Srđa Popović: Smatrao sam da, pošto je samo tužilaštvo zauzelo taj stav, da će ono imati interesa i da dokaže da je to bila oružana pobuna. Oružana pobuna je sama po sebi krivično delo i u početku mi je bilo čudno što im se ne stavlja na teret ono što se tvrdi u obrazloženju. Onda sam mislio da možda, po mišljenju tužioca, nije bilo dovoljno dokaza, ali je tokom glavnog pretresa saslušan niz svedoka koji su potanko govorili o svim okolnostima te pobune. To su bili ljudi koji su bili kvalifikovani za to i u čijoj nadležnosti se to nalazilo. Mislim na Dušana Mihajlovića kao ministra policije, Gorana Petrovića kao načelnika službe i Mijatovića. Ali o tome su govorili i mnogi drugi svedoci, pa i sam Ulemek, Saša Pejaković, Vukojević.
Taj je događaj rasvetljen potpuno i do kraja, tako da smo u julu 2005. kolege Danilović,

Paunović i ja podneli tužiocu predlog da se na osnovu činjenica saznatih na samom glavnom pretresu optužnica proširi i na krivično delo oružane pobune. Iako se viđamo svakodnevno u sudu, dobili smo prijem kod tužioca tek u decembru 2005, znači pre skoro godinu i po dana. Tada nam je rečeno da je postupak pri kraju i da zato naš predlog nema smisla, ali da oni shvataju, to su njihove reči, da se stvarno radi o teškom krivičnom delu, koje mora biti procesuirano, da postoje svi dokazi u spisima i da će oni taj predmet oformiti, to je njihova terminologija, čim se svrši ovo suđenje. Nismo polemisali s njima, jer nema šta da se polemiše, oni su gospodari situacije. Ako hoće da prošire optužnicu, proširiće je, ako ne, ništa. Po mome mišljenju, to se nije dogodilo upravo iz političkih razloga, jer se nije htelo da se do kraja definišu politički
		Peter Paol Rubens, Beweinung Christi, um.1612.

odnosi u okviru kojih se pobuna desila. To je na izvestan način shvaćeno kao nešto što bi destabilizovalo vlast.
Kazaću vam šta ja mislim, ovo su sada moje pretpostavke, koje nemaju osnova ni u čemu drugom. Bilo je očigledno da su tu pobunu podržali pre svega predsednik Koštunica, a zatim Jočić i Bulatović - javno, i ako biste podigli optužnicu, vi automatski postavljate pitanje kakva je njihova uloga u svemu tome. Svi se sećate čuvene Koštuničine izjave da oni protestuju u svojim radnim odorama, ruhu, što bi rekao Antonić. Naoružani, na autoputu, sa hamerima, iako Koštunica naravno zna da u to doba policija nema pravo na štrajk. Oni su svi morali da odgovaraju i da je u pitanju bio samo štrajk. Pored toga, nisu oni izašli samo da se šetaju po autoputu, nego su povukli obezbeđenje svim zaštićenim ličnostima, izložili ih opasnosti, povukli obezbeđenje Aerodroma Beograd, faksom otkazali poslušnost Goranu Petroviću, povukli se u kasarnu, isključili telefone i onda izašli na autoput.
Bulatović je u jednom članku koji je napisao za NIN, on je u to doba bio Koštuničin savetnik za bezbednost, rekao da je to pobeda patriotizma i izneo je jednu vrlo zanimljivu misao - da je time konačno uspostavljena saradnja između vojne bezbednosti i Službe državne bezbednosti, što ja tumačim kao njegovu ocenu da je Služba državne bezbednosti konačno potpala pod kontrolu Ace Tomića. Aca Tomić je sa svoje strane odigrao važnu ulogu tokom pobune, jer je primio Duću Spasojevića i obećao da vojska neće intervenisati u gušenju pobune. To je ustavna dužnost vojske i Koštunice da pomognu u gušenju pobune i takvo obećanje je u stvari bilo pružanje pomoći pobunjenicima.
Zanimljivo je i to da i Tomić i Ulemek govore neistinu o tome kada je došlo do tog sastanka, jer tvrde da se on odigrao u leto 2001, dakle nezavisno od pobune koja se odigrala u novembru. Ja sam uz ovaj predlog priložio i jedan dopis uprave za bezbednost, kojim se potvrđuje da su Spasojević i Ulemek tokom pobune bili kod Ace Tomića i da je on tom prilikom stvarno obećao da se vojska neće mešati. Konačno, zbog toga je Aca Tomić kasnije bio lišen slobode i protiv njega je dignuta optužnica, ali je specijalno tužilaštvo odustalo od te optužnice kada se promenila vlast. Na osnovu istih dokaza na osnovu kojih ga je prvo optužilo, specijalno tužilaštvo je sada odustalo od optužbi. Njihovo objašnjenje za to ne možemo da znamo, jer je ono tajno po zakonu. On je to napisao i stavio u jedan koverat, zapečatio i to se nalazi u tužilačkom spisu.
Dok je Aca Tomić bio u zatvoru, njemu Koštunica piše pismo i, po mome shvatanju, na jedan slabo prikriven način savetuje mu da ćuti i da izdrži. To je, eto, ono što bi moglo da se kaže o pobuni. To su okolnosti koje sam predložio da se rasvetle, jer mislim da su od značaja za ceo događaj.

