor koji je pokušao da rasvetli krucijalne događaje na političkoj i umetničkoj sceni krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina u Novom Sadu. S druge strane, trebalo je da ponudi predloge modela kako kritički čitati i opisati novu istoriju jugoslovenskog socijalističkog doba. U razgovoru su učestvovali Želimir Žilnik, filmski reditelj iz Novog Sada, Miško Šuvaković, teoretičar umetnosti iz Beograda, Zvonko Maković, istoričar umetnosti iz Zagreba, Lazar Stojanović, filmski reditelj iz Beograda, Balint Sombati, multimedijalni umetnik iz Subotice (sada živi u Budimpešti), i Latinka Perović, istoričarka. Osim Latinke Perović, koja je u to vreme bila na značajnoj političkoj funkciji u Srbiji, svi ostali učesnici su bili predstavnici novog talasa avangarde koji je sa Zapada zapljusnuo i naše prostore, i koji su manje ili više od strane režima bivali izvrgnuti brojnim ograničenjima u svojoj umetničkoj slobodi, a neretko i zabranama.Uprkos pritiscima i represiji, umetnička praksa šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka predstavljala je ono što je i danas najznačajnije i najrelevantnije u umetnosti naroda koji su živeli u SFRJ. Od trenutka političke i ekonomske liberalizacije ozvaničene tzv. privrednom i društvenom reformom (1. 01. 1965) pa do studentskog bunta
Korčulanska letnja škola i časopis Praxis bili su potvrda otvaranja Jugoslavije prema svetu, ali i značajan oslonac novoj i slobodoumnoj umetničkoj praksi koja je sredinom šezdesetih doživljavala pravi procvat. Novi Sad je, pored Zagreba, Ljubljane i Beograda, svakako bio jak kulturni centar, žarište novih umetničkih ideja, a Tribina mladih i Stražilovski susreti bili su među najživljim kulturnim institucijama u zemlji, gde se otvoreno raspravljalo, provokativno diskutovalo i iznosile se najslobodoumnije ideje. U Novom Sadu su izlazili i uticajni, za one koji prate kulturu i umetnost kultni književni časopisi poput Polja, Indeksa i Uj Symposiona koji su imali širok krug referencija ne samo u Vojvodini nego i u Srbiji i čitavoj Jugoslaviji. Polja su prevodila avangardne slovenačke pesnike, a preko tih pesnika dolazili su u kontakt sa slovenačkim likovnim umetnicima koji su rado izlagali u Salonu Tribine mladih. Tako je u Sloveniji zabranjivani neoavangardni pesnik Tomaž Šalamun, za mnoge jedan od najvećih slovenačkih pesnika XX veka, redovno objavljivao u Poljima i u svojim pesmama i esejima zagovarao otvorenost, slobodu stvaralaštva i povezivanje ljudi ne po biološkim, nacionalnim, verskim i etničkim korenima nego po dubinskim civilizacijskim i kulturnim afinitetima. Umetnici konceptualisti su pri novosadskoj Tribini mladih formirali grupu Kód koja je izlagala zajedno sa subotičkom grupom Bosh+Bosh kao i sa zrenjaninskim neoavangardistima u Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani. U to vreme body art performansi su bili češći nego danas (autor ovog prikaza, tada dečak od petnaestak godina, živo pamti performanse čuvene Katalin Ladik) jer se danas u Koštuničinoj Srbiji takvi performansi zabranjuju ili ometaju na zahtev Srpske pravoslavne crkve, samo zato što prikazuju Srbiju onakvom kakva ona jeste i kakva ne bi trebalo da bude, a to se konzervativnim krugovima naravno ne dopada. A ako ponekad takvi performansi i promaknu uvek budnim "patriotama", onda se "oficijelna" kulturna politika potrudi da budu nevidljivi i nečitljivi potencijalnim konzumentima. Sam razgovor se vodio u pravcu mogućnosti iznalaženja savremenih rešenja za umetničko i kulturno povezivanje negdašnjih jugoslovenskih prostora, a da se to ne shvati kao težnja za formiranje nekakve nove Jugoslavije. Zaključeno je (ako jedan prijateljski, konstruktivan i neformalan razgovor o novosadskoj neoavangardi iz šezdesetih i sedamdesetih godina uopšte ima potrebe i moći da bilo šta odlučuje i zaključuje) da nakon serije ratova i političkih potresa geopolitički i kulturni prostor bivše Jugoslavije zadobija nov oblik. Iako danas svi akteri političke elite u novonastalim državama izražavaju svoju odanost projektu evropskih (kulturnih) vrednosti, politička stvarnost i kulturne politike ostaju autarhične, samodovoljne, neretko i antagonistički usmerene ka oblicima regionalne kulturne razmene. Kulturne politike novih državica i dalje najviše vrednuju projekte i programe "od nacionalnog značaja", dakle one koji ciljaju na obnovu i jačanje (kao npr. u Srbiji) ili stvaranje snažnijih (kao npr. u Sloveniji i Hrvatskoj) nacionalnih identiteta. Osim pomenutog razgovora, u knjizi je objavljen kraći esej Petra Milata i Tomislava Medaka, obojice iz Zagreba, koji je deo njihovog obuhvatnijeg istraživanja o "Jugoslaviji kao biopolitičkom eksperimentu", gde se osvrću na Novu klasu Milovana Đilasa i knjigu Jugoslavija kao nedovršena država Zorana Đinđića. Oba dela, po njihovom mišljenju, na vrlo specifičan način objašnjavaju socijalno-filozofska pitanja koja se odnose na socijalističku Jugoslaviju. Autori smatraju da postoji aktuelna potreba da se izvrši temeljna analiza Jugoslavije kao socijalnog eksperimenta koji je nesumnjivo ostavio u nasleđe izvestan (i raznovrstan) emancipatorski potencijal, pa u tom smislu postavljaju pitanje mogućnosti re-filozofikacije teme "socijalne revolucije" izvan samog okvira biopolitike.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