Svetlana Lukić: U stvari, mi atentat na premijera Đinđića, po vašem mišljenju, ne možemo da razumemo ako ne razumemo pobunu Jedinice za specijalne operacije?
Srđa Popović: Tako je stvar postavljena u optužnici i to bi trebalo da se dokaže. Po meni, ima smisla što je stvar postavljena tako da je Ulemek izgubio posao i svoje mesto u Službi državne bezbednosti, da se tada i Spasojević uznemirio, jer on je bez Ulemeka i službe ništa, samo kriminalac svakog trenutka izložen hapšenju. I da su oni tada odlučili da izvedu tu pobunu. Ali, kao i kod ubistva, morate da shvatite da se takve stvari ne preduzimaju ako vi ne znate šta ćete posle. Ne možete da pravite pobunu, a da ne znate koga ćete da dovedete na mesto ministra unutrašnjih poslova i na čelo službe bezbednosti. I kada ubijate predsednika vlade s namerom da oborite tu vladu, vi znate koga ćete da dovedete na njegovo mesto. To bi inače bio besmislen postupak, jer ko će vas sutra zaštititi, kako ćete izbeći gonjenje. I oni su svakako imali plan, i da nije bilo vanrednog stanja, što je bila jedna vrlo visprena, racionalna i vitalna ideja prethodne vlasti, možda bismo i videli u čemu se sastojao njihov dalji plan. Pobuna je uspela, ali vi možete smatrati da je i ubistvo uspelo, da je i taj udar uspeo, jer ako je bio cilj da se obori vlada, ona je pala, ne odmah, ali je pala i to zbog toga što je ostala bez Đinđića. Svakome je jasno da je zato pala. Kada sam se usudio da to kažem u sudnici doživeo sam skandalizovanje u odnosu na moje predloge i bio onemogućen da ih do kraja iznesem. Smatram da je uzrok tome upravo činjenica da se promena koja je trebalo da se postigne atentatom u stvari desila i da sada, naravno, niko ne želi da sluša ovo o čemu ja pričam.
To je jedna nenormalna situacija, koja se najbolje ogleda u tome sa kakvom upornošću i koliko otvoreno postojeća izvršna vlast sabotira to suđenje na sve moguće načine: izjava Stojkovićeva da se ukine specijalni sud, izjava Jočićeva da proces treba da se vrati u stadijum istrage, izjava načelnika resora javne bezbednosti da je proces na staklenim nogama, izjava Gradimira Nalića da je proces montiran od početka do kraja, da su ti koji su ubili i sastavili celu optužnicu. Svako se tu našao pozvanim da nekako diskredituje to suđenje, a da ne pričam o onom sastanku koji je Jočić obavio s Ulemekom u noći kada se predao, i to ne samo on, nego su tu bili i Bulatović i Stojković, sada čujemo i Tijanić i Nikitović. Zašto su se oni svi skupili, šta je bio njihov posao te noći s Ulemekom? Kaže - da mu garantuju bezbednost. Pa mogli su da mu garantuju bezbednost i sutra, nisu morali da putuju sa Zlatibora da mu garantuju bezbednost.
Taj sastanak je sam po sebi krajnje sumnjiv iz prostog razloga što se on odigrava usred predizborne kampanje, u kojoj se DSS ubi da dokaže da je Demokratska stranka narkodilerska stranka i da Đinđić ima sumnjive veze i poslove. I onda se svi oni sastanu s Ulemekom kod Miroslava Miloševića u kabinetu, a onda se Ulemek pojavi na sudu i počne sam sebe da optužuje da je prošvercovao 600 kila heroina zajedno sa Čedom Jovanovićem - samo zato da bi pomenuo Čedu Jovanovića. Onda se to beskrajno ponavlja u kampanji DSS-a. A pre nego što Ulemek da svoj iskaz, Koštunica i Mihajlov nam na sav glas objašnjavaju da je, hvala bogu, uhapšen gospodin Legija, koji će sada objasniti svu istinu. Kao da je normalno očekivati da od čoveka koji je optužen za teško krivično delo čujete istinu. Moje iskustvo za sve ove godine mi govori da taj obično nešto laže. I na kraju krajeva, odakle njima uopšte saznanje da će on otkriti istinu, odakle oni znaju šta će on govoriti, ako se o tome već nisu dogovorili u ministarstvu unutrašnjih poslova.

Dakle, to je jedan galimatijas, jedno muljanje iz kojeg vi možete da izvučete zaključak da ta stranka ima neki poseban interes da se sve činjenice na tom suđenju dovedu u pitanje. Koštunica je odmah tvrdio da su tu uništavani dokazi, Aleksandar Tijanić tvrdi da on zna ko je platio 50.000 pripadnicima SAJ-a da ubiju Kuma i Spasojevića, to jest - streljaju ih, kako to oni kažu. Ja sam i njega predložio, da i on dođe u sud i kaže nam ko je platio tih 50.000 i kome je platio. Imamo i činjenicu da je predsedavajući sudskog veća napustio svoje mesto smatrajući da pod takvim pritiskom ne može dalje da sudi. Da ne pominjemo da je hapšen zamenik specijalnog tužioca Jovanović, za disciplinski prekršaj za koji bi neko jedva bio pozvan na disciplinsku odgovornost, posle čega, uplašen, napušta tužilaštvo i drugi zamenik specijalnog tužioca. Pa se onda ubija jedan svedok, pa se ubija drugi svedok. Kada je ubijen Kriještorac MUP izlazi sa saopštenjem da to nema nikakve veze sa suđenjem, a nikad nismo saznali sa čime ima veze, zašto je taj čovek ubijen, je li sprovedena neka istraga, je li se došlo do nekog rezultata, ništa od toga se ne zna. Ali MUP izlazi sa zvaničnom izjavom - da, tačno je, on je svedok u tom pretresu, ali njegovo ubistvo nema s tim nikakve veze. Ne znam na osnovu čega su to tvrdili i čudno je da se to tvrdi.

Svetlana Lukić: A drugi ubijeni svedok?
Srđa Popović: Drugi svedok je Vukojević, kojem je na njegov zahtev ukinuta zaštita. Ja smatram da zaštita nije ni ustanovljena u interesu svedoka, nego u interesu postupka. Nije on dobio telesnu stražu zato što je njegov telesni integritet tako dragocen, nego zato što on ima izuzetnu važnost za postupak i zaštita nije smela da mu bude oduzeta, bez obzira na njegove zahteve.
Predložio sam Jočića kao svedoka na niz okolnosti, između ostalog i na okolnost da li je pokušao da utiče na Ulemekov iskaz prilikom sastanka posle hapšenja. Predsedavajuća Nata Mesarović me je pitala - na osnovu čega, molim vas, možete da postavljate to pitanje. Ja sam joj rekao - na osnovu okolnosti koje ukazuju da je tako nešto bilo moguće i mislim da on o tome treba da bude pitan. A te okolnosti su da je on prvo poricao da se taj sastanak uopšte dogodio, pa je onda govorio da nije važno da li se dogodio, pa onda nije umeo da objasni zašto se dogodio, pa je govorio da je tamo bilo bezbedno, pa - znate, on je opasan čovek, pa je rekao čak i to da centralni zatvor ne radi noću, što je totalna besmislica. I na kraju je rekao - nije ni važno, šta ste toliko zapeli s tim, zašto je važno s kim se on video, s kim je razgovarao, čak i ako je bilo nezakonito. On je tvrdio da ima službenu belešku koju je povodom tog sastanka napravio i onda mu je B92 tražio da im dostavi tu službenu belešku. On je to odbio s obrazloženjem da je to državna tajna, pa je odjednom ono što je bilo beznačajno i - šta me uopšte pitate za to - postalo državna tajna. I tek na insistiranje poverenika za javne informacije on je konačno dostavio tu belešku, po čijoj sadržini bi se moglo zaključiti da verovatno nije pisana te noći kada se to događalo nego mnogo kasnije, kada je taj sastanak postao problem, jer u toj belešci ima 10 stavova, a u njih šest Jočić se brani od onih primedbi koje su mu kasnije stavljene. On ih je valjda anticipirao.

Svetlana Vuković: Da pođemo po svedocima koji su predloženi. Znači, Aca Tomić je pozvan da nam ispriča - šta?
Srđa Popović: Da nam ispriča o svom sastanku sa Spasojevićem i Ulemekom u doba pobune Crvenih beretki i o tome da li je tom prilikom bio pitan da li će Kobre da pomognu u gušenju pobune ili ne, da li će vojska intervenisati protiv pobunjenika. I da nam objasni, ako se to nije dogodilo onako kako se tvrdi u dokumentu uprave vojne bezbednosti, u kojem se tvrdi da je on dao obećanje da vojska neće intervenisati, kao i da je taj sastanak održan za vreme pobune, kako je onda moguće da je iz uprave vojne bezbednosti izašao takav dokument.

Svetlana Vuković: Sledeći je Rade Bulatović. Koje okolnosti bi on trebalo da objasni?

Srđa Popović: Za sada imamo samo Koštuničino objašnjenje da se on tamo našao slučajno. Znate šta, to je apsolutno nemoguće, kod načelnika uprave vojne bezbednosti se zakazuju sastanci i kod njega se ne upada dok on s nekim ima sastanak, to je nezamislivo. Tako da bi on morao da objasni kada je zakazao taj sastanak, ko mu ga je zakazao, je li znao da će Ulemek biti tu. Možda može da objasni i zašto Saša Pejaković, koji vozi Ulemeka i Duću Spasojevića sa tog sastanka, jednog trenutka čuje - nećemo kazati Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom. O tome je svedočio Pejaković u istražnom postupku, da je to Spasojević kazao Ulemeku. Znači da su oni smatrali da su sastankom sa Bulatovićem ostvarili kontakt s Koštunicom, to su oni smatrali. A sve se događa tokom pobune Crvenih beretki i tada se hvata i onaj, ako se sećate, presretnuti razgovor u kojem izgleda Čume i Spasojević razgovaraju i kažu - ovo sada može da zaustavi samo Koštunica. A onda Koštunica sutra izlazi i daje izjavu - nisam imao nikakvog uticaja na jedinicu. Suviše je tu čudnih i protivrečnih stvari, a događaj ne da je ozbiljan, nego je možda promenio istoriju zemlje. I odjednom se to nikog ne tiče. Pa kako?

Svetlana Vuković: Pritisak javnosti na onaj drugi legendarni sastanak, kada se Legija predao, učinio je da imamo mnogo jasniju predstavu o tome šta se te noći desilo. O ovom susretu iz doba pobune Crvenih beretki skoro ništa ne znamo.
Srđa Popović: Na suđenju su Dušan Mihajlović i Goran Petrović tvrdili da je vojska podržavala pobunu. Goran Petrović je kazao - nije bilo nikoga ko bi mogao tu pobunu da uguši. Ja sam ga pitao - zašto se niste obratili predsedniku Koštunici, da pošalje vojsku da je uguši. A on mi je rekao - to bi bilo kontraproduktivno. Tri svedoka su rekla da je vojska podržala tu pobunu, a znate, Koštunica kao komandant ima ustavnu obavezu da štiti ustavni poredak i vojska ima ustavnu obavezu da štiti ustavni poredak, ne služi ona samo za ratovanje. Tako da, ako su se oni oglušili o tu svoju dužnost, oni su saodgovorni za posledice, a posledice pobune su bile te da je bio ugrožen ustavni poredak i da je zbog tog ugrožavanja bilo moguće da se konačno izvrši i napad na ustavni poredak, koji je izvršen ubistvom. To možda zvuči kao teorija, ali kada vi znate da je služba bezbednosti posle pobune bila izuzeta iz kontrole vlade i da je kasnije ta služba neposredno učestvovala u ubistvu, onda to više nije nikakva teorija, onda je to činjenica života. I ta dva dela, po meni, bi mogla da se posmatraju i kao nešto što se inače zove produženo krivično delo, kada vi u okviru jedinstvenog umišljaja preduzimate razne radnje od kojih je svaka krivično delo, a u stvari time želite da postignete onu krajnju posledicu, koja je ubistvom i postignuta. I to se zove produženo delo i smatra se jednim krivičnim delom, jer isti ljudi u okviru istoga umišljaja postupaju s istim ciljem.

Svetlana Vuković: Optužnica za atentat to i pominje, samo se taj deo ne razmatra na suđenju. Vaš predlog u stvari ostaje u okviru optužnice.
Srđa Popović: Ceo predlog se kreće apsolutno u okviru optužnice.

Svetlana Lukić: Predsednik Koštunica je i doktor prava, a njegova politička ocena je bila da je pobuna jedan običan štrajk. On bi kao pravnik morao znati da to nije tačno.
Srđa Popović: Naravno da bi morao znati, pa to je toliko notorno. Kada vi otkažete poslušnost, kada vi zahtevate od vlade da se liši jednog ministra, kada svoje pretpostavljene smenjujete silom, pa naravno da je pobuna kada otkazujete poslušnost izrikom. Naravno da je oružana pobuna kada naoružani izađete na ulicu. Ne znam kako bi to uopšte moglo da se tumači nekako drugačije.

Svetlana Vuković: Jedan od svedoka je i Miroslav Milošević. U stvari, u kabinetu Miroslava Miloševića se čeka da se Jočić vrati sa Zlatibora.
Srđa Popović: Legija se predaje Guriju Radosavljeviću, koji je sada u bekstvu, jer oni su majstori svi redom. Zanimljivo je da Guri njega poznaje lično, što se u pravu smatra najautentičnijim i najpouzdanijim oblikom identifikacije. To pominjem zbog priče kako je bilo potrebno da se Legija identifikuje. On je identifikovan u prvoj sekundi i trebalo je da bude smesta vođen u 29. novembra, jer se zna ko je, da mu se uruči rešenje i da se vodi u CZ. I onda Guri javlja Jočiću na Zlatibor da se desio taj neobičan događaj i da je on sa Legijom. Jočić pita - jesi li siguran. Ovaj kaže - siguran sam, znam čoveka, ratovali smo zajedno. Dobro, kaže Jočić, on sada mora da bude predat pravosudnim organima, vodi ga u 29. novembra. Javlja mu se posle pet minuta i kaže - ne, ne, nemoj da ga vodiš u 29. novembra, vodi ga u kabinet kod Miloševića. Jočić je u međuvremenu s nekim razgovarao i taj neko mu je rekao - treba mi prvo da se vidimo s njim. I oni idu u kabinet kod Miloševića i tamo sede i čekaju da dođe Jočić sa Zlatibora. Na Zlatiboru je i Božović koji pita šta je bilo, ali Jočić neće da mu kaže o čemu se radi, i od njega krije. Ja mislim da za to vreme Ulemeka šišaju u Miloševićevom kabinetu, jer je on bio zarastao u bradu i kosu i, valjda za susret sa ministrom, on se šiša i oni naravno pričaju s njim, što isto ne bi smelo da se dogodi. Šta pričaju, nemam pojma, a Milošević kaže - ništa, o običnim stvarima.
Ne znam koliko je trebalo Jočiću da stigne, ali on konačno stiže i sada Jočić kaže Guriju i Miloševiću da izađu napolje, da on razgovara s Ulemekom. Zašto oni moraju da izađu napolje da bi on obećao fizičku bezbednost njegovoj porodici ne znam, i zašto je još potrebno da mu se sada tu pridruži i Bulatović. I to traje, to njihovo obećavanje fizičke bezbednosti, do 2 sata po ponoći, a on je u 9 lišen slobode. I u 2 sata ga vode u CZ, iako CZ ne radi noću, ali sada je odjednom proradio. Eto, to je ta priča o Miloševiću i on je sve to prilično pošteno ispričao, čak je dodao i detalje za koje nismo znali: da je te noći u ministarstvu bio i ministar pravde Stojković, koji je inače tvrdio da je za predaju Ulemeka saznao iz novina, a kada su ga nedavno ponovo pitali, on se naljutio i pitao onu novinarku - a šta ste vi radili te noći, zašto je važno šta sam ja radio, kakvo je to pitanje.

Svetlana Vuković: Kao sedmi svedok poziva se Vojislav Koštunica.
Srđa Popović: Svi ostali svedoci su takođe članovi DSS-a i vrlo je čudno da su u sve to umešani po pravilu članovi Demokratske stranke Srbije i ja pretpostavljam da Koštunica kao predsednik stranke ima uvid u ponašanje visokih funkcionera svoje stranke, naročito onda kada se vidi da su ta ponašanja koordinisana, da imaju isti smisao. Tako da ja predlažem njega na okolnost podrške koju je dao pobuni i na okolnost da nije učinio ništa što je bio dužan da učini da tu pobunu uguši uz pomoć vojske, ali takođe i da objasni kako to da sve ovo dolazi iz njegove stranke: i pritisci na sud, i ti nezakoniti sastanci s Ulemekom i sastanci u vojnoj bezbednosti i ponašanje vojne službe. Sve se to odvijalo iz istog okruženja i pretpostavljam da on kao predsednik stranke možda, možda ne, ima uvid u to kako je došlo do toga da na tako koordinisan način članovi njegove stranke nastupaju u ovoj stvari.

Svetlana Vuković: U ovom predlogu postoji jedno poglavlje koje govori o političkoj bliskosti Ulemeka i Demokratske stranke Srbije. Osvetlite nam to u suprotnosti s tom dimnom zavesom koju nam Legija baca već četiri godine da je on baš sa Đinđićem bio veoma blizak.
Srđa Popović: Tako je, možda je to nešto što je najteže razbiti kao zabludu, da su on i Đinđić bili bliski. To potiče od 5. oktobra, kada se Đinđić u želji da izbegne prolivanje krvi

sastajao sa svakim ko može da mu obeća nekakvu pomoć. A taj sastanak je sam Ulemek opisao na jedan malo drukčiji način, da je kod njega 4. oktobra došao Dušan Spasojević koji mu je kazao - slušaj, ako hoćeš da se spasavaš, sada je trenutak za pretrčavanje. I onda je Ulemek uradio ono što su i on i jedinica i Spasojević često radili, da su ljudima nudili tobožnju pomoć i zaštitu, kao kada su išli kod Miškovića za vreme otmice. Isto to su uradili sa Đinđićem i ponudili mu se, rekli mu da je on u strašnim opasnostima, ali da će ga oni sačuvati i spasiti i da su oni njegovi ljudi. Koliko je onaj filozof u to poverovao ja ne znam, čak sumnjam da je poverovao i mislim da je od prvoga dana odnos između Đinđića i Ulemeka bio obostrano neiskren. Naravno da je Ulemeku bilo potrebno da
		I javnost je to bila doživela kao pretnju Đinđiću i jedan novinar je onda pitao Jočića - da li ovo Legija preti Đinđiću, a on je rekao - jeste, preti, ali to ne preti Legija, to preti narod. Tako je on proglasio Legiju za vox populi i objasnio da su sva ta Legijina trućanja vrlo ozbiljna politička analiza, s kojom bi svaki čovek morao da se složi. On ga je potpuno podržao od početka do kraja, a sve to se dešava dva meseca pre ubistva

ima zaštitu predsednika vlade, naročito s obzirom na to šta je sve radio, a naravno da Đinđić nije mogao da rizikuje da uđe u sukob sa Crvenim beretkama tako što će im kazati - ma znam da me lažete, nego su i jedni i drugi gajili taj lažni odnos. Ali u javnosti je ostala slika o tom odnosu onakva kakvom su je njih dvojica predstavljali. I tu zabludu javnosti pokušava da iskoristi Ulemek kada tvrdi da on nije imao nikakav motiv za ubistvo, jer, bože, on je bio tako blizak Đinđiću i njih dvojica su bili saradnici, Đinđić se s njim savetovao i sve te burgije. Samo treba da u svojoj svesti prizovete onu sliku poniženog Đinđića koji ulazi u Kulu one noći kada se vratio iz Amerike, pa da shvatite kakvo je to prijateljstvo bilo. Od trenutka pobune među njima je bilo jasno da je pitanje - ko će koga, a možda su i posle toga jedan drugoga pokušavali da uspavaju. Odmah je počeo da se priprema zakon o zaštićenom svedoku, zakon o specijalnom sudu, imenovanje specijalnog tužioca, pojavio se Čume. I tokom cele 2002, znači od pobune, traju te pripreme za konačan obračun među njima. Dušan Mihajlović svedoči da je trebalo da svi oni budu pohapšeni 15. marta, ali naravno, pošto su imali svoje ljude svuda, oni su to znali i tri dana ranije su ga ubili, a pokušavali su da ga ubiju već mesec dana ranije.
Legija se naljutio na Đinđića kada ga je ovaj izbacio iz službe, odnosno kada su kao šatro sporazumno raskinuli radni odnos. Kada je Legija shvatio da je opet ništa, kao što je bio i pre toga, počeo je da traži saveznike. U njegovom kompjuteru su pronađena pisma, i to je objavilo Vreme, koja je on pisao ljudima koji bi mu bili eventualni saveznici, jer nisu u dobrim odnosima sa Đinđićem. Pa je pisao Velji, pa je pisao Vuksanoviću, koji je u to doba cepao stranku, pa je pisao Čoviću i svima se nudio. U to doba se desilo i ubistvo Gavrilovića i po Bagziju je potpuno jasno da se Legija nudio i DSS-u, tu je on sada tražio

političkog partnera, jer je ostao na cedilu i bio mu je potreban politički partner, i to mu je bio potreban politički partner protiv Đinđića. I našao ga je. Svetlana Lukić: Već u reakcijama na čuveno Legijino pismo javnosti Jočić se eksplicitno slaže sa svakom rečju Legijine političke ocene stanja u Srbiji. Srđa Popović: Tako je, i to pismo je Legijin politički manifest, jer tu je sve ono - oni uništavaju dostojanstvo i čast Srbije, to nisu patriote, oni prodaju Srbiju, niko im više ne
		Peter Paol Rubens, Hl. Basilius , -

treba - tu misli na sebe, kako im on više nije potreban - kako narod to sve vidi, neće oni tako još dugo, niko im to neće oprostiti. I javnost je to bila doživela kao pretnju Đinđiću i jedan novinar je onda pitao Jočića - da li ovo Legija preti Đinđiću, a on je rekao - jeste, preti, ali to ne preti Legija, to preti narod. Tako je on proglasio Legiju za vox populi i objasnio da su sva ta Legijina trućanja vrlo ozbiljna politička analiza, s kojom bi svaki čovek morao da se složi. On ga je potpuno podržao od početka do kraja, a sve to se dešava dva meseca pre ubistva.

Svetlana Lukić: Na šta mislite kada u svom predlogu pominjete uzajamnu podršku ili usklađenost delovanja Demokratske stranke Srbije i optuženog Ulemeka?
Srđa Popović: Mislim na mnogo stvari, jer ta uzajamna podrška se neprekidno vidi. Da pođemo od te pobune, u kojoj Ulemek vladi postavlja iste zahteve koje u tom trenutku postavlja i DSS: da se donese zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, da se smeni Mihajlović, i da se Petrović i Mijatović uklone iz službe bezbednosti. Sve su to bili i zahtevi DSS-a. Kada su oni napravili oružanu pobunu Koštunica ih je javno podržao u tome, pa je onda Bulatović objavio svoj članak - Pobeda patriotizma. Pa onda jedinica ili zemunski klan, možete to da zovete kako hoćete, ali to je jedna ista stvar, ubije Gavrilovića, a onda Koštunica optuži DS da je time prelio čašu i da DSS više ne može s tim kriminalcima da ima nikakvog posla. Pa onda u kampanji Koštunica počne tu priču o Đinđićevim mafijaškim vezama i odnosima, pa Ulemek posle sastanka sa Jočićem počne priču o 600 kila heroina. Pa onda u kampanji DSS razvija priču o heroinu do besvesti, pa onda za vreme suđenja DSS kroz svoje razne funkcionere objašnjava da Đinđića nije ubio Legija, nego ne znam ko. To bi tek neka nova istraga utvrdila, što kaže Nalić, kada bi našli ko je iskonstruisao tu optužnicu i ko je sve namontirao taj slučaj. Pa imate i te izjave ljubavi u doba same predaje, kada je Legija smesta izjavio da je ovo vlast u koju on ima poverenja, a onda njemu ta ista vlast uzvraća poverenje i kaže - sada će Legija da kaže celu istinu. Pa, to je jedna ljubav neopevana među njima.

Svetlana Lukić: To suđenje i cela ta priča na kraju izgledaju karikaturalno.
Srđa Popović: Mislim da prosečan čitalac novina i gledalac televizije misli da je to jedan skandal i da je to nešto tako besmisleno i tako neadekvatno događaju. To suđenje uopšte ne liči na ono što bi trebalo da se dogodi pošto bude ubijen predsednik vlade, jer pre svega mi nemamo, svi zajedno kao društvo, bez obzira na političku pripadnost, na stranke, tu jednu istu želju da tome dođemo do dna. Jedni to svesno i jasno i očigledno sabotiraju, a drugi su zbog toga očajni. Teško je u takvoj zemlji živeti, gde se takva stvar događa, mislim, vrlo je deprimatno kada vidite da do takve istine ne može da se dođe.

Svetlana Lukić: Pre neko veče ponovo sam gledala film o ponovljenom suđenju za ubistvo Kenedija i mislila o tome da, ako i ovo suđenje tako prođe, kao što ima indicija da će proći, da li ćemo imati još jednu šansu.
Srđa Popović: Nisam siguran da će to da prođe tako kako vi sugerišete. Suprotno onome s čime me ljudi presreću - pa, ti znaš da to ne možeš da izguraš - ja nisam tako siguran da će sve to biti odbijeno. A drugo, ovde je nastala jedna potpuno nova situacija, koju bojim se da mnogi gube iz vida, a to je da smo mi dobili još jedan stepen suđenja, koji se nalazi van ove zemlje, a to je sud u Strazburu. Ja u tu instancu verujem i ako budem na nju prinuđen, neću se libiti, naravno.

Svetlana Lukić: Recimo da to ne uspe, da li u sudskim papirima postoji nešto na osnovu čega bi jednoga dana neko mogao ponovo da pokrene tu stvar.
Srđa Popović: Da, ja smatram da u tom predmetu, u stanju u kojem se sada nalazi, samo sa jednim drugačijim pristupom, postoji sve potrebno da se ceo postupak izvede od početka na potpuno drugačiji i mnogo efikasniji način. Mada je, naravno, jako mnogo propušteno tokom istrage. Primedbu koju bih ja mogao da prihvatim na svoj račun u vezi s ovim predlogom je da je to nešto čime je istraga trebalo da se bavi, a nije. Ali ako se istraga time nije bavila, to ne znači da smo mi oslobođeni dužnosti da se time bavimo. Kada je Božović govorio zašto pobuna nije procesuirana, rekao je - u to doba je vlada bila slaba. Pa, u to doba je vlada bila slaba i da ovo suđenje postavi kako treba, nego se zadovoljila time što je imala tih nekoliko pucača. Naročito kada su počeli da im sufliraju iz međunarodne zajednice, uglavnom iz Evrope - nemojte da dirate političke protivnike, oni su tom pritisku popustili i izvršili pritisak na tužilaštvo da ne pokušava da istraži ovo što bih ja sada pokušao jer, navodno, to je opasno, može da destabilizuje zemlju. Ideja koja je stajala iza te preporuke je bila jasna, a to je da ne treba dozvoliti da se suprotstave Demokratska stranka, koja ima žandarmeriju, i Koštunica, koji ima vojsku, naročito s obzirom na naša nedavna zbivanja i na stvarnu nestabilnost u kojoj se država nalazila. Cilj je bio samo što pre stabilizovati prilike. I o tome su pisali i čudni ljudi, gospodin Mamula iz Demokratske stranke Srbije, i Ljilja Smajlović, oni su javno govorili o tome da je postojala ideja da se saslušava Koštunica, ali da se na pritisak međunarodne zajednice od toga srećom odustalo. E, ja nisam siguran da je to bila takva sreća, mislim da je sve trebalo odmah da se raščisti i da bi onda drukčije živeli.

Svetlana Lukić: Da Koštunica bude saslušan tokom Sablje?
Srđa Popović: Pa da, ali onda je postojao strah od toga da se ne talasa suviše, ali ako ne platite na mostu, platićete na ćupriji. I ja to zameram Živkovićevoj vladi. Možda je to bilo politički oportuno, ali ja sam pravnik, pa im zameram što su tom pritisku podlegli. Zameram i tom tužilaštvu što je pristalo na takav pritisak, a nije radilo svoj posao.

Priredila Olivija Rusovac